Kako je nastao Sovjetski Savez

Piše: Branko Milanović

Mnogi ljudi, naročito mladi, ne razumeju ideologiju koja je stajala iza stvaranja Sovjetskog Saveza. U inače dobro napisanom članku objavljenom u časopisu „National Interest“, Mark Katz odbacuje Putinovu kritiku i zaključuje da bi mu bilo pametnije da „umesto što krivi Lenjina izvuče pouku i shvati da je pomirljiviji odnos prema ukrajinskom nacionalizmu mogao biti korisniji za dugoročne interese Rusije“.

Takvim savetom autor pokazuje da ne razume sile koje su dovele do nastanka Sovjetskog Saveza i usput imputira da je Lenjin držao do „dugoročnih interesa Rusije“ (sic!). To može tvrditi samo neko ko nije upućen u Lenjinovu ideologiju i tekstove. Ali vratimo se stvaranju Sovjetskog Saveza. Najvažnija osoba u tom procesu nije bio Lenjin, već Staljin. Kao što je poznato, Staljin je bio Narodni komesar za nacionalnosti. Unutar boljševičkog rukovodstva bio je nadležan za nacionalna pitanja uključujući, naravno, i formiranje novog saveza etnički definisanih republika. (U trenutku stvaranja saveza bilo ih je 6: Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika (RSFSR), Ukrajina, Belorusija i Zakavkaska federacija koju su činile Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan.) Evo šta je Staljin imao da kaže o formiranju Sovjetskog Saveza:

„Konačno, tu je i treća grupa činjenica koje nas upućuju na stvaranje saveza, a vezane su za strukturu sovjetskog režima i njegovu klasnu prirodu. Sovjetski režim izgrađen je tako da samom svojom prirodom uvodi ideju saveza narodnih masa i podstiče ih da pođu putem ujedinjenja. Kapital, privatno vlasništvo i eksploatacija razjedinjuju ljude deleći ih na neprijateljske tabore, kao što pokazuju primeri Velike Britanije i Francuske, pa čak i malih višenacionalnih zemalja kao što su Poljska i Jugoslavija, opterećenih nepomirljivim unutrašnjim nacionalnim kontradikcijama koje ih ugrožavaju – dakle, tamo na zapadu gde vladaju kapitalističke demokratije i države počivaju na privatnom vlasništvu sam način organizovanja države podstiče nacionalne podele, sporove i sukobe. S druge strane ovde, u sovjetskom svetu, gde se režim gradi na radu, a ne na kapitalu, na kolektivnom umesto na privatnom vlasništvu, ne na eksploataciji drugih ljudi već na borbi protiv eksploatacije, ovde je samo ustrojstvo režima takvo da podstiče radne mase da prirodno teže savezu unutar jedinstvene socijalističke porodice.“ (kurziv moj)

Slični iskazi ponavljaju se u nekoliko publikacija, govora i intervjua koje je Staljin dao u to vreme. Linkovi su ovde. Predlažem da pročitate bar deo tih napisa. Za potrebe ovog teksta najvažnije je imati u vidu da se ideologija koja je stajala iza stvaranja novog saveza nije bavila pitanjem o tome koliko će taj savez biti stabilan ili nestabilan u zavisnosti od toga gde se nalaze granice Ukrajine, kao što Katz implicira, jer je ovaj savez zapravo bio rezultat ukidanja svih nacionalnih i klasnih kontradikcija posle socijalističke revolucije. On je izraz „prirodne“ težnje ljudi oslobođenih vladavine kapitala i – što je najvažnije – ostaje otvoren za druge delove sveta koji će se ranije ili kasnije i sami osloboditi. Sovjetski Savez nije bio zamišljen kao dovršena država, već kao otvorena zajednica koja će nastaviti da raste s daljim širenjem socijalizma dok ne obuhvati sve evropske zemlje, možda i sve zemlje sveta.

Da bi se savez učinio privlačnijim, njegova otvorenost se morala pokazati ne samo spremnošću za prijem novih članica, nego i davanjem članicama prava da istupe. Zato „karakter ovog saveza mora biti dobrovoljan, isključivo dobrovoljan, i svaka nacionalna republika mora zadržati pravo na otcepljenje. Načelo dobrovoljnosti mora biti u osnovi Ugovora o formiranju Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika“. Ovo su Staljinove reči, a poznato je da je Lenjin još više insistirao na otvorenosti u oba smera.

Otuda za boljševičke utemeljivače od presudnog značaja nije bila politička stabilnost SSSR-a u datim granicama, već otvorenost novog saveza. U tom pogledu su se Lenjin, Trocki, Staljin i kompletno rukovodstvo potpuno slagali. Novi federalni Sovjetski Savez nije bio kraj, već početak njihovog projekta. Boljševici su očekivali da će Nemačka, Austrija i Mađarska svakog časa izvesti uspešne revolucije i da će se nove sovjetske republike (kako su ih nazivali) uskoro pridružiti federalnoj državi. Zanimljivo je da SSSR nema geografskih odrednica u imenu. Kada su formirane Sjedinjene Američke Države (na donekle sličan način kao SSSR) u ime nove zemlje uključeno je geografsko određenje. Ali to nije bio slučaj sa Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika.

Imajući to u vidu nije teško razumeti zašto se 1949. godine i Mao Cedung obratio Staljinu sa predlogom da se Kina priključi SSSR-u (posle malo razmišljanja Staljin je taj predlog odbio). To je bio „normalan“ stav u mnogim komunističkim zemljama širom sveta. Kada je komunistička revolucija pobedila u Jugoslaviji, mnogi su verovali da je naredni korak pristupanje Sovjetskom Savezu. Pamtim očeve prijatelje koji su se u razgovorima vođenim 60-ih sećali da su 40-ih godina mnogi bili ubeđeni da će Jugoslavija odmah podneti zahtev za prijem u SSSR.

Današnjim generacijama koje ne znaju mnogo o komunističkoj ideologiji i silama koje su dovele do stvaranja Sovjetskog Saveza nije lako da to shvate, ali možda će im pomoći jedna analogija: pokušajte da umesto Sovjetskog Saveza zamislite Evropsku uniju. EU je slična nadnacionalna i ideološka tvorevina, a u mnogim delovima Evrope danas je „prirodno“ uverenje da će na kraju sve zemlje „pristupiti“ Uniji. Na isti način bilo je „prirodno“ uverenje rašireno među komunistima da će sve oslobođene zemlje sveta jednom „pristupiti“ Sovjetskom Savezu.

Postoje bar dva istorijska presedana iz epoha kada se verovalo da je ideološka homogenost dovoljna za prevagu nad svim drugim mehanizmima povezivanja, uključujući one nacionalne. Prvi presedan je hrišćansko carstvo za koje se verovalo da je jedinstveno i neraskidivo. Car u Konstantinopolju bio je šokiran kada je papa odlučio da kruniše Karla Velikog i stvori još jednog hrišćanskog imperatora. Bilo je nepojmljivo da hrišćani imaju dva carstva, jer su svi bili jedno: hrišćani. Drugi primer je islam. Na počecima islama verovalo se da će jednog dana svi muslimani završiti u jedinstvenom političkom savezu – kalifatu. Ali i na to se brzo zaboravilo. Kao i u slučaju komunizma i Sovjetskog Saveza, važno je razumeti ideološke motive utemeljivača i ne pripisivati im ciljeve koje oni nisu mogli imati, iako iz današnje perspektive izgledaju sasvim razumno.

Global inequality and more 3.0, 21.08.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Tekst je prenet sa portala Peščanik.