Novi ruski egzodus

Piše: Masha Gessen

„Poznaje li neko nekoga ko kolima prelazi granicu Верхний Ларс? Sin mog druga pešači već 30 sati – potreban mu je odmor.“

„T. skuplja pare da pošalje svog sina S. preko. Svaki prilog dobrodošao.“

„Na graničnom prelazu Astrahan prema Kazahstanu postavljaju mobilnu kancelariju vojnog odseka.“

Otkako je Vladimir Putin 21. septembra objavio vojnu mobilizaciju, na ekranu telefona pojavljuju mi se na stotine sličnih poruka u grupnim razgovorima koji su preko noći postali kanali za koordinaciju egzodusa. Ruska vlada tvrdi da je mobilizacija „delimična“, s ciljem da okupi oko 300.000 ljudi za borbu u Ukrajini. Ali nezavisni list na ruskom u egzilu Novaya Gazeta Europe nedavno je izvestila da je stvarni cilj milion regruta. Od objave mobilizacije Rusiju je već napustilo na desetine hiljada ljudi – verovatno i više; granice se prelaze na zapadu, jugu i istoku, avionom, vozom, autobusom, privatnim automobilom, biciklom i skuterom, pa i pešice. Izbegli se smeštaju u hotele i hostele, u sobe iznajmljene na brzinu, na kaučima prijatelja i poznanika. Oko hiljadu ljudi je utočište našlo u bioskopu u gradu Uralsku, u Kazahstanu.

Kad je čuo za vojnu mobilizaciju, 21-ogodišnji stolar iz Moskve Ivan Fajt pao je u očajanje. Mesecima je pomagao ljudima koje ruska vlada naziva izbeglicama – Ukrajincima prisilno prebačenim u Rusiju, što ga je naučilo da nema zakona: „Čak i ako kažu da neće regrutovati studente, to ništa ne mora da znači“. Fajt nije imao pojma šta da radi, pa se molio svom svecu zaštitniku Jovanu Šangajskom i Sanfranciskanskom, koji je rođen u selu kod ukrajinskog grada Izjuma 1896, a umro u Sijetlu 70 godina kasnije. A onda se dogodilo čudo: dvoje njegovih prijatelja iz detinjstva, Kiril i Anastasija, javili su Ivanu da idu u Gruziju i da u kolima imaju jedno mesto za njega. U subotu 24. septembra ujutru, tri dana od početka mobilizacije, njih troje su krenuli iz Moskve.

„Stalno smo slušali da će se granice zatvoriti“, kaže mi Ivan. Glasine su se širile po kanalima na Telegramu, a prenosili su ih i mnogi saobraćajci koji su ih usput zaustavljali. Te slutnje se izgleda još nisu ostvarile, ali su na mnogim prelazima otvoreni privremeni regrutni centri. Mladi Moskovljani su se vozili čitav dan, da bi u subotu uveče stigli u Rostov, nešto više od pola puta do granice sa Gruzijom – i nekoliko sati od ukrajinske granice. Vlasti su postavile kontrolne punktove duž puta, a svaki put kada bi se mladi zaustavili, prilazili su im meštani nudeći pomoć do granice. Jednom su platili 15.000 rubalja (oko 250 dolara) da ih sprovede kroz polja, zaobilazeći veliki grad Vladikavkaz. Kasnije su jednom čoveku platili 100 dolara da bude s njima u autu dok prolaze kroz kontrolne punktove – privremeni putnik je očigledno imao vezu. „Policija mu je čak salutirala“, ispričao mi je Ivan.

U ponedeljak u 6 ujutro, Ivan i njegovi prijatelji su stigli do začelja reda za granični prelaz. Na putu sa dve trake bilo je poređano po 4-5 kola. Ipak, automobili i bicikli su stalno prolazili sa strane. Činilo se i da su neki ljudi napuštali svoja kola, kupovali polovne bicikle čija je cena već prelazila 900 dolara, i tako se vozili do granice. Red se nije pomerao. Ivan i prijatelji su rešili da ostave auto i krenu pešice. Pešačili su dva sata i oko podne stigli na prelaz. Usamljeni kafić u blizini je prodavao vodu u flašicama od pola litra za 9 dolara. Ivan je procenio da na prelazak čeka oko 2.000 ljudi koji su do granice stigli peške ili biciklom; propuštali su ih u grupama od po petoro. Kad su neki ljudi probali da se ubace preko reda, izbila je tuča. Graničari su stalno pretili da će pozvati specijalce da ih privedu u vojni odsek.

Oko sedam uveče – više od 9 sati pošto su napustili kola – Ivanu i Anastasiji je dozvoljeno da pređu. Kiril je priveden na ispitivanje. Posle dvadesetak minuta, ponovo im se pridružio pa su krenuli: još četrdesetak minuta do gruzijske strane granice. Nisu imali vode. Telefoni su im bili mrtvi. Red za prelazak u Gruziju peške je bio dug; bilo je ljudi koji su tu stajali i po 12 sati. Na kraju su Ivan, Kiril i Anastasija našli nekoga s kolima ko je za 10.000 rubalja (oko 170 dolara) pristao da ih preveze preostalih 100 metara. Konačno su stigli u Tbilisi, glavni grad Gruzije, u sredu 28. septembra, četiri dana nakon što su napustili Moskvu i nedelju dana nakon što je Putin objavio mobilizaciju.

„Odmah se vidi ko je od njih tek stigao“, kaže mi Grigorij Sverdlin iz Sankt Peterburga. Sverdlin je iz Rusije stigao u Gruziju nekoliko nedelja od početka invazije na Ukrajinu. „Ljudi koji su otišli pre pola godine izgledaju prilično opušteno. Oni koji su skoro došli imaju izraz traume na licu“. Procenjuje se da je krajem februara i početkom marta Rusiju napustilo oko četvrt miliona ljudi. Moglo bi se pokazati da je ovaj talas begunaca još veći.

Sverdlin, koji je ranije vodio najstariju i najveću organizaciju za beskućnike u Rusiji, osnovao je nevladinu organizaciju s ciljem da pomogne ljudima da se od regrutacije sakriju u Rusiji ili u inostranstvu, ili – ako su već odvedeni – da se predaju ukrajinskoj strani. Danas Sverdlin živi u Tbilisiju, odakle je preko društvenih mreža objavio svoj plan u ponedeljak, 26. septembra. „Ni u snu nisam pomišljao na ovakav odziv“, rekao mi je kada smo razgovarali tri dana kasnije. „Već imamo tim od šest ljudi i dovoljno novca za honorare. Nismo ni započeli kampanju za prikupljanje para, a već nam se javljaju ljudi koji hoće da doniraju. U četvrtak ujutru smo imali stotinu volontera. Te večeri ih je već bilo 300, a do sledeće nedelje ćemo imati 1.500 ili čak 3.000 volontera.“

Sverdlin procenjuje da oko 40% njih živi u izbeglištvu, dok su ostali još uvek u Rusiji. Neki od ljudi koji mu se javljaju, kaže on, žive blizu granice i dobrovoljno se javljaju da prevezu begunce skrivenim putevima, u slučaju da je granica zatvorena. „Javljaju nam se dizajneri, IT stručnjaci, psiholozi, advokati – među kojima ima i onih koji i sami još uvek čekaju da pređu granicu“, ispričao mi je Sverdlin. „Sve izgleda kao neka vrsta narodnog otpora“. Pomišljao je da novu organizaciju nazove Otpor, ali je onda odlučio da bude skromniji: zvaće se Идите Лесом, što je idiom koji doslovno znači „idi kroz šumu“. Fraza se najčešće koristi kao psovka, nešto kao „odjebi“, a to je poruka koju bi Sverdlin želeo da uputi ruskim vlastima.

Oni koji sada odlaze prvo su pre 7 meseci, kad je invazija počela, doneli odluku da ostanu. „Imao sam taj psihološki odbrambeni mehanizam“, rekao mi je 41-ogodišnji tonac i restaurator antiknog drvenog nameštaja. „Mislio sam da mogu da živim u Moskvi, da radim svoj posao i da se izolujem od svega“. Inženjer tona, koji je zamolio da mu ne pominjem ime, čak je imao teoriju o tome zašto ne bi trebalo da učestvuje u antiratnim protestima: nakon što je učestvovao u masovnim demonstracijama pre 10 godina, zaključio je da su one Putina bukvalno gurnule u ludilo. Ali kada je objavljena mobilizacija video je kako zaustavljaju muškarce na ulicama u Moskvi i shvatio da ima samo dve opcije: „Ili da odem ili da živim u strahu. Ako me mobilišu ne gine mi zatvor, jer u rat neću“. Kupio je avionsku kartu za Jerevan, gde je odseo kod poznanika koji je napustio Moskvu nekoliko meseci ranije. Supruga i dvoje dece, uzrasta od 12 i 17 godina, još uvek su u Moskvi delom i zato što nisu uspeli da nabave karte za sve.

Ilja Daniševski, 32-ogodišnji pisac, ostao je u Moskvi jer mu je otac bio teško bolestan. Kada je počeo rat, Daniševski je odustao od svih svojih plaćenih tezgi – nije hteo da na bilo koji način doprinosi ruskoj ekonomiji – pa je od nemačkog konzulata zatražio humanitarnu vizu. Otac je umro pre mesec dana. Otprilike u isto vreme odobrena mu je i nemačka viza, ali važi tek od kraja oktobra. Sat vremena nakon što je Putin proglasio vojnu mobilizaciju, Daniševski je kupio kartu za Istanbul, jedan od retkih gradova u koji se još uvek može leteti direktno iz Moskve. Sa nekoliko kanala na Telegramu – jednog koji piscima služi za uzajamnu pomoć i drugog u potpunosti posvećenom emigraciji i snalaženju u inostranstvu – Daniševski je saznao da graničari na aerodromima traže dokaz da su karte kupljene pre 21. septembra, dana kad je Putin održao govor u kom je proglasio vojnu mobilizaciju. Kad mu je to pitanje postavljeno, Daniševski je bio spreman. „Znam da koristim fotošop“, kazao mi je. Dok ne počne da mu važi nemačka viza, boraviće kod prijatelja u Turskoj. „Malo mi je smešno da sad planiram šta ću posle. Biće to drugi život.“

U nekim zemljama ruski begunci se primaju sa rezervom. U Gruziji i na Baltiku, sa društvenih mreža se od lokalnih vlasti zahteva da vrate Ruse nazad, da ih tako prinude da se bune kod kuće umesto da se od rata sklanjaju po svetu. Prošlog meseca su Estonija, Letonija i Litvanija prestale da primaju ruske državljane, čak i ako imaju važeće šengenske vize. Finska je 29. septembra zatvorila granicu za Ruse bez porodice, posla ili studija u ovoj zemlji i one koji ne ulaze iz humanitarnih razloga.

Boris Pospelov, 22-ogodišnji aktivista koji je u martu proveo 15 dana u specijalnom pritvorskom centru u Moskvi zbog protesta protiv rata, nije želeo da ode iz Rusije. Planirao je da napusti posao kuvara u feminističkom baru i klubu u Moskvi Делай культуру („Pravi kulturu“) i da se sakrije na selu, gde su njegovi roditelji obnavljali kuću. „Kad sam o tome razgovarao sa svojom devojkom, rekla mi je da nije spremna da sedi u šumi na neodređeno vreme“, rekao mi je Pospelov. Pokušali su da kupe avionske karte, ali nisu uspeli. Njegovi roditelji su njih i njihovog psa, crnog dugodlakog jazavičara po imenu Bek, odvezli do granice sa Finskom. Kao i mnogi drugi Rusi sa jevrejskim korenima, Pospelov ima izraelski pasoš. Ali, kazao mi je, „bežim od rata, ne želim opet da živim u državi koja okupira tuđu zemlju“. Pospelov i njegova partnerka su se izvukli samo par dana pre nego što je Finska zatvorila granice i mogu legalno ostati u ovoj zemlji oko 90 dana. Žive kod prijatelja u blizini Turkua, u velikoj kući u kojoj je utočište našao i mladić iz Hersona, ukrajinskog grada pod ruskom okupacijom.

Prema nedavnoj anketi nezavisne agencije za istraživanje javnog mnjenja Levada centar (koju je ruska vlada označila kao „stranog agenta“), dekret o mobilizaciji šokirao je i uznemirio ruske građane. Međutim, to nije merljivo uticalo na izražavanje podrške ratu: oko dve trećine ispitanika i dalje podržava tzv. specijalnu vojnu operaciju. Mnogi muškarci koji napuštaju Rusiju možda zaista beže samo zato što se plaše, a ne u znak protesta. Ipak, što više ljudi beži od regrutacije, Kremlj će imati manje topovskog mesa za Ukrajinu.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.