Rastislav Dinić – Žrtvovanje opozicije

Autor: Rastislav Dinić, Izvor: Peščanik

Opozicija treba da se žrtvuje, oko toga se skoro svi slažu, ali nije baš najjasnije šta se tačno pod ovim podrazumeva. U ovom stavu se mešaju bar tri različita smisla žrtvovanja koji podupiru jedan drugi i zajednički doprinose njegovoj ubedljivosti. Pokušajmo da ih razdvojimo i da procenimo koliko je svaki od njih ubedljiv u svetlu cilja što izvesnije smene kriminalnog režima.

1. Čini se da se često kada se kaže da opozicija treba da se žrtvuje misli na žrtvovanje u smislu protestne politike koja je postala jedna od glavnih odlika studentskih protesta, ali i pratećih formi građanskih protesta. U protestnoj politici, spremnost na žrtvu predstavlja dokaz moralne ozbiljnosti i istrajnosti. Pešačenja, trčanja, bicikliranja, spremnost studenata da rizikuju gubitak cele godine studiranja, ali i spremnost prosvetara i fakultetskih nastavnika da se odreknu plate, predstavljaju primere žrtve u ovom smislu. Kada se u ovom smislu kaže da bi opozicija trebalo da se žrtvuje, to znači da bi opozicija trebalo da pauzira sledeći izborni ciklus i odrekne se poslaničkih mandata u korist studentske liste, kako bi time pokazala da zavređuje poverenje građana, onako kako su ga prethodno svojim žrtvama zavredele i druge grupe uključene u antirežimski front.

2. Ponekad izgleda da se pod žrtvovanjem podrazumeva taktička žrtva. Opozicija treba da žrtvuje kratkotrajnu dobit sada, odustajući od kandidature u narednom izbornom ciklusu i podržavajući studentsku listu, ali samo zato da bi ostvarila veću dobit u nedalekoj budućnosti, tačnije za godinu i po ili dve, kada će ekspertska vlada koju je u međuvremenu izglasala nova većina, pripremiti uslove za slobodne i fer izbore. Na tim novim, slobodnim i fer izborima, opozicija će konačno moći da nastupa ravnopravno i dobije rezultat koji zaista zaslužuje, i koji će, to se u ovom scenariju uzima kao datost, sigurno biti bolji nego onaj koji je osvajala na nameštenim izborima u uslovima režimske kontrole medija i marifetluka sa biračkim spiskovima. Ukratko, ovo i nije prava žrtva, već taktika od koje opozicija dugoročno gledano može imati samo koristi.

3. Ono što je zajedničko za prva dva smisla „žrtvovanja“ jeste to što su usmereni na budućnost: žrtva je po njima samo zalog za buduću pobedu antirežimskog fronta. Međutim, u trećem smislu žrtvovanje je usmereno ne na budućnost, nego na prošlost, odnosno, ono predstavlja zasluženu kaznu. Opozicija je grešila i treba da bude kažnjena time što će ostati bez mandata.

(3a) Ova kazna vodi iskupljenju, i nakon toga se može smatrati da je nekada „prljava“ prošla kroz čistilište, okajala grehe i vratila se nazad među čiste aktere, spremna da izađe na nove, slobodne i pravične izbore.

(3b) Nema nikakvog okajanja greha, opozicija biva kažnjena i zasluženo nestaje, samo da bi bila zamenjena nečim novim – studentskim pokretom ili nekim novim akterima nastalim iz studentske liste.

Koliko je ubedljiv stav o žrtvovanju opozicije u svakoj od ovih varijanti?

1. Žrtvovanje u protestnoj politici ima dugu i slavnu tradiciju koja se proteže od Gandija, preko Martina Lutera Kinga, pa sve do mnogih savremenih aktivista. Kako piše Piter Levin, „Učesnici pokreta se žrtvuju odričući se raznih dobara, prilažući novac, trošeći svoje večeri na skupovima, dovodeći svoja tela u opasnost povrede, učestvujući u štrajkovima glađu, ili čak birajući da poginu pred nadirućim tenkovima… Povremeno, ova žrtva uspeva da uzdrma savest protivnika. Češće od toga, ona ubeđuje saučesnike aktuelnog režima i kao i do tada neutralne posmatrače, da pređu na stranu pobunjenika. Žrtva demonstrira zaslugu, posvećenost i jedinstvo.“

Međutim, naporedo sa protestnom politikom, odvija se i stara, dobra realpolitika.¹ U njoj važe neka druga pravila, koja mnogo više liče na rat drugima sredstvima, a opozicione partije i pokreti igraju upravo po ovim pravilima. Ne učestvovati na izborima, za političke partije znači izgubiti, ne lične resurse političara, nego resurse političkih organizacija koji im omogućavaju održanje infrastrukture i nastavak borbe. Tražiti od opozicionih partija da žrtvuju ove resurse bilo bi kao tražiti od već slabije vojske da u sukobu sa mnogo jačim protivnikom žrtvuje municiju, vozila, logistiku, pa i vojnike. U protestnoj politici, koja se vodi prvenstveno na nivou simboličkih gestova, ovo može biti pobeda, ali u realpolitici, to je uvod u poraz. Ako nam je stalo do prave, a ne samo simboličke pobede nad kriminalnim režimom, onda ovo ne izgleda kao dobar put. Političke stranke nisu isto što i protestni pokret, i od njih se ne može očekivati isto što od protestnog pokreta, ne zato što političari ne treba da se žrtvuju, nego zato što vrsta žrtve koja se ovde traži ne poboljšava šanse za pobedu, nego ih smanjuje.

2. Naravno, i u realpolitici, baš kao i u ratu, ponekad ima smisla načiniti taktički žrtvu. Međutim, da li u datom slučaju ovo im smisla učiniti ili ne, zavisi od konkretne taktike. A koja je ovde taktika u pitanju i da li ona opravdava ovu žrtvu? Da krenemo od optimalnog ishoda koji, po svemu što smo imali prilike da čujemo u javnosti, imaju u planu zagovornici studentske liste: studentska lista osvaja apsolutnu većinu u parlamentu, bira ekspertsku vladu oročenu na godinu i po, do dve godine, ova vlada ispunjava studentske zahteve i sređuje izborne uslove, a zatim podnosi ostavku, izazivajući nove, ovaj put slobodne i pravične izbore. Na te, nove izbore ne izlazi studentska lista, već upravo opozicija koja prethodne dve godine bila van parlamenta, i na njima pobeđuje, naprosto zato što su uslovi sada slobodni i fer.

Međutim, ovo ne zvuči ubedljivo. Opozicija koja je, po ovom istom planu, ostala bez vidljivosti i resursa koje sa sobom nosi prisustvo u parlamentu, dakle bez svih ključnih mogućnosti da ojačava infrastrukturu, širi članstvo i radi na prisustvu u javnosti, i koja je pritom dodatno stigmatizovana time što su se studenti eksplicitno od nje ogradili, trebalo bi da pobedi, koga? Naprednjačku mašineriju koja ne samo da će još uvek imati predsednika republike kao najvidljiviju i najmoćniju figuru u zemlji, nego će još uvek imati i značajan broj poslanika u parlamentu, vlast u svim gradovima i opštinama (osim Medijane i, nadamo se, Kosjerića i Zaječara), kadrove po dubini svih značajnijih institucija i službi, gomilu resursa, što legalnih, što ilegalnih i medijsku imperiju koju nijedan REM, kako god uravnotežen i profesionalan bio, neće moći za tako kratko vreme da dovede u red? To najblaže rečeno ne zvuči realno. Drugim rečima, opozicija će, kako god slobodni i fer izbori bili, nastupati iz teškog minusa, u nekim ključnim aspektima, mnogo većeg od ovog u kojem se sada nalazi. Dakle, žrtva koju bi opozicija načinila ne izlazeći na izbore ne bi je dovela u taktički bolju poziciju, a u nekim aspektima dovela bi je i u znatno goru.

A šta tek ako ishod ne bude optimalan? Ako, uprkos svoj popularnosti, studentska lista ne osvoji dovoljno mandata da samostalno formira vladu? Ako se zaglavi u bespućima koalicione politike sa nestorovićima i inim zavetnicima ovog sveta? Ili ako, naprosto, dobijemo još jednu naprednjačku vladu? U tom slučaju ćemo biti osuđeni na još četiri godine bez opozicije u parlamentu. Šta će od te opozicije za to vreme ostati?

(Više puta sam čuo da ljudi na to pitanje prkosno odgovaraju: pa nek’ se strpe! Ali taj odgovor po pravilu ima u vidu samo opozicione lidere, i to možda ne ni sve, nego one najpoznatiji i najistaknutije, neretko i samo one bolje situirane. Međutim, nisu ti lideri „opozicija“. Opozicija su stotine i hiljade normalnih i pristojnih ljudi koji već godinama bez ikakve nadoknade žrtvuju svoje vreme i nerve, a neretko i rizikuju svoju bezbednost, radeći na izgradnji odbora, omasovljenju članstva, skupljanju potpisa, itd. Kako tim ljudima objasniti da ima smisla nastaviti baviti se svim tim poslovima ako stranke za koje su sve to radili ponovo postanu vanparlamentarne na naredne četiri godine? Kako ih motivisati da ostanu kada je politički angažman, povrh svega šta je vlast učinila da tako bude, preko noći pretvoren doslovno u sizifovski posao?)

3. Tu na cenu stupa treći smisao pojma žrtvovanja. Možda žrtvovanje opozicije i neće voditi njenoj pobedi, ali ona je naprosto zaslužila da bude kažnjena i to što će ona ostati bez mandata biće dobro bar u tom smislu što će joj doneti tu zasluženu kaznu. Čak i ako ostavimo po strani pitanje da li opozicija zaista zaslužuje da bude kažnjena i šta to bi to tačno moglo da znači, čini se da ovo naprosto nije pitanje za praktičnu politiku, naročito onu čiji je cilj smena aktuelnog kriminalnog režima. To jest, ukoliko nam je primarni cilj smena ovog režima, onda kažnjavanje opozicije može biti opravdano samo u meri u kojoj doprinosi tom cilju ili ga bar značajnije ne ugrožava. Ukoliko ga, međutim, dovodi u pitanje, ovo kažnjavanje (bilo samo po sebi opravdano ili ne), nije opravdano sa stanovišta smene kriminalnog režima.

A da li je opravdano? Razmotrimo svaku od podvarijanti ponaosob. Ako kažnjavanje opozicije treba da vodi njenoj rehabilitaciji i podizanju sposobnosti da na novim, slobodnim i fer, izborima, pobedi kriminalni režim na izborima, onda se čini da se ovaj smisao žrtve kao iskupljujuće (3a) u velikoj meri uliva u smisao žrtve kao taktičke žrtve (2). Iskupljenje onda zapravo ne šteti opoziciji, nego joj pomaže da pobedi u bliskoj i dostižnoj budućnosti. Opravdanost žrtve u ovom smislu onda zavisi od toga koliko je ubedljiv ovaj scenario. Ostavljam odgovor na to pitanje otvorenim, s obzirom na to da je teško na njega precizno odgovoriti, ali bih ponudio nekoliko razloga zbog kojih mi ovaj scenario ne zvuči ubedljivo.

Prvo, opozicija i različite opozicione figure su do sada u više navrata preuzimale različite žrtve: od bojkota izbora 2020, preko štrajkova glađu, izuzetnih fizičkih napora, spremnosti da se suoče sa opasnošću i rizikuju fizičku bezbednost i telesni integritet, spremnosti da prihvate brojne disciplinske i zakonske kazne, a o trpljenju svakodnevne paljbe režimskih tabloida da i ne govorimo. Pa ipak, sve to ih nije „očistilo“ od stigme, odnosno onoga što se prepoznaje kao njihova „prljavost“. Bez jasnih argumenata, teško je poverovati da će ovaj put biti drugačije (ovo je, naravno, samo spekulacija, ali i suprotna tvrdnja je jednako spekulacija).

Drugo, ako su argumenti koje sam iznosio u prethodnim tekstovima na ovu temu tačni i ako je otklon prema opoziciji rezultat pre svega besomučne režimske antiopozicione propagande, onda bilo šta što opozicija uradi može biti protumačeno negativno – ne samo njeno prisustvo, nego i njeno odsustvo iz parlamenta. Uz činjenicu da će opozicione partije i pokreti u tom slučaju imati još manje medijskog prostora da objasne svoje postupke, ovo će voditi ne manjoj, nego još većoj stigmatizaciji. Ovako naprosto deluju predrasude, što je manje kontakta sa onima koji su predmet predrasude, to je veća šansa da stereotipi i izmaštana negativna slika prekriju realnost.

Pa dobro, reći će na ovom mestu čitateljka, ali možda opoziciju zaista i ne treba spasavati. Možda je dobro da ona bude zbrisana jednom za svagda i bude zamenjena nekim novim licima, koja će onda graditi opozicionu scenu de novo. (Neka čitateljka ne zameri što joj podmećem ovu repliku, koja možda uopšte nije njena, ali ona nije potpuno izmišljena – zaista sam je čuo od mnogih ljudi sa kojim sam razgovarao na ovu temu.) Tu smo već na terenu opcije (3b) po kojoj žrtvovanje opoziciji ne donosi iskupljenje, nego (dakako, zasluženo) uništenje. Kako izgleda ova opcija sa stanovišta našeg cilja – razvlašćivanja kriminalnog režima Aleksandra Vučića i SNS?

Rekao bih, izuzetno loše. Ako smena vlasti neće izgledati, kako je to pre nekoliko dana rekao sociolog Danilo Mandić, kao „jedan orgazmički događaj“, nego kao brži ili sporiji nastavak procesa koji su se već dešavali, onda će nam za to trebati relativno trajne strukture sposobne za dugotrajnu političku borbu. Te strukture su opozicione partije i pokreti. Izgraditi te strukture zahteva i vremena i truda, i one se ne mogu izgraditi preko noći, i verovati da je tako nešto moguće najblaže rečeno nije ozbiljno.

Ponekad se ova teškoća premošćuje se tako što se kaže – ali partije svakako treba da stave na raspolaganje novim akterima sve svoje resurse. Utisak je da se pod time podrazumeva da je moguće skratiti proces izgradnje novih struktura, naprosto tako što će već postojeće partije i pokreti dati novim akterima sve što im je potrebno, a kako bi ovi mogli da krenu ne od nule, nego od već stečenih pozicija postojećih aktera. Ova slika međutim zamišlja partijske resurse po analogiji sa nekim predmetom koji se može prosto dati ili prepustiti na korišćenje. Kao da su resursi kuća iz koje će se iseliti postojeća opoziciona scena, a u nju se useliti nova lica. Međutim, najvažniji resursi postojećih opozicionih organizacija naprosto nisu na ovaj način prepustivi, i to ne zbog nedostatka volje od strane postojećih opozicionih stranaka (mada, zaista zvuči prilično suludo očekivati od bilo kog aktera da se odrekne svega i prestane da postoji), nego naprosto zato što se i kada bi ta volja postojala ovi resursi ne mogu preneti na druge. Radi se o lojalnosti, međusobnom poverenju, osećanju pripadnosti i zajedničke, i etosu organizacije koji se odnosu na tu i samo tu organizaciju, izgrađenu oko izvesnih principa, od izvesnih ljudi, sa izvesnom istorijom. Tako nešto nije moguće preuzeti od drugog, bar ako ne postoji neka relativno jasan kontinuitet između starog i novog identiteta, stare i nove organizacije.

Da zaključimo: od svih smislova žrtvovanja u kojima se od opozicije traži da se žrtvuje, osim donekle u smislu taktičke žrtve, ova žrtva nema smisla u svetlu cilja smene kriminalnog režima Aleksandra Vučića. Da bismo ocenili smislenost taktičke žrtve, međutim, moramo da znamo mnogo više o planiranoj taktici nego što znamo sada. Po onome što znamo sada, ta žrtva ne bi imala skoro nikakvog smisla.

***

Toliko o racionalnim tumačenjima stava da opozicija treba da se žrtvuje. Međutim, imam jak utisak da mnogi koji govore o žrtvovanju opozicije, zapravo i nemaju jasnu ideju šta i kako posle toga, već da govore o nekoj mitskoj slici koja je, čitateljka već pogađa, proizvedena režimskom propagandom. U toj slici, opozicija je nešto poput žrtvenog jarca, entitet na koji možemo preneti sve svoje grehe, a onda ga u jednom ritualnom činu žrtvovati i time se osloboditi tereta svoje loše prošlosti. Opozicija je tu manje realan entitet – grupa političkih aktera koji se sa manje ili više uspeha bore protiv kriminalnog režima, praveći neke dobre i neke loše poteze – a više jedan mitski simbol. Neko mora da bude kriv za to što je Vučić već trinaest godina na vlasti, i ko bolji za tu ulogu krivca od opozicije koja već trinaest godina nije uradila ništa (iako većina organizacija koja je trenutno u opoziciji postoji između dve i sedam godina, dok je većina ličnosti koje se nalaze na čelu opozicionih organizacija tu između par meseci i dve godine). Slutim da upravo ova slika, a ne bilo kakva strategija ili taktika stoje u osnovi ubedljivosti priče o žrtvovanju opozicije.

Međutim, u realnosti, ritualna žrtvovanja ne postižu ništa, a često stvari čine još gorim. Zadatak koji imamo pred sobom zahteva realnu procenu situacije i mogućnosti koje se pred nama otvaraju. Nema sumnje da će, kako bi se došlo do pobede, mnogi akteri, uključujući i one političke, morati da načine različite ustupke. To je sasvim očekivano, a verovatno i neophodno. Nisam siguran, međutim, da nam jezik žrtvovanja, bremenit ovim drugim, mitskim značenjem, pomaže u tome.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.