Žene u Akademiji

Piše: Svetlana Slapšak, Peščanik

Konferencija o ženama u nauci održana je u SANU od 11. do 14. februara, i u svečanoj sali SANU na otvaranju okupila rektorku, predsednika SANU i nekoliko akademika, uz mnogobrojnu publiku. Sam skup, sprat više, preko 70 učesnica u dve sekcije. Organizovale su ga mlađe naučnice iz Etnografskog instituta SANU. Organizacija je bila savršena, debate izvrsne, raspoloženje od oduševljenja do suza. Kada se sve završilo, morala sam zaključiti da nikada nisam bila na konferenciji na kojoj nijedan referat nije bio loš. Našle su se zajedno bar četiri generacije naučnica, koje su se međusobno upoznavale, prepoznavale, istraživale, ocenjivale. Kolektivno sećanje se u ludom ritmu obnavljalo, raslo, discipline su se povezivale. Izranjale su nepoznate junakinje, postale su zajedničko dobro, dopunio se sramotni spisak zločinaca, patrijarhalaca, seksista, manipulanata, karijerista, izdajnika. Znači li to nešto za SANU? Svakako: kriterijum se iselio, da se više nikada ne vrati u samozabit samouverenosti jednog soja. Izvesno je da iznutra neće biti primećeno ništa od toga – utoliko bolje. Ništa više ne može da zaustavi započete, tekuće, već objavljene dopune kanona naučnica, delom i umetnica – možda mnogo više njih na narednoj takvoj konferenciji. Objavljivanje zbornika označiće istorijski izlazak iz mašine za potiskivanje i zataškavanje, i za to su tri razloga: masovnost i motivacija istraživanja prošlosti naučnica, sasvim izuzetan priliv mlade generacije izvrsno školovanih naučnica koje neće da se prilagode i zaborave svoje prethodnice, i otvorenost starijih, koje su ih jedva i konačno dočekale. Kvantitet i kvalitet su se veselo ispremeštali. Više nema granica objavljivanja, ostale su još samo granice zapošljavanja, napredovanja, titula, novca i provincijalne akademičarske apoteoze. Ruku na srce, nije mnogo… Podsetimo se Julke Hlapec Đorđević, koja je 30-ih godina prošlog veka smatrala da su feminizmu potrebni feminofilni muškarci.

Dok oni ne navale, treba razmisliti o onome što je konferencija u SANU postavila kao nužna rešenja. Prvo, širenje i zauzimanje prostora. Iseljenje kriterijuma bi po jednostavnom paralelizmu tražilo Žensku akademiju nauka i umetnosti, bez nacionalnog opredeljenja (eventualno regionalnog i šire) i bez obaveznog opredeljenja soja (sve i svi dobrodošli, ako su izvrsni). Ime mora imati istorijsku težinu, zato ono Ž za ŽANU. Prostor je skup, ali zato postoji virtualni. U virtualnom prostoru dosta je mesta za besmrtnice, one koje nisu dočekale. Virtualni prostor je prilagodljiv za pismo i slike, zvuke i ples. Tu se postavlja i ključni problem, a to je da se u njemu ne može zajedno šmrcati, smejati i grliti. Za stvarnu empatiju potreban je stvarni novac. Prošla iskustva i samo malčice budućnosti, pa će se i za to naći rešenje.

Glavno je ipak to da ŽANU nije utopija, kao sasvim nedavno, pre konferencije koja je počela 11. februara, na Dan žena u nauci.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.