Mosad i respiratori

Piše: Gideon Levy

Kakva je to vrsta novinarstva gde novinarka sve unapred zna i presuđuje: „Kada se sve ovo završi, pripadnici Mosada će biti na pravoj strani istrage. Oni su svoje uradili“. Diskretni sastanci sa direktorom Mosada Yosijem Cohenom, opremljenog dizajnerskim naočarima i istom takvom torbom, ne čine novinarstvo. Niti to čine zamagljeni pogledi i hvalospevi tajnoj službi.

Ali poruka koju nam šalje ova emisija je mnogo važnija od kritike njenog sadržaja. Agenti Mosada se tu hvale time kako kradu medicinsku opremu koju je naručila neka druga država. Dok se Ilana Dayan šaljivo kikoće, Mosadov šef tehnološkog sektora predstavljen kao lice H. namiguje i kaže: „Krademo, ali umereno“. Onda jedan stariji agent priznaje da do pre nekoliko dana nije znao šta je respirator i dodaje: „Mi ne krademo tako što uzimamo ono što je neko drugi naručio“. A kako onda, kojim sredstvima? Pretnjama, uz pomoć oružja, provalom? Kao u luci Šarburg,² ali još kriminalnije?

Ova pitanja mu nisu postavljena, jer zašto kvariti zabavu: „Građanima Izraela neće ništa nedostajati. U svetu će biti većih nestašica. Ljudi umiru jer nema medicinske opreme. To se u Izraelu neće dogoditi“. Neka ceo svet crkne, samo neka bude dovoljno za Izrael.

Na stranu ovo hvalisanje, koje je obavezni sastav svakog predstavljanja našeg bezbednosnog sistema. Iza njega se nazire da je ova operacija još uvek u toku. Kao da Mosad još nije dostigao zacrtani broj respiratora. Ali njegov direktor ne može znati koliko će nam ih biti potrebno. To niko ne može da zna.

Dotakli smo novo dno izražavanjem ponosa zbog ovakvih akcija. Više ih ne skrivamo nego smo ponosni na njih. I dok je krađa još u toku, lopovi žure da nam se pohvale. Možda da pre toga ipak prvo završe posao?

Postavlja se pitanje smisla krađe opreme koju je poručila druga država? Kada Mosad krade tuđe respiratore, neki drugi ljudi će zbog toga umreti. Da li je u uslovima nestašice i nevolje svakome od nas dozvoljeno da uđe u urgentni centar, isključi respiratore drugima i na njih priključi svoje bližnje? Da li je to legitimno? Jer Mosad radi upravo to i ponosi se time.

Hajde da pretpostavimo da on to čini zato da bi obezbedio neophodnu opremu Izraelu, pa da mu to priznamo kao olakšavajuću okolnost. Svakome od nas može zatrebati ova oprema. Hajde da time opravdamo i ludačku trku država u nabavci opreme. Ali po koju cenu? Bez kontrole, bez stida? Šta će misliti građani drugih država kada čuju da ih je Izrael lišio opreme koja je bila namenjena njima? Dok Nemačka preuzima teške bolesnike iz Italije kako bi im pomogla, Izrael krade opremu drugih zemalja. Naša omiljena metafora za Izrael kao svetionik narodima (Or la goyim³) dobija sasvim drugi smisao: sada je svetli primer Nemačka, a ne Izrael.

Uvek mi zaslužujemo više od drugih. Uvek smo mi poseban slučaj. I zauvek Šoa. Niko neće nama govoriti šta da radimo. Niko nam neće pridikovati. Nama je uvek sve dozvoljeno. Čak i za vreme pandemije korona virusa.

Haaretz, 02.04.2020.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Tekst je prenet sa portala Peščanik.