Ukrajina kao Zapadna Nemačka

Autor: Ivan Krastev, Prevela: Milica Jovanović

Možda ništa na svetu danas nije izvesno, ali bar možemo biti sigurni da će sledeći predsednik Ruske Federacije, posle izbora sredinom marta, biti aktuelni predsednik Vladimir Putin.

Sigurno je i da Putin neće ulaziti u bilo kakve smislene pregovore pre američkih izbora, mada nas može iznenaditi. Pogrešno je suviše ozbiljno shvatati Moskvu dok galami o „okončanju rata“, ali je pogrešno i potpuno je ignorisati.

Putin se već jednom opekao računajući da će mu Trampova Amerika biti prirodni partner. Tramp je oličenje nepredvidljivosti, a Moskva se toga gnuša. Ruski predsednik je u intervjuu za državnu televiziju prošle srede rekao da je Džo Bajden bio „iskusniji [i] predvidljiviji”. Verovatno to i misli.

U još jednom značajnom medijskom nastupu, ovog puta sa bivšim voditeljem Foks njuza Takerom Karlsonom, Trampovo ime jedva je pomenuto. Umesto toga, Poljska je okrivljena za izbijanje Drugog svetskog rata, Nato je označen kao krivac za rusku invaziju na Ukrajinu, dok je bivši britanski premijer Boris Džonson lično odgovoran za to što rat nije završen već u martu 2022.

Za svoja skromna vojna dostignuća Rusija plaća veoma visoku cenu u ljudstvu. Zato su sve brojniji signali da bi Moskva mogla da se odluči za pritisak u pravcu „okončanja rata“ u trenutku kada se i Evropljani i Amerikanci pripremaju za izbore.

Putin je susret sa Karlsonom iskoristio kao priliku da jasno pokaže svoju želju za pregovorima. „Reći ću vam kako mi vidimo to pitanje i šta prenosimo američkom rukovodstvu“, rekao je ruski predsednik Karlsonu. „Ako zaista želite da zaustavite borbe, morate prestati da isporučujete oružje. Biće gotovo za nekoliko nedelja. To je to. A možemo da se dogovorimo o nekim uslovima pre nego što to uradite, prestanete.“

Za Moskvu bi posleratni status Ukrajine idealno ličio na budućnost palestinske države kakvu je zamislila ekstremna desnica Izraela. U najboljem slučaju to bi bila okupirana teritorija; u najgorem, demilitarizovana država, raseljena i ekonomski neodrživa.

Drugim rečima, Putin kraj rata vidi kao kraj prozapadne Ukrajine. Kako je pre izvesnog vremena primetio savetnik ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, Mihail Podoljak: „Rusija se ne bori za zemlju. Bori se za svoje pravo da živi u prošlosti.“

Jasno je da su za Ruse pregovori samo uvod ili izgovor za kapitulaciju Kijeva. Ali takođe je jasno da ako Moskva odluči da iskoristi Putinov reizbor za pokretanje diplomatske ofanzive, i evropski i američki politički lideri rizikuju nepovoljne reakcije kod kuće ukoliko i dalje budu insistirali da Ukrajina i njeni saveznici odbijaju razgovor sa Putinom i ne prihvataju nijedan drugi ishod osim oslobađanja čitave okupirane teritorije.

Danas je takav stav još manje ubedljiv nego pre godinu dana. Ukrajinska vojska je u nesigurnom položaju, a američka vojna pomoć je u zastoju. Dok je zapadno javno mnjenje još uvek prilično naklonjeno Ukrajini, sve je veći broj birača koji nisu radi da plaćaju cenu za pobedu Kijeva. Dozvoliti proputinovskim snagama da preuzmu ulogu „strane koja se zalaže za mir“ bila bi politička katastrofa.

Neizbežno je da u dugom ratu ciljevi obe strane evoluiraju i zato bi liderima bilo dobro savetovati da budu fleksibilni u pogledu toga šta predstavlja pobedu. Svakako ne bi trebalo da ostave nejasnom ideju šta čini poraz. Ako Ukrajina bude prinuđena na odricanje teritorije u okviru budućeg rešenja, to će biti tragedija i bolan kompromis. Ali ako cena okončanja rata pretvara Ukrajinu u ničiju zemlju, to će biti poraz Evrope i pretnja njenoj bezbednosti.

Na kraju krajeva, Ukrajinci će odlučiti kada i kako će pregovarati. Ali kada se Moskva zalaže za razgovore, važno je da zapadni lideri budu jasni šta je to o čemu se ne može pregovarati kada je u pitanju budućnost i Ukrajine i Evrope. Ono o čemu, po mom mišljenju, ne bi trebalo da se pregovara nije toliko potpuni teritorijalni integritet Ukrajine, koliko njena demokratska i prozapadna orijentacija.

Sada je vreme da oni koji se zalažu za okončanje rata pregovorima, počnu da se zalažu za to da Nato prihvati Ukrajinu što je pre moguće kao jedini efikasan odgovor na želju Moskve za teritorijalnim promenama. Samo Ukrajina koja je deo Natoa može preživeti trajni ili privremeni gubitak kontrole nad nekim delom svoje teritorije.

Ukoliko Putinova ponuda glasi: „Ako zaista želite da zaustavite borbe, morate prestati da isporučujete oružje“, zapadna protivponuda bi trebalo da bude: „Ako zaista planirate da zauzmete ukrajinsku zemlju, morate prihvatiti da će Ukrajina biti članica Nato saveza“ – kao što je to bila Zapadna Nemačka tokom hladnog rata. Vreme je da se ponudi zapadnonemački scenario.

Financial Times, 16.02.2024.

Članak je prenet sa portala Peščanik.