Lingua blablativa – Filteri

Piše: Ana Simonović Zelenović

Prateći Snapchat, pionirsku aplikaciju čiji filteri menjaju selfije od 2011. godine, kao i FaceTune nastao sa istom namerom 2013., Instagram je 2017. godine uveo (AR) “augmented reality” filtere, poput ušiju zeca, kučeta, crno-beli filmski snimak, zlatne šljokice koje padaju preko slike, razne efekte šminke poput ajlajnera i karmina. Lica ljudi su tada još uvek bila prepoznatljiva iako je mnogima “neprirodnost” izmenjene/og sebe stvarala neprijatnost. Filteri su podelili ljude na one koji im ne vide poentu i ne isprobavaju ih i na one koji svaki novi filter odmah probaju, pa često i odmah okače. Ovoj drugoj grupi efekti su postali kao zaraza, napraviti selfi bez ijednog filtera prestalo je da bude zabavno, sem toga ako može da bude zanimljivije i novo, zašto ne bi i bilo? U avgustu ove godine, Instagram je omogućio korisnicima/cama da stvaraju sopstvene filtere, a da bi se novi isprobao dovoljno je samo da se klikne na ime filtera na nečijem Story-ju i sačuva filter u svom akauntu. Filteri su pružili mogućnost ljudima da sebe vide u svetlu kakvom žele – kao bebu životinje, kao aliena, kao botoksiranu osobu, sebe sa pegicama, produženim trepavicama, sebe kao anđela, kao gmizavca, pomorandžu, Mikelanđelovog Davida, Monalizu ili bukvalno bilo šta što vam padne na pamet. Šta je uopšte poenta ovog beskonačnog umnožavanja mogućnosti?

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.

Jedan veliki deo filtera nema apsolutno nikakav smisao osim “ulepšavanja”. Standardi lepote ponuđeni u najčešćim filterima izazvali su podeljene reakcije od opsesije da se filteri primene na realan život do oštre kritike manije za plastičnom hirurgijom koju Instagram podstiče. Koji su to standardi lepote najčešće promovisani u gotovo svim filterima? Uglačana mekana koža bez nepravilnosti, istaknute namazane ili uvećane trepavice, napumpane obe usne, podignute jagodice, izraženija vilica, iskošene ili uvećane oči (kojima takođe može da se menja boja), sužen nos ili celo lice. Upravo ovakvi filteri doprineli su povećanju želje za plastičnom hirurgijom. Postao je sve češći fenomen da korisnici/ce usluga klinika za kozmetičke operacije pokazuju slike sebe sa filterima, dok su ranije donosili slike poznatih ličnosti na koje žele da liče. Kozmetički hirurg Tijon Esho, osnivač klinika u Londonu i Newcastle-u, skovao je termin “Snapchat dysmorphia” za ljude koji žele zahvatima da se oblikuju kao sopstene digitalne slike. Članak u Guardian-u, navodi da je izveštaj američkog časopisa JAMA Facial Plastic Surgery, s kraja 2018. godine, zaključio da smanjenje granice između realnosti i fantazije koje pospešuju filteri na društvenim mrežama, može da izazove poremećaje poput telesne dismorfije (BDD body dymorphic disorder) gde ljudi postaju opsednuti fiksacijama na sopstvene telesne mane u izgledu^[1]. Ovakva osećanja mogu da dovedu i često dovode do promena u socijalnom ponašanju. Ali, čak i kod ljudi koji nemaju ovaj poremećaj a opsednuti su sopstvenim izgledom na društvenim mrežama, može doći do želje za manjom živom komunikacijom, a većom komunikacijom online. Filteri pospešuju ove opsesije savršenim izgledom i telom, kao i želju za kontrolom nad tim kako izgledamo, počevši od biranja filtera za Instagram objavu koje može trajati jako dugo, do šminkanja i biranja garderobe uživo. Filteri i društvene mreže uopšte hrane naše iluzije da imamo kontrolu nad slikom koju društvo ima o nama, ali i osnažuju naše narcisoidne želje da stalno izgledamo najbolje što možemo. Narcisoidnost i egocentrizam Instagram kulture prenosi se i na naše privatne navike – mnoge selfije nikada i ne podelimo na mrežama niti ih pravimo za to ali je naša potreba da svakodnevno beležimo svoj izgled sve veća i reklo bi se, opsesivna.

Različita istraživanja pokazuju da gledanje sopstvenog Instagram feed-a poboljšava raspoloženje i utiče na pozitivne stavove o sebi, što je i logično sa obzirom na to da većina nas bira najsavršenije ispale portrete i autoportrete, uključujući i sve one “spontane” fotografije za koje je naravno svima jasno da nisu nimalo spontane. Takođe, iako online prisustvo i lajkovanje može uticati na samopotvrdu, ono može isto tako uticati na pojačanje depresivnih osećanja. Upravo zbog razlike koju vidimo u našoj “filterisanoj slici” sebe i realnoj slici sebe u ogledalu raste naš osećaj nelagode u sopstvenom telu i naše opsesije njegovim nesavršenostima.  Prema Američkom Društvu plastičnih hirurga, Amerikanci/ke su tokom 2018. primile/li više od 7 miliona neurotoksinskih injekcija, a više od dva i po miliona “filler” injekcija^[2]. Iste godine građani/ke SAD-a potrošile/li su preko 16.5 milijardi na kozmetičku hirurgiju.

A poseban aspekt ovih promena koje donose filteri i ekstenzivna upotreba društvenih mreža je rodni. Naime, 95 procenata korisnika/ca plastične hirurgije u kozmetičke svrhe u SAD-u su žene. Takođe, iako je gender gap u Instagram userima smanjen (statistike pokazuju da je odnos korisnica 51% prema 49% korisnika), žene su te čije se telo u većoj meri izlaže, ocenjuje i postaje tretirano kao roba. Instagram standardi lepote i poželjnosti pokazuju da društvo nije previše odmaklo od heteronormativnih standarda i da objavljeni post-ovi i dalje služe “male gaze-u”. Nije doduše svaki feminizam protiv ovakvih samoobjektifikacija – mainstream neoliberalni feminizam uči žene da je ovakva praksa samoobjektifikacije i narcisoidnog fetišizovanja sebe progresivna, i nema problem sa potencijalnim nuspojavama ovog fenomena i dubljeg pospešivanja komodifikacije ženkog tela ovim praksama.

Ali zbog porasta popularnosti plastične hirurgije i telesne dismorfije koji pospešuju filtere i ponuđene standarde lepote, javile su se brojne negativne reakcije na fenomen filtera. Porastao je broj instagram accounta koji se bave detektovanjem promena koje poznate ličnosti unose aplikacijama na svoje slike koje kače na Instagram. Jedna od najpoznatijih stranica koja prikazuje i realnost i izmenjenu realnost lica poznatih ličnosti je Celebface sa preko milion followera. Upravo zbog negativnih reakcija, kompanija Spark AR koja za Instagram pravi filtere, je u oktobru ove godine najavila povlačenje odnosno zabranu svih filtera plastične hirurgije. Ukidanje ne znači da neće postojati filteri koji sadrže efekte kozmetičke plastične hirurgije, već samo oni koji se odnose na nju direktno poput “fix me”, “plastica” etc. Naprotiv, raste čitava potkategorija ovih filtera. Ona podrazumeva besmislene izgovore za filtere čija je poenta da izgledate kao da ste izašli sa operacije svega na licu. Recimo, narandžaste ribe, zmajevi ili znaci dolara na licu, dok smisao uopšte nije u ovim efektima već promenama na crtama vašeg lica ispod ovih apliciranih animacija.

Takođe, pored rodnog tu je i rasni aspekt ovih filtera. Žene se najčešće filterima oblikuju tako da uzimaju stereotipne fizičke odlike određene rase. Južnoazijski uticaj na obrve i oblik očiju, afro-američki na usne, kavkaski na nose, obrazi i jagodice od američkih domorodaca i ljudi sa Bliskog Istoka. Ovi filteri samo govore o navikama utkanim u društvenu percepciju rasno obojenog ideala lepote – o još uvek postojećem fetišizovanju određenih odlika rase, o slici Drugog kao egzotičnog ali i o kolonijalnoj želji da se Drugi poseduje.

Pored rodnog i rasnog, tu je i generacijski aspekt. Istraživanja pokazuju da je naveći broj korisnica/ka ovih filtera upravo u generacijama milenijalsa i Z generacije. Odrastanje uz društvene mreže i njihov uticaj na socijalizaciju i standarde lepote odrazilo se na svakodnevne prakse ovih generacija kada su u pitanju lepota i slika sebe. Popularnost Kardašijana, izgleda i praksi lepote među mlađim generacijama pospešile su heteronormativne ideale ženske lepote i plastičnu hirurgiju kao put do nje.  Subkulture određene rodnim i seksualnim identitetom takođe su pogođene ovim praksama filterisanja u svakodnevnom životu. Posebno kada je u pitanju jedan deo drag kulture čije su se originalne namere subverzije rodnih identiteta pretvorile u podsticaj promene rodnog identiteta promenom fizičkih odlika, najčešće šminkom koja u najvećem broju slučajeva ne odstupa od nerealnih ideala lepote koji se ženama nameću.

Drugi deo filtera je bizarniji i manje se odnosi na lepotu, a više na pomeranje granica ljudskog. Naime, podstaknuti raznim inspiracijama od sci-fi kulture, preko amine, manga i uopšte strip kulture superheroja, do tehnoloških utopija, jedan deo Instagram filtera menja ljudski lik u nešto što je kiborg izgled. Počnimo od filtera kojima se gubi granica između čoveka i životinje. Filteri gde se zečiji, medveđi, mačiji, kučeći, delovi tela, pre svega uši i njuške, dodaju na lica koja se izobličavaju velikim očima naizgled imaju samo funkciju da budu slatki. Dalje, razvoj ovih filtera doveo je do toga da se pojavimo u obliku insekta, noja ili losa gde su odlike našeg lica svedene na minimum. Efekat je sa jedne strane krajnje začudan, a sa druge zanimljiv. U isto vreme ovi hibridi čoveka i životinje koliko čine se i bizarnim toliko su i zabavni. Ovakve pojave govore o večitoj ljudskoj potrebi, prisutnoj u zapadnoevropskoj kulturi od antičkih mitova do sci-fi književnosti i savremenog filma, za preispitivanjem granica humanog i zalaženjem sa one strane ljudskog identiteta. Sada nam je moguće da svoj izmaštani identitet vidimo samo jednim klikom. Kiborg identitet pored brisanja granica čoveka i životinje, briše granicu između čoveka i mašine – tako se pojavljuju filteri u kojima je naše lice pikselima izmenjeno ili prekriveno neonskim sjajem svetlećeg objekta. Ljudi filterima stvaraju nemoguća bića ujedno zadržavajući svoj identitet, ne kao čoveka, ali kao individue.

Međutim, nisu ovi fenomeni samo bezazlene maštarije i slika ljudske želje za ispitivanjem granica sopstvenog tela i identiteta. Oni mogu imati svoje negativne posledice ako se u obzir uzme da veliki broj ovih filtera nije imun na fetišizaciju. Već nam je poznato koliko su sci-fi kultura ili razni žanrovi stripa pustili korenje u pornografiji. Problem ne nastaje toliko u samoj fetišizaciji životinje ili mašine, koliko u prenošenju fetišizacije hibrida čoveka-životinje ili  čoveka-mašine na realne osobe. Ako se u obzir uzme do koje je mere sva vizuelna kultura i dalje diskriminatorna, ako ne i mizogina, koliko je nasilje prema ženama prisutno u celoj porno industriji, ili pedofilskih tendencija posebno u spoju kakav je hentai porn, filteri gde male devojčice klikom postaju tigrice, mace, zečice, imaju dugu rozu kosicu i choker oko vrata, imaju neonsko sjajno lice sa napumpanim ustima, postaju vanzemaljke, nimalo ne deluju bezopasno. U kombinaciji sa idolima poput Ariane Grande, čiji look “nevine devojčice” u kombinaciji sa “hot ženom” i još zečijim ušima i repićem, samo doprinosi ovoj vrsti pre svega muških fetiša i fantazija. Seksualizacija mladih žena i devojčica, koje su najčešće konzumentkinje ovih filtera tako opet umesto za sopstveno istraživanje identiteta i tela kako naivno može biti shvaćena, služi za heteronormativni “male gaze” u kombinaciji sa fetišima odnosa moći koji uključuju razliku u godinama, fizičkoj snazi, iskustvu i sl.

Bilo koja vrsta jednostranog pogleda na fenomen koji donose nove tehnologije i društveni fenomeni je beskorisna, ali opasna. Filteri mogu biti posmatrani i korišćeni kao oblik zabave i za sopstvene fikcije i izmaštavanja identiteta, ali isto tako mogu biti posmatrani kao jedno od mnogobrojnih sredstava opresije žena nerealnim i diskriminatornim standardima lepote i seksualnosti, kako se pokazalo kroz istoriju. Sasvim je očekivano da se u doba gde svi postajemo kiborzi javi potreba za hibridizacijom čovekovog izgleda i brisanjem čvrstih granica ljudskog, kako je to odavno u svom Manifestu za kiborge najavila feministička teoretičarka Dona Haravej, ali ne treba previđati negativne posledice koje ova vrsta hibridizacije podrazumeva. Iako postoje mogućnosti da ovi hibridi nastali filterima budu platforma za promišljanje identiteta i tela, oni najčešće, kombinovani sa postojećim društvenim odnosima moći, postaju samo još jedno od sredstava učitavanja diskriminatornih društvenih očekivanja od raznih identiteta i grupa. Kombinovani sa postojećim mainstream očekivanjima od lepote, filteri samo produbljuju želju za nedostižim savršenstvom koje čak nije ni kreirano po našoj meri i za nas. Filteri tako stvaraju individue koje se kroz zabavu iz subjekata (koji samostalno i slobodno stvaraju kreativni identitet, makar i samoobjektifikacijom) “samodisciplinuju” u objekte pogleda i želje kako onih željenih tako i neželjenih subjekata.

I bez obzira na potencijal abolicije roda i seksualnosti kakve znamo, koji u sebi nosi ideja o nekom hibridu – kiborgu, anđelu, vanzemaljcu ili mašini (čak i istorijski ispunjenom simbolikom bespolnosti), mi ipak uspevamo da situaciju maksimalno iskoristimo za učvršćivanje već postojećih stereotipa i očekivanja ne bi li održali postojeći poredak čak i kad imamo mogućnost za subverziju. Možda se ipak nismo toliko udaljili od ljudi kao vrste, ma šta filterima fantazirali.

^[1] https://www.theguardian.com/technology/2018/aug/08/snapchat-surgery-doctors-report-rise-in-patient-requests-to-look-filtered

^[2] https://www.newyorker.com/culture/decade-in-review/the-age-of-instagram-face