Strahinja Stepanov – 12 žigosanih

Strahinja Stepanov, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu Izvor: Peščanik

Prošlo je više od dve nedelje od kada je – po već viđenom i bezbroj puta ponovljenom, nažalost uhodanom, modelu političke zloupotrebe tajnih i javnih službi, režimskih propagandnih glasila (koja se i dalje pogrešno proglašavaju za medije) te nazovi nezavisnog, tj. samostalnog tužilaštava i sudstva – dvanaestoro naših sugrađana optuženo za pokušaj rušenja ustavnog poretka!?

Nema sumnje optužnica – amaterski konstruisana – kada bude stavljena na iole ozbiljniji pravnički test puknuće kao mehur od sapunice, ali to neće nadoknaditi ono što od 14. marta 2025. prolazi šestoro uhapšenih: Marija Vasić, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Lazar Dinić, Lado Jovović i Davor Stefanović, i njihove porodice kao i njihovi prijatelji. Za to vreme, samo pukim slučajem, drugih šestoro: Dorotea Antić, Mila Pajić, Anja Pitulić, Dejan Bagarić, Branislav Đorđević i Jovan Dražić – nisu bili u Novom Sadu, budući da su otputovali u Dubrovnik na festival „Zbor navodne avangarde – ZnaDu“, pa su, ni ne sluteći šta im se sprema i „pakuje“, izbegli hapšenja i jednomesečni pritvor.

Da podsetimo: sastanak ovih naših dvanaestoro sugrađana i aktivista u prostorijama stranke PSG u Novom Sadu, kako se iz medija saznaje, snimila je Bezbednosno-informativna agencija (BIA). Neko je „provukao“ da je to učinjeno na osnovu naloga Višeg suda u Beogradu, ali u vezi s tim državni organi nisu predočili nijedan dokaz, a braniocima optuženih nije dozvoljen uvid u spise. Još jezivije, taj snimak – ma ko da ga je napravio – prvo je dospeo u propagandne režimske medije, gde je temeljno eksploatisan, satima se vrteo dok su tzv. analitičari, eksperti i poznate perjanice SNS-a – u udruženom zločinačkom poduhvatu televizijskih kuća Pink, Happy, Prva, Informer i Studio B – mrsomudile o „planiranom državnom udaru i terorizmu“, da bi tek sutradan prvo sudska pa zatim policijska instanca reagovala, što je konačno i dovelo do formiranja optužnog predmeta protiv pomenutih aktivista. Sve ovo – medijski cunami koji izazvala vlast – više je nego dovoljno da bilo ko s barem malo poaroovske sive materije u mozgu postane odmah sumnjičav spram čitavog „slučaja“, a ako dodatno ima još malo iskustva s time kako funkcioniše pravosudni sistem (čast blistavim izuzecima) i kakav je odnos izvršne vlasti prema tom sistemu (a jasno je jednosmeran i naredbodavan), mora ovu sumnjičenje dvanaestoro ljudi za rušenje ustavnog poretka videti i oceniti kao najavu još jednog kafkijanskog procesa, koji bi bio smehotresan, da nije groteskan i potencijalno opasan po dvanaestoro optuženih.

Ideja da se neko optuži za rušenje ustavnog poretka pretpostavlja da nešto što je određeno kao „ustavni poredak“ postoji. Ta egzistencijalna presupozicija odavno je kod nas dovedena u pitanje, štaviše pre bi se reklo da ona više nije na snazi. Jer, zar nismo svedoci svakodnevnog narušavanja ustavnog poretka upravo sa najviših državnih instanci? Zar studenti nisu lepo uočili i formulisali da nenadležna institucija, tzv. nenadležnik ruši Ustav svojim mešanjem u sve one poslove u koje nikako ne bi smeo da meša? Zar ne svedočimo na dnevnom nivou ogrešenjima o Ustav i zakone kako Vladinih ministara tako i drugih harambaša i haramija ili „bašibozuka, bagre i brabonjaka“ – kako to Koča Popović najtačnije imenuje – na pokrajinskom i lokalnom nivou?

Vratimo se onome što se moglo čuti na tom snimku. Ništa od onoga što se je učesnicima stavljeno na teret. O tome o čemu su učesnici razgovarali i što su pominjali pola Srbije svakodnevno raspravlja, na slavama, po kućama, u kafićima, ispred dućana i po haustorima… Ali, represivni držani aparat rešio je – baš pred veliki miting 15. marta – da napravi pokaznu vežbu i pokuša da zastraši građane. Kako se ne bi okupili tog dana u Beogradu i kako bi otupeli oštricu i umanjili, iscrpli energiju koja pokreće građane željne promena, u stvari, željne normalnosti. Dvanaestorica žigosanih je čuveni ratni film iz ’67. godine. Samo je, međutim, naslov filma zgodan da se iskoristi i poveže sa naših dvanaestoro žigosanih sugrađana. Jer, ona dvanaestorica iz ’67. godine bili su grupa sastavljena od dvanaestorice osuđenika, među kojima je bilo i onih psihički nestabilnih (neponovljivi Teli Savalas), poslatih – u nekoj vrsti iskupljeničke misije – u sigurnu smrt u okviru tajnog zadatka eliminacije većeg broja značajnih oficira Vermahta smeštenih u jednom dvorcu u Bretanji, neposredno pred savezničku invaziju. Naših dvanaestoro sugrađana, od kojih su se isprva svi ograđivali (čak i sopstvena stranka – PSG) i pravili se kao da ih nikad nisu poznavali – nisu ni za šta krivi (a verujem da neće biti ni za šta ni osuđeni, jer za to nema nikakvih osnova) a žigosani su zbog nepostojećeg inkriminišućeg dela, a u stvari, žigosani su jer su samo želeli da ponovo uspostave taj narušeni ustavni poredak! Njihova je jedina krivica – zbog čega su prošli i još prolaze kroz propagandnog medijskog toplog zeca – što smatraju da Ustav i zakoni moraju jednako važiti za sve a ne da se selektivno, ciljano primenjuju, da odgovorni moraju biti pozvani pred lice a ne naličje pravde, da istina a ne laž mora biti jedini i isključivi temelj na osnovu koga će postupati i čega će se pridržavati javni akteri a naročito funkcioneri na svim nivoima vlasti, članovi Vlade i posebno Predsednik, da čestitost, savesnost i okrenutost javnom interesu treba biti primarni kvalitet javnih delatnika, na osnovu kojih se biraju i postavljaju na određena mesta, a ne njihovo udvorištvo i poniznost pred političkim moćnicima. Drugim rečima, oni su žigosani jedino jer su hteli: normalnu i na zakonitosti i čestitosti utemeljenu državu Srbiju. Ništa revolucionarno i ništa dramatično. To, očito, nije interes ni cilj ove vlasti i predsednika države, pa je zbog toga naših dvanaestoro sugrađana ili u pritvoru, gde ih jedu stenice i u odnosu na koji arktički gulag deluje kao luksuzni smeštaj, ili u privremenom izgnanstvu, u iščekivanju da tužilaštvo konačno počne postupati na legalan način i dozvoli advokatima osumnjičenih da dobiju uvid u odgovarajuća spisa, što im je dosad uporno odbijano i onemogućeno.

Otuda je od referiranja na pomenuti film možda u ovom slučaju primerenija aluzija – ma koliko sadržala u sebi patetike, heroike ili naivnosti – na 12 apostola, samo oslobođena religioznih natruha. Apostoli jesu bili „poslati“, dvanaestorica Isusovih učenika koje je on izabrao kako bi zajedno javno delovali i nakon njegovog uskrsnuća delali u njegovo ime. Apostoli su, prema tome, glasonoše ili posrednici preko kojih se izražava volja onoga koji šalje poruku. U tom smislu Marija Vasić, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Lazar Dinić, Lado Jovović, Davor Stefanović, Dorotea Antić, Mila Pajić, Anja Pitulić, Dejan Bagarić, Branislav Đorđević i Jovan Dražić jesu apostoli ideje polisa! Oni su glasnici koji su se potpuno predali – a vidimo uz kakve žrtve – ideji normalne, racionalne i deliberativne političke zajednice, ideje u čijem jezgru je princip dobrog života! Dakle, udružujemo se i gradimo političku zajednicu, odnosno naše društvo radi dobrog života a ne bilo kakvog života ili pukog životarenja. Gradimo takvo društvo koje će moći da aktuelizuje na najbolji način čovekovu prirodnu društvenost a protiv smo društva podaništva, servilnosti, bezupitne poslušnosti, tj. bespogovornog služenja Gospodaru, društva (ako uopšte i možemo govoriti o društvu) u kojem dominira strahovlada, konflikt i anomija. Zbog takvih stavova – da se ne bi takav glas pronosio dalje – ovih dvanaestoro naših sugrađana je i stavljeno na crnu listu, medijski linčovano a u pripremi im je i tzv. sudski proces.

Nama je ostalo da – uz naravno angažovane advokate – bdimo nad ovom konstruisanom optužbom (i potencijalnim procesom) i da budemo na oprezu. Da medijski pratimo šta se dešava i ne dozvolimo da Marija Vasić, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Lazar Dinić, Lado Jovović i Davor Stefanović provedu i jedan sat više u pritvoru. Svaki dan i sat koji su tamo – bez ikakvog osnova – dosad proveli naš je poraz i poraz svega onoga za šta se borimo, ali je neuporedivo veća lična tragedija i strahota za njih šestoro i njihove porodice. Zato svaka vrsta pomoći i podrške mora biti usmerena ka njima, od šetnji do policijske stanice i uprave BIA, do medijske i druge angažovanosti na njihovom momentalnom puštanju na slobodu i obustavi procesa. Nepravda koju trpe svakim satom i danom se uvećava, i ako zaista želimo državu u kojoj su Ustav i zakoni jednaki za sve – onda moramo učiniti sve kako bi se ovo bezakonje smesta okončalo, jer kao što kaže Šekspirov Kasije, „Ljudi su katkad gospodari svoje / Sudbine: krivica, mili Brute moj / Nije u našim zvezdama već u nama / Ako smo sluge!“

Tekst je prenet sa portala Peščanik.