Pokoriti se Trampu

Autorka: Masha Gessen, Izvor: Peščanik, Prevela: Milica Jovanović

Bila je 1978. godina kada su moji roditelji prvi put u životu otputovali u inostranstvo. Bili su u Poljskoj i kada su se vratili u Moskvu moja majka nije mogla da prestane da priča o onome što su tamo videli – ne u Poljskoj, već u bioskopu, film „Kabare“ Boba Fosa. Jedna scena je na nju ostavila poseban utisak. Troje prijatelja se vraća sa izleta. Neispavani, mamurni i zaokupljeni svojim seksualnim i romantičnim događajima, svraćaju u kafe pored puta. U bašti kafea jedan tinejdžer u uniformi Hitlerjugenda ustaje i počinje da peva. Deluje ozbiljno ali, u svojim smeđim pantalonama uvučenim u bele dokolenice, ujedno i detinjasto. Redom mu se pridružuju i drugi mladi ljudi u uniformi i ubrzo svi osim jednog gosta stoje i pevaju. Junaci filma se sklanjaju. Trudili su se da ignorišu nacizam, ali u ovom trenutku shvataju da su u manjini, da je život kakav su živeli gotov. Pesma koju svi oko njih pevaju je „Sutra pripada meni“.

Imala sam 11 godina i dok je majka pričala o „Kabareu“ bila sam zbunjena. Mislila sam da su moji roditelji bili u pravom kabareu i tamo nekako shvatili prirodu sovjetskog režima. Nekoliko godina kasnije, pošto sam i sama odgledala film, shvatila sam da je moja majka bila u pravu: ta scena je najživopisniji prikaz života u društvu koje se postrojava pred totalitarnim vođom. Doživela sam to u stvarnom životu kao odrasla osoba, kada je Vladimir Putin došao na vlast u Rusiji, a moj svet odjednom počeo da liči na šahovsku tablu sa koje nevidljiva ruka sklanja figure munjevitom brzinom.

U Americi Donalda Trampa proživljavam nešto slično, ali sada se sve odvija još brže. Za mene je počelo pre izbora, kada su vlasnici Los Anđeles tajmsa i Vašington posta odlučili da uskrate javnu podršku Kamali Haris na predsedničkim izborima. Nastavilo se tako što je Mark Zakerberg prepravio Metu kako bi je uskladio sa onim što je nazvao „kulturnom prelomnom tačkom“, odnosno ishodom predsedničkih izbora. I kada je TV kanal ABC News dao milione dolara umesto da se brani od jedne od Trampovih neozbiljnih tužbi, dok CBS razmatra da učini to isto. I nedavno, sa brisanjem evidencije o medicinskoj nezi trans maloletnih osoba koju pružaju bolnice, kao i politike različitosti i inkluzije na mnogim univerzitetima i u korporacijama. Sada pojedini univerziteti tajno prepravljaju svoje programe u nadi da će ih uskladiti sa očekivanjima koja još uvek nisu jasno formulisana.

Ne govorim o brisanju stranica sa vladinih sajtova, kao što su sajtovi Bele kuće i centara za kontrolu i prevenciju bolesti, verovatno po nalogu novopostavljenih službenika. Govorim o preventivnim akcijama pojedinaca i privatnih institucija koji to čine iako na to nisu prinuđeni.

Istoričar sa Jejla Timoti Snajder nazvao je ovo „anticipatorna poslušnost“. U njegovoj knjizi „O tiraniji: Dvadeset lekcija iz dvadesetog veka“ (2017) lekcija broj 1 glasi: „Ne budi poslušan unapred.“ Oni koji anticipiraju zahteve represivne vlade i povinuju se pre nego što su ti zahtevi uopšte ispostavljeni, napisao je Snajder, „pokazuju moći šta sve može da uradi“.

Snajder je naravno u pravu, ali njegovo upozorenje čini da poslušnost unapred deluje iracionalno. To nije tačno. Iz mog iskustva, kada se ljudi ili institucije dobrovoljno odriču svoje slobode oni to ne čine pre svega iz straha, već na osnovu naizgled razumnih argumenata. Oni obično spadaju u sledećih pet kategorija.

Na prvom mestu je argument odgovornosti za druge. Naručila sam i uredila tekst autora koji je 2004. protestovao zbog Putinovog rešavanja talačke krize u školi u Beslanu, kada je ubijeno preko 300 ljudi. Smišljala sam naslov kada se meni nadređeni urednik pojavio pored mog stola. Ako to objavite, upozorio me je, svi možemo ostati bez posla. Koliko ja znam, Kremlj dotad nikada nije pretio pa ni kritikovao izdavače zbog sadržaja nekog izdanja. (Dotični sada tvrdi da nikada nije pokušao da me zaustavi.)

Veliki ruski sociolog Jurij Levada skovao je izraz „kolektivno uzimanje talaca“ da opiše fenomen kada pojedinci nisu slobodni da delaju zbog stalne, verodostojne pretnje kolektivnom kaznom. Kolektivno uzimanje talaca je posebno podmuklo jer suprotstavlja različite skupove vrednosti: moj šef je, na primer, tražio od mene da odmerim vrednost jednog teksta naspram dobrobiti stotina ljudi. Tekst nije objavljen.

Drugi argument je argument višeg cilja, koji je blizak kolektivnom uzimanja talaca. Tokom zime 2012. kada je više od 150.000 ruskih građana protestovalo protiv nameštenih izbora i Putinove namere da zadrži predsedničku funkciju u trećem mandatu, popularna glumica Čulpan Hamatova istupila je iz redova liberalne inteligencije i prešla na stranu Putina. Hamatova je bila suosnivačica organizacije za pomoć deci oboleloj od raka. Suočena s kritikom, uzvratila je: „Ako bi to značilo da će biti izgrađena još jedna bolnica, ponovo bih uradila istu stvar.“ Njeno dostojanstvo je za nju bila mala cena u odnosu na spasavanje dečijih života.

Pretpostavljam da uprave američkih bolnica koje prekidaju pružanje nege za trans mlade koriste sličnu logiku: da bi služile svojim pacijentima, moraju da zaštite federalne izvore finansiranja – čak i ako to znači da prestaju da služe drugoj grupi pacijenata.

Sledi pragmatični argument. Racionalni ljudi se ne drže principa radi principa. Oni biraju svoje bitke. Ili bar tako glasi ovaj argument. Možda je to bila logika koja je navela najvećeg privatnog finansijera biomedicinskih istraživanja u zemlji da zaustavi program diverziteta vredan 60 miliona dolara, ili maloprodajni lanac Target da odustane od svojih D.E.I. ciljeva, ili TV kuću ABC News da se nagodi sa Trampom po tužbi za klevetu. Koliko god cinično zvučao, i ovaj argument je ukorenjen u vrednostima i obavezama prema drugima – akcionarima, poslovnim partnerima, klijentima.

Tu je i argument koji glasi, „ako ne uradim ja, neko drugi hoće“. Pre nekoliko godina, dvoje novinara koji su pobegli iz Rusije u strahu za svoje živote dobili su zadatak da snime video koji je meni i mnogima ličio na čistu rusku propagandu. Kada sam ih pitala zašto su to uradili, odgovorili su da bi to neko ipak uradio – a novac im je potreban. Odbijanje zadatka ništa ne bi promenilo, pa zašto da ne? Možda je to logika vrhunskih advokatskih firmi koje su se utrkivale u angažovanju Trampovih lojalista i na sve druge načine se pozicionirale kao saveznice nove administracije. Možda je to i logika onih demokrata u Senatu koji su glasali za kandidate u Trampovom kabinetu: nominovani bi ionako bili potvrđeni, pa bolje da ti senatori sačuvaju podršku glasača u svojim državama.

Konačno, tu je zeitgeist argument. „Sada smo u novoj eri“, konstatovao je Zakerberg kada je najavio da će Meta prekinuti svoj program provere činjenica. Kompanije bi trebalo da imaju više „muške energije“ i da održavaju „kulturu koja više slavi agresiju“, dodao je nekoliko dana kasnije u podkastu Džoa Rogana. Ova vrsta argumenta je sama suština racionalnog izbora. Društva definišu zdrav razum kao usklađenost sa preovlađujućim verovanjima i kulturom. U totalitarnim društvima, kulturni i intelektualni buntovnici su često zatvarani u psihijatrijske ustanove. U Sovjetskom Savezu su disidentima često postavljali dijagnozu ludaka; po standardima tog društva, to su i bili.

Mnogo je dobrih razloga da se udovolji diktatorima u usponu, a samo jedan razlog da se to ne učini: poslušnost unapred je ključni gradivni element njihove moći. Autokratije 20. veka oslanjale su se na masovni teror. One iz 21. veka često ne moraju to da čine. Njihovi podanici dobrovoljno pristaju na sve.

Ali kada autokratija zadobije moć ugroziće mnoge koji su racionalno pokušali da zaštite sebe i svoje poslove. Moj šef iz moskovske izdavačke kuće sada živi u izbeglištvu, kao i ona glumica. Naravno, mnogi ljudi, uključujući i bogate preduzetnike, još uvek žive u Putinovoj Rusiji. Ali su ustanovili da moraju da se odriču sve više novca i sve više moći u korist režima, kojem su jednom pomogli da se uspostavi ne bi li zaštitili sebe i svoje poslovanje. Da su unapred uskratili poslušnost, autokratija koja sada kontroliše skoro svaki aspekt njihovih života i njihovog poslovanja ne bi bila moguća.

Posle nekoliko nedelja Trampovog drugog mandata imamo osećaj kao da već živimo u nepovratno izmenjenoj zemlji. Pa ipak, moji roditelji, koji su pripadali drugoj generaciji ljudi rođenih u sovjetskom totalitarizmu – nikada nisu poznavali drugačije društvo, kao ni njihovi roditelji – prepoznali su smisao scene iz filma „Kabare“, trenutak kada nastupa nova, mračna era. Moja majka je umrla pre više od 30 godina, pa ne mogu da je pitam kako je to prepoznala. Znam samo da je očigledno moguće uvek zadržati osećaj za činjenice i vrednosti i da je moguće ne samo ne pokoriti se unapred nego se uopšte ne pokoriti. Ako je to bilo moguće u Sovjetskom Savezu pre pola veka, onda je to svakako moguće u Sjedinjenim Državama danas.

The New York Times, 09.02.2025.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.