Podalpski sevdah

Piše: Svetlana Slapšak

Zvezde koncerta bili su Damir Imamović i Vlado Kreslin, ali cilj koncerta bio je da se prikaže uistinu sasvim izuzetan razvoj muzičkog žanra koji je potekao upravo iz Ljubljane. Po prvi put posle petnaestak-dvadesetak godina našli su se članovi sevdah-ansambala koji su nastali u Ljubljani – Dertum, Vali, tAman, solisti i drugi – sve što se između 1992. i 1995. trudilo da preživi u izbegličkim centrima, svirajući i pevajući. Među njima je, recimo, današnja prvakinja sarajevske opere Aida Čorbadžić. Nije bilo one koja je izvesno najzaslužnija za pokrete, inicijative, ideje i organizaciju, Farah Tahirbegović, koja je prerano umrla. Kad se 1995. vratila u Sarajevo, donela je nazad novo viđenje sevdalinki, napisala knjigu o Zaimu Imamoviću, bila predana urednica u Buybooku… Danas postoji fondacija sa njenim imenom, i godišnja nagrada za slične pionire stvaralaštva.

Koncert je u svakom pogledu bio neobičan. Kada je dvorište Križanki, Plečnikovo delo, počelo da se puni, nije bilo pojedinca, para ili grupe koja ne bi prišla drugima u publici i sa njima se grlila i ljubila. Kad su se skoro svi izljubili, koncert je mogao početi. Voditeljica je pomenula kako su Slovenci dobro primili izbeglice iz Bosne: mnogi iz publike su se zagledali i zaključili da se zbunila i govorila o nekoj drugoj zemlji, ne o Sloveniji, ali želja za muzikom bila je jača od želje za primedbom. Koncert su osvežili Saša Tabaković, poznati glumac, koji je pokazao kako se peva u izabranom malom društvu – recimo tome soul-sevdah, i Maida Džinić, koja je pokazala kako se to radi u veseloj masi. Dok je pevala Aida Čorbadžić, rezidentni slavuj (em je maj, em živi na drveću oko Muzičke akademije) se umešao: pevala je pesmu Što te nema Jadranke Stojaković, duet je uistinu bio nebeski, praćen horom diskretnog šmrcanja. Vlado Kreslin, veliki svetski šansonjer, u ono doba je pevao sa svim nekadašnjim sevdah-ansamblima, pa je na to sada podsetio. A onda, Damir Imamović, čovek koji je u Sarajevu oživeo, nadgradio i sevdalinku postavio među svetske etno-žanrove, i on danas svetski priznat umetnik, nedavno proglašen najboljim u etno-muzici. Postepeno je, sem drugih izliva emocija, počelo i plesanje, samo damsko. Rastanak je, logično, bio neobično rastegnut, ljubljenje i grljenje još intenzivnije. Kako i ne bi, s tim smo preživeli.

1992-93. bila sam svedok tih događaja. Zoran Mutić, prijatelj iz Sarajeva, izdavao je izbeglički časopis IZI, podstakao je mnogo i stalno učestvovao u kulturnim akcijama. Bilo je to doba kada bismo se rasplakali na – doduše grčko i odgovarajuće dopunjeno – izdanje Gorana Bregovića, kada se u donjem svetu izbeglica i njihovih pristalica stalno nešto događalo. Na početku 1994. otišla sam u Ameriku, i propustila najživlje doba. Posebno mi je žao što se tada Farah nije uspela upisati na komparativnu književnost u Ljubljani, nego je nastavila posle povratka u Sarajevo. Minimalna uteha je da su se neki od tih sjajnih ljudi ponekad nalazili kod nas u stanu… I svi su oni tada živeli u nemogućim uslovima, u bivšim raspadnutim kasarnama, u barakama, stisnuti kod rođaka i prijatelja, nepriznati, retko pozivani, često vređani. Izbeglištvo čini čoveka pametnijim, napisao je Pjer Vidal Nake. Da li je mogućno da ga čini i talentovanijim? Izgleda da da, sudeći po istoriji koja se sada otkriva u uspomenama, dokumentima i u revizijama umetničkih uzleta i dostignuća koja su postala globalna. Dosada još nije bila temeljnije istraživana izbeglička kultura poslednjih 30 godina, dok su se zvanično, patetično i uglavnom groteskno proslavljale godine nezavisnosti novih država. Sem ponekad izrazito sumnjive državnosti, one nemaju mnogo da pokažu, i vade se uglavnom na sportiste, koje nije uvek briga za takvo pokazivanje. Na drugoj strani, toliko je izbegličkih imena koja danas nešto znače u svetu, i toliko onih koji su u unutrašnjem izgnanstvu, izbegavajući državu i izbegnuti od države, da je očigledno gde su se naselili pamet i talenat – izvan, u imaginarnom svetu i u najvrednijoj državi: oni su je stvorili tako da srećom ne postoji… dok ne bude boljeg vremena.

Zato „podalpski sevdah“ nema ironično značenje: to je utemeljena kulturna pojava, konačno dokumentovana i dostupna za proučavanje. Sem projekta, izložbe, koncerta i mnogih pratećih manifestacija, ta pojava sada čeka svoje knjige i studije. Možda je autor/autorka takve knjige bila u publici na koncertu: većinu su činile one izbeglice koje su ostale i preživele u Sloveniji, njihove porodice, prijatelji i deca. Tim što su se grlili i ljubili ne preti zaborav.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.