Sofija Mandić – Zbor ili prelazna Vlada

Autor: Sofija Mandić, Izvor: Peščanik

Uoči protesta 15. marta neko je ovako postavio lažnu dilemu. Taj neko – sad već nije ni bitno ko, ideja se proširila medijskim i privatnim prostorom kao požar – ustvrdio je da interesne grupe zagovaraju i nameću ideju ekspertske/prelazne Vlade, a da narod treba da uzme sudbinu u svoje ruke i iskoristi zakonom garantovano pravo da se organizuje u zborove.

U tom trenutku, bilo je najvažnije da sutrašnji protestni dan prođe mirno. Dani nakon toga opravdano su protekli u raspravi o zvučnom topu. Sada je možda vreme da otvorimo pitanja koje je postavka zbor protiv Vlade neopravdano brzo zatvorila, ostavivši Srbiju da krklja u bezizlazu koji ne obećava miran rasplet.

U svrhu doprinosa mirnom izlasku iz političke i društvene krize, ističem tri ključna mita čiji razvoj pratimo prethodnih desetak dana.

Mit 1: Zbor je neposredna demokratija

Predlagači zbora kao načina organizovanja i odlučivanja ističu da je zbor sredstvo neposredne demokratije i upućuju na zakon. Ovde je već svezan prvi čvor. Naime, Ustav Srbije zbor vidi isključivo kao oblik slobode okupljanja (Zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju se državnom organu, u skladu sa zakonom).¹

Oblici neposrednog upražnjavanja demokratije, bez posredstva izabranih predstavnika su samo referendum i narodna inicijativa.² Bar ako se držimo Ustava i zakona, a niko još nije odlučio da se ne držimo.

Zakon o lokalnoj samoupravi daje mogućnost zboru, odnosno skupu građana, da inicira aktivnosti iz nadležnosti lokalne samouprave (na koja je ova dužna da odgovori u roku od dugih 60 dana). Međutim, zbor i u zakonskoj koncepciji ostaje skup građana, bez samostalne mogućnosti odlučivanja i upravljanja, pa čak ni na lokalnom nivou. Zbor nema nikakve ingerencije, pa čak ni u pogledu inicijativa, ka vlastima hijerarhijski iznad lokalnih.

Dakle, u domaćem pravnom poretku, zbor je oblik slobode okupljanja, a ne instrument neposredne demokratije. To su dve potpuno različite stvari koje, iako komplementarne (o tome nešto kasnije), moramo razumeti kao različite.

Mit 2: Predstavnička demokratija nije u stanju da reši društvenu krizu

Ustav za sada propisuje da je Srbija parlamentarna demokratija u kojoj suverenost potiče od građana koji vlast vrše preko slobodno izabranih predstavnika (uz već pomenuti referendum i narodnu inicijativu kao neposredne oblike vršenja vlasti). Ukoliko bismo rekli da predstavnička demokratija nije u stanju da reši trenutnu društvenu krizu, morali bismo biti sigurni da Srbija ispunjava osnovne uslove da sebe nazove predstavničkom demokratijom. Dodatno, da je onaj ko to izgovara ikada živeo u predstavničkoj demokratiji, pa je se može iskustveno odreći. Tek tada bismo mogli da zaključimo da je predstavnička demokratija nefunkcionalna (bilo sada; bilo generalno).

Prvi i osnovni uslov predstavničke demokratije jeste slobodan izbor građanskih predstavnika (to vidimo i u ustavnom tekstu). Srbija pada već na tom testu – narodni poslanici nisu izabrani na slobodnim izborima. Ako je zbog nečega predstavnička demokratija nesposobna da reši društvenu krizu onda je to zato što ona u Srbiji ne postoji. Zato što osobe koje sebe zovu (zakonodavnom i izvršnom) vlašću i deklarativno pretenduju da reše krizu nisu slobodan izbor građana.

Naravno, slobodni izbori su samo prvi test. Nešto malo više sfere predstavničke demokratije podrazumevaju zaštitu ljudskih i manjinskih prava, podelu vlasti i potčinjavanje sve tri grane vlasti Ustavu i zakonu. Dotle ne možemo ni da pomislimo da stignemo bez slobodnih izbora.

Slobodne izbore dužne su da sprovedu izborne komisije i više ministarstava, a koji su po svom sastavu odraz izbornog rezultata. U našem slučaju, pošto slobodne izborne volje nema, nema ni organa koji mogu i žele da organizuju slobodne izbore. Tako smo se našli u začaranom krugu.

Sa druge strane, zborovi ne mogu dovesti do slobodnih izbora, mada mogu motivisati ljude da na te izbore izađu, što je svakako dobro. Ali ostaje glavno pitanje – kako do slobodnih izbora?

Dakle, Srbija se ne suočava sa nefunkcionalnošću i globalnom krizom predstavničke demokratije, jer naša zemlja nije predstavnička demokratija, već otvorena tiranija. Predstavničku demokratiju možemo (eventualno) da odbacimo onda kada je zaista i okusimo.

Mit 3: Zborovi isključuju ideju promena u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti; nije važno ko je na vlasti

Vraćamo se na početak teksta i (nadam se) nevešto konfrontirane ideje prelazne/ekspertske Vlade i zborova kao foruma za okupljanje i diskusiju.

Većina građana je omogućila uspostavljanje jednoumlja, jednovlašća i tiranije jer je preko deceniju trpela razularene predstavnike partija, ne mešajući se u demokratske procese. Važilo je da je „politika prljava“ i da pošten čovek u njoj nema šta da traži. Simbol za kakvo-takvo učešće u vršenju vlasti svelo se na izlazak na izbore (a koji su u međuvremenu de facto ukinuti).

Srbiji, ali i svakoj drugoj zemlji, potrebni su aktivni građani, građani koji se okupljaju, diskutuju, zahtevaju. U tom smislu – živeo zbor kao forum za učešće i javnu diskusiju. Takvi forumi mogu da spreče da jednog dana ponovo svu svoju vlast bez borbe predamo u ruke jedne partije ili jednog čoveka. Takve diskusije mogu da dovedu do ranih reakcija na nepočinstva sve tri grane vlasti. Ako treba, mogu da dovedu i do smena ili novih izbora.

Zborovi, kao i bilo koja druga aktivnost promišljanja politike su put ka ozdravljenju društva. Ali zborovi nisu i ne mogu biti instrument odlučivanja i svakodnevnog vršenja vlasti.

Zemlja u srcu Evrope, u 21. veku, u skladu sa sopstvenim Ustavom, mora imati zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Poslove te tri grane vlasti ne mogu vršiti zborovi, koliko god to dobro zvučalo „na prvu“. Ta ideja dolazi kao lako i populističko rešenje. Umesto dugog i mukotrpnog građenja institucija.

Okupljanje u zborove, bez zahteva za smenom nelegalne, nelegitimne i tiranske vlasti koja sebe smatra neodgovornom pred zakonom (čak i kada ima poginulih i povređenih), može dovesti do dva ishoda: neodređeno dugog održavanja trenutnog stanja ili sukoba sa tiranskom vlašću. Vlast to uostalom jedva i čeka ne bi li uvela vanredno stanje i – paradoksalno – ograničila slobodu okupljanja, pa i zborovanja. U drugom scenariju, tiranska vlast bi opstala, postala jača i sprovela osvetu za sve što je doživela u prethodna četiri meseca.

Zato, vraćam se na prethodni predlog o jedinom mogućem mirnom izlasku iz tiranije. Potrebno je da se građani izjasne o ideji prelazne Vlade³ i time zauzmu stav o predlogu koji je protekle nedelje istakla i domaća opozicija (a koji je podložan za diskusiju; eto dve dobre teme za zbor). Studenti su već rekli da nemaju stav o tom predlogu – što ne znači da ga nakon ozbiljnije diskusije o stvarnim dometima zborova i dalje neće imati.

Stvar je hitne prirode: ili će Srbija napraviti put do slobodnih izbora ili će stvari postati mnogo gore, pre svega za studente, profesore i prosvetne radnike, a onda i za sve ostale. Verujem da niko to ne želi; pa ni oni koji su prezentovali navodne supermoći zborova. Superjunaci, pa i oni kolektivni, postoje samo u pričama.

Da zaključimo. Važno je da znamo da ideja o tri grane vlasti, njihovoj podeljenosti i odgovornosti nije u suprotnosti sa aktivnim učešćem građana u političkom životu. Štaviše, te dve stvari su belodano povezane. Demokratija ne postoji bez slobodnog okupljanja i izražavanja mišljenja. Ali ne postoji ni bez slobodno izabranih i temeljno formiranih institucija.

Zato dilema nije – zbor ili prelazna Vlada. Prvo bez drugog produžiće tiraniju. Drugo bez prvog nas je dovelo do trenutnog stanja. Zato i jedno i drugo – što pre.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.