Ekonomija i srpske sankcije Rusiji – koja je cena ove odluke?

Autor: Mihailo Gajić

Otkazivanje ove sporne posete usled nemogućnosti zvaničnog preleta vazdušnim prostorom određenih država, nesumnjivo će samo da ubrza pitanja u vezi sa uvođenjem sankcija Rusiji sa naše strane.

Svaka odluka po pitanju (ne) donošenja nekih od sankcija prema Ruskoj federaciji nije samo pitanje čisto moralne prirode. Sama odluka će imati i političke i ekonomske troškove. Prema tome, ne treba nužno razmišljati koja je odluka od ove dve je bolja, nego koja je manje loša. 

Neophodnost racionalne procene koristi i troškova 

Neki od zagovornika uvođenja sankcije prema Rusiji, što iz zemlje što iz inostranstva, svoje motive pravdaju nekakvim apstraktnim ’’evropskim vrednostima’’ koje ćemo time demonstrirati, čime samo zamagljuju racionalnu raspravu. 

I druga strana, protivnici uvođenja sankcija, često kao glavne argumente isto potežu slične maglovite termine, kao što su kulturološke i bratske veze ili to da je Srbija sama bila iskusila sankcije 1990-ih, umesto nekih merljivih pokazatelja. Nažalost, ni evropske vrednosti, ni tradicionalne prijateljske veze se ne sipaju u rezervoar.

Ono u šta možemo biti uvereni jeste to da bi uvođenje sankcija Rusiji sa sobom povuklo i ruske osvetničke mere prema nama, isto kao što bi i njihovo neuvođenje verovatno izazvalo neke potencijalne uzvratne mere EU. Ovo vidimo iz izjava političkih zvaničnika kako Rusije tako i EU, ali i iz njihovog međusobnog delanja. Koje su tačno ove mere, ne znamo unapred jer nisu javno saopštene, već to uglavnom ostaje u domenu nagađanja. 

Racionalna analiza troškova i koristi ostaje prilično nejasna, jer ne znamo inpute za računicu i prvenstveno će se bazirati na našoj subjektivnoj proceni: ako verujete da će u slučaju uvođenja sankcija Rusija uzvratiti veoma jakim merama dok nas EU neće pomoći, onda je jasno da će vaš zaključak biti da sankcije ne treba usvajati. 

Suprotno tome, ako verujete da Rusija nama neće uzvratiti nekim posebnim merama, a da će nas EU pomoći, onda je vaš zaključak verovatno bliži tome da bi sankcije trebalo uvesti.

Šta sankcije prema Rusiji podrazumevaju, a šta ne? 

Prvo treba biti jasan šta sankcije EU prema Rusiji jesu, a šta nisu, jer veliki broj ljudi misli da su ove sankcije iste one koje su UN bile uvele SRJ 1990-ih kada je bilo zabranjena bilo kakva trgovina ili poslovna saradnja sa firmama iz naše zemlje. Posledica toga bilo je uništenje srpske privrede, osiromašenje najširih slojeva stanovništva, nedostatak lekova i prodaja benzina na flaše iz šverca. 

Nasuprot njima, sankcije EU odnose se na pojedinačne firme i sektore, ili u državnom ili u vlasništvu tajkuna bliskih Putinovom režimu. Evropskim firmama, na primer, zabranjuje se da izvoze tehnologiju koja može da posluži za proizvodnju oružja, ali i dalje mogu da izvoze najveći deo svojih proizvoda u Rusiju. Slično je i sa uvozom – zabranjen je uvoz uglja, upravo pre par dana još i uvoz nafte tankerima (uvoz nafte cevovodima nije stavljen pod sankcije), ali se i dalje mogu uvoziti druge stvari. Ekonomska saradnja između EU i Rusije nije u potpunosti presečena, kao što je to bio slučaj sa SRJ.

Prema tome, i potencijalne srpske sankcije prema Rusiji ne bi bile potpuno prekidanje ekonomskih odnosa sa tom zemljom. Zapravo, ako bi Srbija primenila trenutne EU sankcije prema Rusiji, gotovo ništa se ne bi promenilo. Na primer, zabrana ulaska na teritoriju Srbije za 1.093 ljudi iz Rusije (od samog Vladimira Putina, preko drugih visoko rangiranih političara do oligarha bliskih režimu kao što je Roman Abramovič) neće baš nikoga da pogodi jer oni (osim ministra Sergeja Lavrova) nisu ni planirali da dolaze u Srbiju. 

Slično je i sa energetskim sektorom: zabrana izvoza tehnologije za eksploataciju novih nalazišta energenata ili finansijsko učešće u takvim projektima ne bi nam palo teško jer se takva oprema ne proizvodi u Srbiji, niti naše firme rade na takvim projektima. 

Čak i nedavno usvojeni šesti paket EU sankcija koji predviđa zabranu uvoza ruske nafte ne bi puno naškodio ni nama ni Rusiji, jer iako se većina nafte i derivata uvozi, tek 10% uvoza dolazi iz Rusije, dok njen najveći deo dolazi iz Iraka i Kazahstana. Jedine postojeće sankcije koje bi zaista imale neke vidljive ekonomske posledice su zabrana uvoza uglja iz Rusije, kao i zabrana letova ruskim kompanijama. 

Srbija bi mogla da sastavi listu sankcija Rusiji koje ne bi imale nikakav uticaj u realnosti, ali bi poslale snažnu političku podršku. Ovo bi naravno bilo izigravanje smisla tih sankcija, ali ako je njihov cilj da se smanji mogućnost Rusije da finansira svoj ratni poduhvat, bilateralni nivo razmene Rusije sa Srbijom je toliko mali da je iluzorno da će ga Rusija uopšte primetiti, a kamoli značajnije osetiti i da će to biti kap koja je prelila čašu i navela Rusiju na primirje. 

Sa druge strane, ako EU ne razmišlja o prestanku kupovine ruskog gasa i nafte preko cevovoda jer bi to značajno pogodilo celu evropsku ili pojedinačne nacionalne privrede država članica, ne treba ni mi da se pravimo veći katolici od pape.

Potencijalne kazne – pitanje uvoza gasa i izvoza voća 

Dakle, glavno pitanje vezano za moguće uvođenje sankcije nije njihov direktni uticaj na srpsku privredu, već kakav bi bio ruski odgovor na njih, kao i ponašanje EU. 

Prva stvar je pitanje cene gasa: nedavno je zaključen novi gasni aranžman po kome će Srbija kupovati gas po nešto višoj ceni nego do sad usled korišćenja ’’naftne formule’’ (cena gas pratiće berzansku cenu nafte) za prvih 2,2 milijarde kubnih metara prirodnog gasa, dok će se za preostalu količinu od 0,8 milijardi cena dogovoriti naknadno. 

Uvođenje sankcija verovatno bi navelo ruske partnere da nam gas onda ponude po manje prijateljskim cenama, ali to ne bi trebalo da ima posledice po već zaključeni gasni aranžman jer Rusija nije nijednoj zemlji koja joj je uvela sankcije do sada promenila uslove nabavke gasa ili zatvorila gasnu slavinu (ako zanemarimo tehnički zahtev da se gas sada plaća u rubljama umesto u evrima ili dolarima). 

Srbija je mali potrošač gasa u evropskim okvirima, ali nedostatak gasa ili njegova previsoka cena može veoma negativno da utiče prvenstveno na rad industrije koja ga koristi, a potom i na daljinsko grejanje tokom predstojeće zime. Ovo će značiti i nove gubitke za Srbijagas, zbog razlike u nabavnoj i prodajnoj ceni gasa, koji će morati da se pokrivaju iz budžeta. 

Na kratak rok ovo se ne može zanemariti, ali na srednji rok može uz diverzifikaciju izvora snabdevanja – čemu smo svedočili nedavno u Aleksandropolisu u Grčkoj, odakle gasom sa Bliskog istoka treba da se u budućnosti snabdevaju ne samo Grčka, već i Bugarska i Severna Makedonija. Gasa će tu verovatno biti za Srbiju, naročito imajući u vidu i interkonektor sa Bugarskom koji napokon počinje da se gradi. Ovaj problem sada je svakako mnogo manji nakon zaključivanja gasnog aranžmana kojim je pokriveno ¾ domaće potrošnje gasa.

Druga stvar najverovatnije će biti pitanje izvoza srpskih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Izvoz hrane, prvenstveno voća, iz Srbije u Rusiju je prošle godine iznosio oko 275 miliona evra. Rusija je još 2014. godine uvela zabranu uvoza hrane i poljoprivrednih proizvoda iz zemalja koje su joj bile uvele sankcije zbog rata u Donbasu, pa je logično pretpostaviti da bi se onda i srpska poljoprivreda našla na ovom spisku. Ovo bi bio veliki udarac za srpske poljoprivrednike, jer bi to bio gubitak od 7,5% izvoznog tržišta za ove proizvode.

Odgovor EU – dotok energenata, fondovi, bezvizni režim, kvote za čelik

Sa druge strane, važno je da vidimo i kakav bi bio odgovor EU u slučaju da Srbija ne uvede sankcije Rusiji. Da bi nekakvih posledica u ovakvom slučaju zaista bilo, govori nam i skorašnji četvrti paket sankcija Rusiji koji podrazumeva i zabranu transporta energenata kompanija u ruskom vlasništvu preko teritorije EU. Usled ovoga je zamalo prestao dotok nafte u Srbiju – pošto ona dolazi kroz naftovod iz Hrvatske, i nju nabavlja i prerađuje NIS koji je u većinskom vlasništvu ruske državne kompanije. 

Nakon izbora i još jednog glasanja u UN gde je Srbija podržala rezoluciju uperenu protiv ruske agresije na Ukrajinu, pronađen je izuzetak od ovog pravila za Srbiju pa je nafta nastavila da teče. 

Imajući u vidu da je Srbija u potpunosti geografski okružena zemljama članicama EU, ne postoji šansa da energenti ili slični strateški proizvodi uopšte dođu do nas ako EU zabrani njihov transport preko svoje teritorije. Takođe, oko 2/3 naše spoljne trgovine obavlja se sa državama EU, a u stranim kompanijama iz tih zemalja kod nas radi oko 300.000 ljudi. Prema tome, bilo kakva velika konfrontacija sa ovim zemljama može da ima mnogo značajnije posledice po srpsku privredu nego što je to slučaj sa ruskom. 

Najverovatnije je da bi nesvrstavanje uz Zapad u ovakvom političkom sukobu na početku sa sobom nosio samo političke posledice, ali oni se sa produbljivanjem i produženjem sukoba mogu vrlo pretvoriti i u ekonomske. 

Od privremenog zaustavljanja evrointegracija (mada nije baš da one baš nešto sada i napreduju), do ukidanja pretpristupne pomoći iz IPA programa (na ovo je baš bila pozvala rezolucija nemačkog Bundestaga koja je nedavno usvojena) ili drugih programa koji se finansiraju iz budžeta EU i njenih država članica, nije baš daleki korak. Tu je i pitanje bezviznog režima, koji je verovatno najvidljivija mera EU za većinu naših sugrađana.

Ukidanje izuzeća Srbije vezano za transport energenata preko teritorije EU bio bi veliki udarac za celokupnu privredu, a moguće je i uvođenje kvota i carina na pojedine strateške proizvode. Na primer, pitanje izvoza čelika u EU bilo je stavljeno na dnevni red pre koju godinu kada je EU uvela carina na uvoz kineskog čelika, jer je železara u Smederevu u vlasništvu kineske firme. 

Carine na ’’srpski’’ čelik tada nisu bile uvedene, ali ako bi se situacija sada promenila to bi najverovatnije značilo zatvaranje ovog velikog preduzeća. 

Indirektno, zategnuti odnosi sa EU imali bi i negativan uticaj po priliv stranih direktnih investicija, a one čine kičmu trenutnog ekonomskog modela. To ne znači da bi EU zabranila na neki način investiranje svojim kompanijama u Srbiju, ali velike kompanije koje planiraju da svoju proizvodnju izvoze na tržište EU bi tada dobro razmislile da li da uopšte dolaze u Srbiju. 

Jer potencijalno pogoršanje odnosa sa EU može znači probleme u poslovanju, i gubitak umesto projektovanog profita – dosta je samo duže čekanje na carini da ozbiljno ošteti vaše poslovanje, a kamo li nešto drugo.

Uvođenje određenih sankcija kao preporuka iz ekonomskog ugla

Ovde je pitanje nešto jasnije. Rusija nije strana koja nam može nešto ponuditi, osim standardnog veta u Savetu bezbednosti UN po pitanju prijema Kosova u sistem UN, kao i pristojne cene gasa. Ovo prvo postalo je već relativizovano izjavama Vladimira Putina koji povlači paralele između Kosova i samoproglašenih republika na teritoriji Ukrajine i Gruzije. Takođe, ovde je moguće osloniti se na podršku NR Kine po ovom pitanju ako Rusija zakaže. Ovo drugo je već delimično pokriveno novim gasnim aranžmanom. 

EU u svom arsenalu ipak ima više mogućih nagrada – od povećanja različitih fondova za projekte u Srbiji (od izgradnje infrastrukture pa nadalje) sve do ubrzanog puta za članstvo u EU ili neke vrste pridruženog članstva po principu koje je francuski predsednik Makron već ranije bio predložio.  

Na kraju, možemo ovo pitanje da postavimo i kao problem iz domena teorije igara. Ako u ovoj igri ponašanje druga dva igrača (Rusije i EU) zavisi od ponašanje Srbije, sa različitim isplatama vezano za to da li će Srbija uvesti sankcije ili ne, dobili bismo ovakvu tabelu. Iz toga se vidi da su isplate za Srbiju veće ako uvede sankcije Rusiji (bez obzira na to da li će se Rusija za to osvetiti svojim sankcijama) u odnosu na scenario u kome ne bi uvela sankcije Rusiji ali bi to zato dovelo do osvete EU.

Pojednostavljeni primer igre između Srbije sa jedne, i Rusije i EU sa druge strane. Brojevi u kolonama označavaju isplate u igri.

Kada pogledamo sve strane za i protiv uvođenja sankcija Rusiji, moj zaključak je da bi najbolje rešenje bilo uvođenje određenih sankcija koje neće previše opteretiti naše odnose, a za to je važno putem pregovora saznati koje su crvene linije obe strane, i ruske i evropske. 

Najveći deo trenutnih evropskih sankcija zapravo uopšte ne bi imao uticaj na odnose naše dve zemlje ako bi ih i primenili. Ovim bismo izbegli moguće mnogo teže posledice političke i ekonomske konfrontacije sa Zapadom.