Prepoznavanje

Piše: Svetlana Slapšak

U petak, 12. maja, u svim će školama u Sloveniji dva časa biti posvećena razgovorima o nasilju. Otkako su se desila masovna ubistva u Srbiji, razvoj tih događaja je glavna vest u svim medijima u Sloveniji. Policajci su vidljivi oko škola, i premda ima suprotstavljenih mišljenja, mere zaštite se sprovode, jer je i pretnji preko interneta bilo mnogo. Predsednica države smatra da su mere preterane, a najmudriju izjavu dao je jedan policajac: „Kad uvedemo detektore za metal, naoružane čuvare i kontrolu oružja, bitka je već izgubljena“. Košarkaška zvezda Luka Dončić objavio je da će platiti sve pogrebne troškove žrtava i psihološku pomoć za preživele. Ukratko, Sloveniju su vesti iz Srbije duboko potresle. Blizina i razumevanje tu su važni, no možda najvažniji je osećaj duboke ugroženosti i svesti da je reč o najširem, najgorem, najbržem kraju koji preti svetu. Na rubu takvog ambisa najbolje se vidi lokalno: ko je najkrivlji, ko mora odmah da ode, ko kalja svetost dečijeg života.

Pustimo dakle po strani države i njihova imena: ljudi su prepoznali, ljudi su se prepoznali i zaključili, svi zajedno, da su promene neophodne i vezane za lokalni kontekst. Nema banalnih i pravolinijskih poređenja koja vode u propast. Mnogi su požurili sa imenovanjem promena, većina predloga je ishitrena, ali ima i razumnih. Ako izdvojimo samo razumne, odmah je jasno da rešenja nisu nimalo jednostavna, da zahtevaju mnogo truda, razmišljanja, odmeravanja, ulaganja, vremena – koga ima najmanje. No to istovremeno, svima koji su došli u ponedeljak uveče pred Skupštinu u Beogradu, znači jedno: da vlast koju imaju nije osposobljena, blago rečeno, da takav posao obavi. Politika je, ne samo u Srbiji, izgubila profesionalnost, okačila se o medije u najneprirodnijim mogućnim vezama i pozama, postala providno politikantstvo. Zbog toga nije u stanju da se suoči ni sa mnogo manjim problemima. Zato demonstracije bez parola označavaju ključno doba prepoznavanja, kada je jedino važno da nesposobnjakovići sa što manje reči nestanu, i da se pokuša spasti ono što se spasti može: deca, recimo.

Zato prepoznavanje ne zna šta su granice, i istovremeno jasno vidi domaću situaciju. Svuda je potrebno potražiti, bar trenutno, bar za kratko vreme, organizacione sile koje mogu odmah isušiti smrdljivo blato (stotine pretnji i krkljanja na internetu), uvesti mir, toleranciju, uljudnost, uljuđenost; ćuteću a efikasnu diplomatiju; školu povučenu u znanje; medije protiv sujeverja; socijalnu zaštitu, ukidanje gladi; ravnopravnost. Je li to mnogo? Ne, to su osnovni uslovi da deca rastu. I to se čita na očajnim licima svih koji znaju šta se dogodilo.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.