Svetlana Slapšak – Šta sa medijskim šljamom
Autor: Svetlana Slapšak, Izvor: Pešačnik
Pitanje je retoričko: jedino što neka razumna nova vlast može da uradi, jeste da rastera bandu sa bunjišta, referendumom ili primenom postojećih i novih zakona. Ima dosta lekova protiv vlasnika, među kojima se ne naziva tajkunom jedini koji to zaista jeste. Dotični se u svojim medijima pojavljuje u svakim vestima – tačnije, nema vesti bez njega. Samo jedan detalj takvog odnosa prema medijima: već drugu nedelju Pink televizija ne donosi vest, običnu, neutralnu vest o tome ko je dobio nagradu za scenario na festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, već samo vest o tome ko je dobio drugu nagradu. Razlog je taj što je vlasnik medija kao producent filma čiji je scenario dobio drugu nagradu zabranio javljanje o prvoj nagradi, koju nije dobio. Koji su to urednici i novinari koji su to dopustili? Oni isti koji bez prestanka izmišljaju, lažu i bljuju tekstove koji su ravni jedino severnokorejskoj televiziji – druge paralele danas nema na svetu. Nema informacije koja nije filtrirana kroz kontrolu, cenzuru i laž. Primer skrivanja informacije o nagradi koja vređa sujetu vlasnika medija kap je preko ruba, jer nema nijednog jedinog zamislivog razloga – sem pomenutog – da se cenzuriše.
Svakako je nepravično uzimati upravo taj događaj kao konačni kriterijum, ali on to istinski jeste. Neviđene količine laži, vređanja, neznanja, gluposti, nadutosti, ljigavosti je, paradoksalno, teže i mučnije dokazivati nego ovako jasan dokaz kriminalne neprofesionalnosti i uništavanja minimalne informacijske etičnosti. Ključ dakle postoji, jedino ga još treba upotrebiti. I ranije su postojali predlozi o ukidanju škodljivih medija, o mogućnom referendumu kao sredstvu za takvu meru i slično. I svaki put, pojave se dve savršeno lažne primedbe – jedna koja se tiče prinude tržišta i druga, koja se tiče… slobode govora. Kao neko ko se javno zalaže (piše) za slobodu govora od 1983, i kao bivša predsednica Odbora za slobodu izražavanja u UKS 1986-9 i na tome mestu autorka 52 peticije, uglavnom u vezi sa članom 133 Krivičnog zakona odnosno verbalnim deliktom, priznajem da su tadašnji ciljevi bili utopijski: borili smo se za slobodu KVALITETNOG izražavanja, ne za slobodu gluposti i nepismenosti. Zato danas, sa punim utopijskim pravom mogu zahtevati – još usamljenije nego ikada – jezičku tačnost, gramatički red i formalnu logiku kao osnove slobode izražavanja. Nijedan od tih zahteva mediji kulta ličnosti ne ispunjavaju. Ljotićevski relikt (Zlokan ili kako se već zove, da upotrebim omiljeni štos navodnog predsednika države) u jednom od svojih ispada logoreje spomenuo je te koji pravilno i dobro govore kao najveće neprijatelje. Potpuno je u pravu – to je uistinu razlika koja trenutno i precizno odseca lažni i korumpirani svet moći od sveta razumnog i uvek vremenski ograničenog učešća u moći.
Tzv. problem tržišta rešava se antikorupcijskim merama i ustanovama i njihovom saradnjom sa policijom i sudstvom. Postoji još jedno područje nejasnih okvira, jer prodire u svaku poru medija kulta ličnosti, i to je pornografija. Sem onih vremeždera u kojima se ili dernja ili cvrkuće umesto psovki – a najgore je kada intimno lupetaju – i u kojima je pornografija jedina tematska osnova, pornografija je posvuda, sve do opscene kostimografije plastelinki kao jedine ženske pojave u tim medijima. Totalitarni režimi, od početka vizualne informativne epohe, služe se pornografijom kao važnim sredstvom zaluđivanja ljudstva: od nacističkih sletova i nordijske muskulature, preko Musolinijevog mačizma, severnokorejske erektivnosti – a našlo bi se ponešto i u socrealizmu – pornografija je posvuda prisutna. Kad navodni predsednik države krene da štiti devojke i žene, to zvuči naprosto opsceno, zato što je pornografija u čitavom kontekstu njegove vladavine i njenog najprisutnijeg znaka, medija kulta ličnosti. Ona je strukturni deo sistema lažne dostupnosti seksa i nasilja u porodici, dakle u osnovi položaja žene.
Ukratko, ukidanje medija kulta ličnosti bilo bi među prvim merama bilo koje i kakve nove vlasti, na osnovu postojećih zakona i profesionalnih merila. Premda nepravično, sadržaj tih medija uopšte ne bi morao biti predmet rasuđivanja, kao ni pornografija, ali bi pouka o tome morala biti veliki zadatak drugih medija, koji su prisutnost teško pridobili nepripadanjem režimu.
Tekst prenet sa portola Peščanik.
