Svetlana Slapšak – Nova klasa, nov ustav

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Javnosti su predstavljeni opaki Uglješa i skoro dva primerka novopečenih ustavnih vučisudija. Time je potvrđeno da državu očekuje ne samo čistka u sudstvu, nego i nužna promena ustava. U živahnoj debati na Pinku, koja zbog dranja nije bila u potpunosti razumljiva, postalo je ipak jasno da postoji nova klasa za koju nije jasno ima li status građanina, ali je jasno da ne može imati ista prava kao ostali građani. To bi se moralo odnositi na njihov status u sudskim postupcima i na njihova ljudska prava. Kad se jedanput promeni sudstvo, neće se postavljati pitanje jednakosti pred sudom, dakle to pitanje otpada. Što se ljudskih prava tiče, nova klasa verovatno ne može uživati ista prava kao i ostali građani, jer tako stvari postavlja promenjeno sudstvo. Izrečena je i definicija nove klase – to su ljudi koji mrze sve srpsko. Kao takvi, mrze i srpski jezik, a dokaz je, recimo, upotreba reči „apel“ umesto srpske reči – draža im je tuđa reč. Citiram tačno ovaj izuzetni spoj lingvistike i prava. Zato oprez, promenjene sudije – čim čujete tuđu reč, pred sobom imate nešto blizu narodnog izdajnika.

Prirodno bi bilo da takvu grupu, koja očito nije mala i beznačajna, država u Srbiju zaljubljenih Srba izoluje i tako spreči sve njihove negativne uticaje. Zakonsko regulisanje ovog državnog zahteva uistinu podrazumeva promenu ustava, i to će biti glavni zadatak promenjenog sudstva. Dodatne povezane promene, kao što je recimo glasačko pravo, logično će slediti. Postavlja se pitanje društvenih i kulturnih promena, odnosno formulisanja i sprovođenja kriterijuma za minimalnu zaljubljenost. Tome je pre svega namenjena reforma prosvete. Ukidanje tuđica, latinice i jekavice prirodno se nameću kao vodeći okviri: zaljubljeni Srbi koji su zbog izdaje prethodnih blokaderskih vlada i pojedinaca, kao i pogrešne prosvetne politike ostavili mnoge zaljubljene regionalne Srbe da nekontrolisano upotrebljavaju jekavicu, biće procesuirani u naknadnim kursevima. Novi obrazovni sistem bi brzo morao da smanji broj padeža i, kao prvu meru, da glagolu „trebati“ vrati sva lica: mi trebamo, itd. Pakleni Uglješa mogao bi postati uzor nove, u Srbiju zaljubljene retorike. Izgleda kao težak zadatak: međutim, već je dobar deo posla obavljen, vučimediji besprekorno sprovode promene u fonetici, morfologiji i sintaksi, a bogme i u akustici. Ostaje da se po već utvrđenim postupcima kadrovski oplemeni učiteljski i profesorski zbor, te da ostanu samo zaljubljeni Srbi. Nameće se vizija univerziteta sa rektorom Šešeljem, kao model svim ostalim univerzitetima, pardon, unezveritetima.

Kultura je lakši zadatak, jer ima relativno malo državno zaposlenih: Narodno pozorište primerno pokazuje kako se posle samo nekoliko kadrovskih promena odmah prepoznaje i predviđenim merama disciplinuje ansambl. Istovremeno, slične mere mogu posredno da vrate državu u avangardni amaterizam u svim umetnostima, iz čega bi izvesne vrste umetnosti odnosno amaterizma pridobile novi ugled – recimo ikonoslikarija, izrada umetničkih brojanica, murali sa portretima svetaca i ratnih zločinaca, spomenici kraljevskim jahačima, a sa druge strane, pozorište, film, ples i muzika definitivno bi ostali u volonterskom amaterizmu. Logično bi pri tome ustanove obrazovanja za te umetnosti postale neupotrebljive, a i inače su to već davno identifikovana mesta za odljubljivanje od Srbije.

Strašni Uglješa i sagovornici već su nagovestili problem stranih jezika, koji su jedno od oruđa odljubljenih Srba. Jednostavna zabrana rešila bi nemogućnost primene kadrovanja u ovom slučaju. Ilegalno područje učenja stranih jezika, premda zakonski sankcionisano, ostalo bi težak zadatak za represivni aparat države.

Ovo su samo sumarne pretpostavke o poslu ustavnih sudija i sudstva uopšte pod gvozdenom rukom zloduha Uglješe. No izvan kruga izvršitelja, ostaje idejni horizont nove Srbije sa novim ustavom: postaće jedina država na svetu u kojoj je ljubav osnova građanske svesti i celokupnog državnog sistema.

Tekst je prenet sa potala  Peščanik.