Novosti iz sveta rada

Autor: Mario Reljanović, Izvor: Peščanik

Dok čekamo da truli zapad propadne, red je da se baci pogled u njihovo dvorište i promotri šta je to što muči poslodavce (a samim tim i radnike) u ovoj godini i u godinama koje će doći. Ovo nije loša vežba da bi se videlo gde smo mi u odnosu na njihove nedoumice i probleme, odnosno koliko imamo zajedničkih tema za razmišljanje.

Svakako najvažnije aktuelno pitanje je jedno koje delimo. Ne delimo ga, zapravo, jer vlast u Srbiji ignoriše ovaj problem, ali ga makar dele radnici. To je odnos samozaposlenih i zaposlenih lica, koji predstavlja već dobru deceniju, možda i deceniju i po, razlog za debate širom sveta, kako u akademskim krugovima tako i u onim praktičnijim – kod socijalnih partnera i zakonodavaca. Osnovni problem je u tome što se samozaposlenost kao radnopravni institut sa jedne strane zloupotrebljava kroz takozvanu „lažnu samozaposlenost“ o kojoj sam više puta pisao, a sa druge strane zaista postoji pojava oblika rada koji se teško uklapaju kako u definiciju samozaposlenosti, tako i u definiciju radnog odnosa. Konačno, nezavisno od svega toga, nakon pandemijskog perioda postalo je jasno da klasična samozaposlenost ne može više da se posmatra kroz pristup „sam svoj gazda, sam odgovoran za sebe“, odnosno da je potrebno da država garantuje minimalna prava samozaposlenim osobama po osnovu rada, bez obzira na način kako taj rad ostvaruju i na samostalnost u radu koju poseduju.

Taj razvoj događaja doveo je do stvaranja „međukategorija“ između zaposlenog i samozaposlenog (najčešće su to samozaposleni sa nizom posebnih prava), ali i do izuzetno oštrog razračunavanja sa lažnom samozaposlenošću, koja je karakteristična po tome što se radni odnos prikriva navodnim postojanjem samozaposlenosti, jer je na taj način radnik jeftiniji za poslodavca. U Srbiji, međutim, lažna samozaposlenost neometano cveta i niko (ali bukvalno – niko!) iz vlasti niti jednom prilikom nije pomenuo ovaj problem kao nešto što je realno i štetno (naravno i nezakonito), dok se o posebnim oblicima rada ni ne razmišlja – svi se oni guraju pod kapu preduzetništva kao jednog od oblika samozaposlenosti (i jedinog oblika koji je regulisan privrednim pravom, dok se u radnom pravu ni to ne spominje).

Nedostatak svesti (ili volje) da se vlast pozabavi ovim problemima svakako na duži rok može uzrokovati samo novo kaskanje za svetom. Da ne pominjem da se nove digitalne profesije upravo zasnivaju na ovim suptilnim rešenjima, i da će svako ko želi njima da se bavi ići u one zemlje koje će mu garantovati neki sigurniji radnopravni status i povoljan poreski tretman. A nama će ostati motači kablova, oni su laki za eksploataciju – pardon, regulisanje.

Drugo zanimljivo pitanje je istina izolovano na SAD, ali imajući u vidu liberalnu prirodu radnog prava u toj zemlji sa velikom diskrecionom moći poslodavaca, izuzetno je značajno što se dešavaju neke dobre stvari. Ova dobra stvar zove se preispitivanje širine zaključenja klauzule zabrane konkurencije. Ova klauzula važna je u svakom nacionalnom sistemu radnog prava, jer je jedan od retkih načina da se nekoj osobi ograniči ljudsko pravo na rad. Neko ko se bavi veoma specifičnom delatnošću kod jednog poslodavca, može biti sprečen kada tog poslodavca napusti (bez obzira na razlog odlaska) da obavlja istovrsne poslove, i/ili da koristi poslovne kontakte koje je kod tog poslodavca stekao. Iako je na neki način ovo prirodni produžetak dogmatski postavljene teze o vernosti radnika poslodavcu, činjenica je da širom sveta (pa i u Srbiji) poslodavci u nedostatku preciznih zakonskih normi (ili uprkos njihovom postojanju) široko tumače mogućnost ugovaranja klauzule i zloupotrebljavaju je do apsurdnih ishoda, pa se tako ona zaključuje za zanimanja u vezi sa kojima očigledno nemaju smisla, jer njihovi izvršioci ne mogu doći u posed osetljivih informacija o poslovanju ili poslovnih kontakata, ugovaraju se minimalne naknade za aktiviranje klauzule (čime ona gubi svaki smisao), ali zato sa druge strane postoje neverovatne ugovorne kazne za kršenje klauzule (koje su veoma često protivzakonite, kao što je to slučaj u Srbiji), i slično. Otuda je zanimljivo da je u SAD prisutan – u nekoliko federalnih država, kao i na federalnom nivou – talas ograničavanja poslodavaca da nameću ove klauzule, a ponekad i potpuna zabrana takvih klauzula, što se objašnjava time da propisi o poslovnoj tajni u dovoljnoj meri štite poslodavce, što odista jeste racionalan pogled na stvari. U Srbiji se, međutim, klauzula zabrane konkurencije koristi u krajnje besmislenim situacijama, pa je tako zabeleženo da čak i higijeničarke u jednoj kompaniji imaju klauzulu zabrane konkurencije, iako je očigledno da niti mogu steći poslovne kontakte koji bi ugrozili poslovanje poslodavca, niti mogu doći u kontakt sa poverljivim poslovnim informacijama. Naknade koje se ugovaraju kod aktiviranja klauzule su najčešće tužne i smešne, a bivši zaposleni uglavnom nemaju dovoljno interesa da se upuštaju u duge i neizvesne sudske procese u kojima bi dokazivali nezakonito postupanje poslodavaca.

I da, tu su i moja dva favorita vezana za klauzule u Srbiji – ugovaranje da klauzula važi „za čitav svet“ (iako poslodavac ne samo da nema ekonomske interese kojima bi to opravdao, nego nema ni mogućnosti da tu zabranu kontroliše), kao i ugovorne kazne (koje u radnom pravu nisu dozvoljene) sa astronomskim iznosima odštete u slučaju da poslodavac pomisli da je klauzula prekršena – ovaj mehanizam se uglavnom koristi da bi se na nezakonit način zaposleni naterao da što duže ostane kod poslodavca.

Kada smo već kod poslovne tajne, još jedan predivan trend se širi (a potkrepljen je i odgovarajućom EU legislativom) – zarada naime više ne može biti poslovna tajna. Poslodavci se sve češće pozivaju na odgovornost zbog kršenja principa „jednaka zarada za jednaku vrednost uloženog rada“, uglavnom zbog kršenja pravila o ukidanju rodnog jaza u zaradama, ali princip je opšti i podaci koje poslodavci po tom osnovu prikazuju mogu lepo poslužiti svim zaposlenima da ih tuže za kršenje zakona, ako smatraju da imaju nižu zaradu od svojih kolega na istim poslovima (naravno, kod istog poslodavca). U Srbiji je međutim zakon kojim se reguliše poslovna tajna pre par godina promenjen na način koji daje za pravo poslodavcu da i zaradu proglasi za poslovnu tajnu (što ranije nije mogao, odnosno mogao je samo u izuzetnim okolnostima), jer je definicija poslovne tajne drastično proširena, tako da je sada potpuno proizvoljno šta se može smatrati poslovnom tajnom. Iako ostaje nada da će sudovi smatrati drugačije i usko tumačiti ovakve norme, čini se da sudsku praksu nećemo skoro doživeti jer se zaposlenima ne isplati da pokreću sporove koji bi imali krajnje neizvestan ishod. I ovde dakle nezadrživo srljamo u – XIX vek.

Algoritamski menadžment u procesu rada postaje deo evropskog pravnog okvira na nivou Evropske unije, ali je odavno postao deo nacionalnih propisa više država članica. I druge vanevropske zemlje prepoznaju nužnost uređenja algoritamskog menadžmenta, s obzirom na to da se na nizu slučajeva pokazalo da on može voditi opasnim presedanima koji rezultiraju diskriminacijom i ograničavanjem ili poništavanjem čitavog niza prava koje radnici inače mogu da ostvaruju. Zbog toga je transparentnost algoritama i prisustvo ljudskog faktora pri konačnom odlučivanju, neki minimum koji se pominje kada je reč o ovim izazovima. Nepotrebno je reći da u Srbiji nema ni pomena o bilo kakvom zakonskom rešavanju ovih pitanja, iako su ona i naša realnost (mada, istini za volju, u manjem obimu nego u nekim drugim državama).

Postoje i druge teme, i u svakoj od njih nezadrživo zaostajemo sa pravnom regulativom. Na primer, rad od kuće je sada gotovo svugde regulisan do detalja, makar kroz provlačenje ovog oblika rada u opšti režim, uz nužne dopune zbog očiglednih razlika. U Srbiji je rad od kuće regulisan četiri godine posle pandemijskog zatvaranja, na potpuno identičan način kao što je to bio slučaj 2020. godine (dodato je samo jedno nerazvijeno normativno rešenje u Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu 2023. godine). Činjenica da su tada radnici masovno oštećeni nezakonitim tumačenjem veoma nepreciznih i nedovoljnih normi u Zakonu o radu, nije dala za povod vlastima da razmisle o dodatnom regulisanju. Isto se može reći i za propise o bezbednosti na radu, iako su u mnogim državama oni prilagođeni upravo situacijama koje su se dešavale tokom kovid krize. Neko iz iskustava uči, neko ponavlja iste greške u nedogled.

Konačno, za kraj ovog pregleda jedna kratka zanimljivost iz sveta rada. Naime, u mnogim federalnim državama SAD usvojeni su takozvani CROWN zakoni, dok je federalni zakon u proceduri. Akronim potiče od „Creating a Respectful and Open World for Natural Hair“ – stvaranje dostojanstveong i otvorenog sveta za prirodnu kosu (frizuru). Da, dobro ste pročitali, u pitanju su zakoni koji prema svom nazivu upućuju na zabranu diskriminacije prema frizuri koju nosite. Ceo trend nije šala. Naprotiv, reč je zapravo o veoma ozbiljnim antidiskriminacionim rešenjima kojima se ustanovljava zabrana rasne i nacionalne diskriminacije lica prema njihovom prirodnom izgledu. U SAD je naime rašireno stereotipno posmatranje na osnovu fizičke pojave lica koja upućuje na određenu nacionalnu/rasnu pripadnost, pa se ovim pravilima dodatno sprečava njihovo diskriminisanje. Osim što je zanimljivo kao pojava u svetu uporednog prava, skrenuo sam pažnju na ovo da bih za kraj ukazao da Srbija ima daleko razvijenije antidiskriminaciono zakonodavstvo od većine država, pa i od SAD, i da je ovakav vid diskriminacije, kao i bilo kojeg drugog neopravdanog razlikovanja prema bilo kojem ličnom svojstvu, zabranjen dugi niz godina unazad. Eto, da pohvalimo sami sebe za kraj. Ne pitajte samo kako izgleda primena tog pravnog okvira, opet ćemo završiti u lošem tonu.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.