Najbolji dečki
Autorka: Svetlana Slapšak
„Pogledajte kako izgleda skup cveta regionalnih intelektualaca, kojima se divimo, koje oduševljeno čitamo, gledamo i slušamo, koji su mnogima uzor uzora, koji su zvezde. Da baš nikoga od njih nije bilo sramota da mu se ime nađe na ovom sramotnom spisku. Nema boljeg dokaza od ovog, zašto nam je ovde, baš nama, baš u ovom regionu, feminizam nasušno potreban.“
Ovo je na svom FB napisala dr Biljana Žikić, direktorka Kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani, koji je pre dosta godina gostio par Dežulović-Lucić. Zapamćeno u Ljubljani, prepuna sala Bunkera u staroj elektrani, rikanje i plakanje od smeha. Dva pada sa stolice od smeha. Biljana je doktorirala na medijskoj slici roda. Povod njenoj reakciji je najava skupa „Kupi mi, mama, jedan mali rat!“ u Dubrovniku, gde će od 7. do 10. marta ekipa iz snova, pre svega feralovci, raspravljati o raznim vidovima užasa posle rata: za vreme 8. marta, i bez ijedne jedine učesnice. Biljana i njena generacija, koja je u najnežnijim godinama morala da se krvavo bori za preživljavanje, razum, opstanak u živom pesku i nikad žilavijem patrijarhatu, ima puno pravo da se razbesni i nabrusi svoje idole i one koje su oni prihvatili kao vredne sagovornike. Imala bi pravo i moja generacija, koja je našla olakšanje i nadu u tome što su se pojavili i drugi muškarci, kad smo mislile da smo jedine koje mrze nacionalizam, rat i neviđen masovni muški kukavičluk. Jedino što smanjuje to pravo mojoj generaciji je staračko opraštanje i saznanje da su Biljanine parnjakinje i parnjaci doživele/li nešto mnogo gore nego mi: krađu mladosti. Zato ću pokušati da malo razmrsim čvor.
Referentna pesma naslova skupa odnosila se na tatu koji nešto treba da kupi, ne na mamu. Čemu ta promena? Jesu li to mame izazivale rat? Jesu li danas mame te koje prizivaju rat? Jesu li mame te koje raspolažu novcem/oružjem, opijaju li se ukrašene borbenim tetoviranjem i izvikuju li naci parole uz podrigivanje? Ne, mame su u toj stvari prisutne koliko i mitski romobil (nalepljivanje imena na skuter je trapavo, jer postoji sekta starih romobilaša). Tate su logičnije nego ikada. Šta je u imenu? Naslov i refren strašne pesme Predraga Lucića. Nazad mame, ograničite se na hit Zdenke Vučković, ovde se pesnik ne šali i primedba ne stoji.
Nešto ozbiljnije: imaju li najduhovitiji pravo da budu tako izrazito nekorektni? Pa njihovo pravo (dužnost?) upravo je da se podsmevaju svakoj korektnosti! Izvesno, ali nije reč o obradi teme, nego o poštovanju odnosno obraćanju pažnje u stvarnom svetu, u kojem se podsmevanje, ironija, cinizam i sarkazam pisma, reči i performativnosti pojačavaju u ljudskoj solidarnosti, bliskosti i plemenitosti. Obaška jednakosti. Dečki, i oni najbolji, imaju puno pravo da izaberu teme i sugovornike. U ovome slučaju, najbolji dečki u okviru izabrane teme ne misle da bi trebalo da među njima bude ijedna žena. Pre rata, za vreme rata i u skoro trideset godina posle rata nije bilo i nema nijedne žene koja je nešto rekla, nešto napisala, bila otrov za nacionalizam, ubistvena za političare i izrode u kulturi, nijedna baš ništa nije analizirala, ubola, udarila, pljunula, šutnula, bila duhovita? Recimo da je to kruta, ali objektivna istina, jedinstvena i u globalnim okvirima. U tom slučaju, najbolji dečki mogli su pokazati toliko elegancije da pozovu predstavnicu druge klase – jer u prvoj klasi nema nijedne – da nešto kaže: prave opasnosti konkurencije naravno nema, možda su mogli pokazati malo ljubaznog trpljenja. Mogućni zaključak bio bi da ni u drugoj klasi nema nijedne koja bi odgovorila temi i prilici. Neću stvar širiti prema trećoj klasi.
Odbrana bi mogla ići i po drugoj liniji: pa nije li vam dosta? Pogledajte samo repertoar samog dubrovačkog pozorišta Marin Držić, koliko autorki, režiserki, sprema se i nešto o Cvijeti Zuzorić… Učesnici su svi simpatizeri, pristalice, savršeno kul kad je reč o feminizmu. I to je istina. A neka što se pobuni uvek rizikuje da je kockasta, dosadna, neduhovita, peti točak, smarajuća, iz milosti sa njom samo lagano šaljivo… Najbolji dečki zaslužuju najbolje, diskretne, zadivljene i ćuteće, najbolje u publici.
A ima i grešna prošlost koja udari neočekivano i, ko zna, opravdano: Dubrovnik je od 1986. bio pozornica svetskih kongresa ženskog pisma i ženske umetnosti, mnogobrojnih feminističkih seminara, kurseva i predavanja, IUC je vodila izuzetno sposobna žena… grad bi periodično preplavile žene i raznolikost rodova (sojeva). Zadnje 1990. sve su učesnice potpisale izjavu protiv rata i za očuvanje Jugoslavije. Tog zadnjeg proleća feminizma umalo je moju prijateljicu i mene zgnječila uz zid radosna masa domoljuba koji su hrlili na predizborni govor Tuđmana, pošto smo pobegle iz Gradske kafane gde je grupa crvenovratih okružila naš sto i dobacivala da bismo što pre dale mesta višoj sili. Bog zna gde su te najbolje devojčice, doduše iz druge klase? Možda su zaista zaslužile.
Članak je prenet sa portala Peščanik.
