Rastislav Dinić – Život posle mržnje

Autor: Rastislav Dinić, Izvor: Peščanik

You still think swastikas look cool.
The real Nazis run your schools.
They’re coaches, businessmen and cops.
In the real fourth Reich, you’ll be the first to go.
Unless you think.
Nazi Punks Fuck Off – Dead Kennedys

Otkako je Dragoslav Pavlović došao na poziciju gradonačelnika Niša, nikako ne uspevam da razumem zašto je taj čovek pristao na tako istaknutu funkciju u jednom autoritarnom i sada već sasvim očigledno kriminalnom režimu, i to još u fazi raspada ovog režima, u kojoj svako njegovo nepočinstvo izlazi na videlo, i u kojoj on više ni ne krije mržnju prema sopstvenim građanima. Pavlović već na prvi pogled ne pripada tipičnom naprednjačkom miljeu: ovaj obrazovan i po svemu sudeći, bazično pristojan čovek, koji nije lišen ni savesti ni stida, započeo je svoj (nelegitimni) mandat sa očiglednom namerom da se diferencira od svoje prethodnice, Dragane Sotirovski, koja se proslavila bahatošću i bezobrazlukom kako prema medijima, tako i prema političkim protivnicima.

Ova razlika je bila toliko očigledna, da sam pre svega šest meseci, u februaru ove godine, kada je Sotirovski teatralno uhapšena na granici, smatrao da ima smisla da se Pavloviću obratim otvorenim pismom i predložim mu da odmah dâ ostavku i pređe na stranu pobunjenih građana. Poziv, nažalost, nije urodio plodom. Pavloviću sam se još jednom obratio kada je 21. marta ostavljen na cedilu od strane sopstvenog lidera, upozorivši ga da mu je to verovatno poslednja prilika da se stavi na stranu sopstvenih građana. Ni ovaj apel nije bio uslišen. I gde smo sada? U situaciji da taj isti, pristojni, fini i obrazovani Pavlović sopstvene građane naziva ustašama, istovremeno se dogovarajući i šurujući sa lokalnim vođom neonaci-skinheda koji je dva puta osuđivan za napad nožem, poslednji put zbog napada na mladića koji je nosio antifašistička obeležja. Činjenica da Pavlović sve ovo radi sa vidnom nelagodom čoveka koji bi najradije izašao iz sopstvene kože, ne menja ništa na stvari. Tu je gde je, sa ljudima sa kojima je. Kako reče jedan prijatelj, za Pavlovića sad važi ona: skinsi, onakav si.

Jeste smešno, ali me je navelo na razmišljanje. Moguće je da fenomenu saradnika kriminalnog režima prilazimo na pogrešan način, koji može imati posledice i na rasplet cele krize. O ćacijima se najčešće misli i govori kao o ciničnim oportunistima, poslušnicima, siledžijama, i mnogi među njima nesumnjivo jesu sve to, ali… Šta ako su mnogi naprosto uplašeni, ne samo za svoje privilegije, pa ni za potencijalnu odgovornost pred zakonom, nego i za to da će možda izgubiti sve ono što do čega je stalo svakome od nas: zajednicu, identitet, sigurnost. Prijateljeva šala navela me je da razmislim o Pavloviću, i ne samo o njemu, kroz prizmu ljudi koji su regrutovani u ekstremno desne i neonaci grupe.

Jedan takav čovek je bio i Kristijan Pikolini. Nekada istaknuti vođa američkog neonacističkog pokreta uspeo je da se, kroz niz srećnih okolnosti, suoči sa pogrešnošću sopstvenih uverenja i napusti pokret u čijoj je izgradnji učestvovao i koji mu je u nekom trenutku značio sve. Danas, on preko svoje organizacije „Život protiv mržnje“ radi na deradikalizaciji ljudi koji su se našli u ćorsokaku u kojem je i sâm nekada bio, i pomaže im da pronađu izlaz iz ideologije mržnje. Pikolinijeve reči mogu biti dragocen putokaz i za nas: „Svi ljudi sa kojima sam radio reći će vam istu stvar. Prvo, postali su ekstremisti zato što su želeli negde da pripadaju, ne zbog ideologije ili dogme. I drugo, ono što im je pomoglo da izađu, bilo je saosećanje od ljudi od kojih su ga najmanje zasluživali, u trenutku u kojem su ga najmanje zasluživali.“

Svedočenje osobe koja je krajem marta napala dekanicu Nataliju Jovanović, govori u prilog ovakvom tumačenju SNS-a kao ekstremističke grupe koja uvlači ljude manipulišući strahom i mržnjom. Ova osoba, usamljena, i željna zajednice kojoj će pripadati, pronašla je društvo u likovima sa malog ekrana koji su je hranili otrovom, sve dok je nisu naveli na zločin. Kako kaže Pikolini: „Mržnja se rađa iz neznanja, strah je njen otac, a izolacija majka. Kada nešto ne razumemo, onda ga se i bojimo, a ako ga izbegavamo, ovaj strah samo raste i na kraju se pretvara u mržnju.“

Možda se i Pavlović boji da će izlaskom iz naprednjaka, pa čak i napuštanjem položaja gradonačelnika, izgubiti zajednicu kojoj pripada i sigurnost koju mu ona daje? Možda ga to plaši mnogo više od mogućnosti da završi kao njegova prethodnica? A koliko je takvih ljudi u SNS-u? Koliko njih se boji da su im svi izvan kriminalnog režima neprijatelji i potencijalna pretnja?

U trenutku kada režimski nasilnici, uniformisani ili ne, zastrašuju, muče i prebijaju građanke i građane Srbije, svi smo s dobrim razlogom kivni na sve koji u tome saučestvuju ili barem ćute i prave se da se to ne dešava. Ali ti ljudi su takođe naši sugrađani i komšije, ljudi sa kojima delimo grad, zemlju, svakodnevni život. Moramo im pokazati put iz ćorsokaka u kojem su se našli, put ka izlasku iz kulta mržnje čiji su deo, ne samo zbog njih, nego i zbog pobune u kojoj učestvujemo, i društva u kojem ćemo sutra zajedno živeti.

Dragoslave Pavloviću, daj ostavku, napusti kult mržnje kojem pripadaš i vrati se među svoje sugrađane.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.