Jedna nezaboravna knjiga

Piše: Svetlana Slapšak, Peščanik

Pre tri godine, 11. novembra umro je prerano Velimir Ćurgus Kazimir, pisac, urednik i novinar. Ostavio je za sobom 10 knjiga i mnogo zbornika i članaka. Njegova prva knjiga, Kavkaski roman i drukčije priče, nije ni u svoje vreme ni docnije doživela obuhvatniji kritički pogled, nije bila „umeštena“, nije nikome pripala, nije ništa posebno „označila“. Pripadajući grupi koja je izlazak ove knjige smatrala velikom pobedom, a i kao autorka dve i po strane jedne od „naučnih“ bibliografija u njoj, osećam obavezu da na nju podsetim, jer je bila revolucionarno umeštena, još uvek pripada jednoj brzo se smanjujućoj grupi, i itekako je označila jedno prilično strašno doba u društvu, što je bila istorijska nužnost, i u kulturi, što je bila uglavnom koristoljubiva volja učesnika.

Kazimirova knjiga je veličanstvena parodija tadašnjih književno-kritičkih postupaka, stilova, moda. Treba razumeti da je tada, pre više od 40 godina, književna kritika zauzimala drugačije, kraljevsko mesto u književnom i kulturnom životu. Današnji položaj, zastupljenost i raširenost književne kritike ne može se nikako porediti sa time. Prisustvo retkih dostojnih kritičara moglo bi, zbog položaja izuzetka, bolje govoriti u prilog tezi da danas nema književne kritike… Kazimir je, dakle, pljunuo u oko vladarici kulture. Izmenjujući pastiš, parodiju, ironiju, sarkazam, apsurd, pokazao je kako je prazna, teorijski nekonzistentna, istorijski neuka i kukavička, retorički precvetala ta kritika, koja je preuzela atribute istraživanja, proučavanja, otkrivanja književnosti. Sva ova tri atributa pažljivo su obrađeni u njegovoj knjizi: pregled velikog žanra („kavkaski roman“), istraživanje tradicije (Samson Ledić) i otkrivanje potpuno nepoznatog pisca (Aleksandar Kolon). Uvod, dakako, ispituje ni manje ni više nego – kuda ide evropska književnost. I, proročki, Kazimir isto tako predviđa skretanje u nacionalizam većine, ako ne svih književno-kritičkih velikana nešto docnije. U preostala tri eseja, o magnetizmu u Bosni, o viđenju Vizantije i o humanizmu i maljavosti, Kazimir pobedonosno odlazi u fantastičnu prozu nenarativnog tipa.

Kazimirovo pisanje je takvo da se uz čitanje smeje grohotom, te se preporučuje glasno čitanje u kolektivu kao najbolji način. Prvo pitanje je dakle – otkuda? Prvi neposredni izvor parodičnog pisanja o književnosti je Stanislav Vinaver sa Pantologijom…, ali još više sa Alaj-begovom slamom, ako se dobro sećam prvog nezavisnog izdanja, knjižicom Vinaverovih sveže posleratnih parodija koju je uredio sin Konstantin Vinaver, izdao Radivoj Kaveđić (koji je knjigu prodavao noću po „parohiji“, u kafanama između Terazija i Kalemegdana), sa uvodom Vladete Košutića i dizajnom Dušana Đokića (1969). Glavna meta parodija bili su upravo književno-kritički moćnici novoga doba. Drugi važan izvor bile su knjige Danila Kiša Po-etika 1972. i 1976 (dve knjige), i zatim Čas Anatomije 1978. Kiš je tu nastupao kao književni kritičar, ali je teoriji poklanjao neuporedivo dublje, proučeno čitanje i bio je beskonačno duhovit. Treći važan autor je za Kazimira bio francuski pisac Žorž Perek (Georges Perec). Svoj roman Nestajanje (Disparition, 1969) napisao je kao lipogram, bez slova e. Bio je majstor verbalne igre i član grupe Ulipo (Oulipo), koju su osnovali književnici i matematičari (među njima Rejmon Keno i Italo Kalvino), da bi se bavili „potencijalnom književnošću“, eksperimentima sa smislom i oblicima reči. Kazimira je kao pisca najviše zanimala poetika i zato je sasvim razumljivo da su ga pre svega povukli književni kritičari, posebno najugledniji, koji sebi nisu ni postavljali pitanje poetike, već su ređali cvetiće i za koje je pominjanje imanentne poetike bilo nedokučivo.

Neizbežno je pitanje odnosa Kazimira prema nadrealizmu, posebno paradnom, srpskom nadrealizmu. On je cenio jezičku smelost, povremeni nonsens i socijalni bezobrazluk nadrealista, ali je istraživanje podsvesnog za njega bilo nevažno ili, tačnije rečeno, neupitno. Parodija podrazumeva odlično poznavanje diskursa, što je u potpunoj suprotnosti sa nadrealističkom poetikom. Više književnog iskustva Kazimir je pridobijao ne samo impresivno širokim čitanjem, već i kolektivnim životom u burnim godinama 68′ i docnije. Premda se uglavnom povukao iz aktivizma, druženje sa ljudima nikad nije prestalo. Tu je reč o usmenim i sporadično pismenim pojavama, kao što je bio jednobroj časopisa Frontisterion. Od usmenog stvaralaštva posebno je važna bila poezija dvorišta (Filozofskog fakulteta i okoline) i u njoj izuzetno stvaralaštvo pesnika koji je objavljivao, Miljenka Žuborskog, i pesnika koji nije objavljivao, Dušana Kuzmanovića Kuze. U Kazimirovoj knjizi se kultura 68′ i dvorišta FF pojavljuje u verziji koju je pola Beograda lako prepoznalo: roditeljski par Steva i Anđa su, recimo, Tito i Jovanka. Kazimir isto tako meša stvarnu istoriju grupe oko Frontisteriona i tačan izveštaj o organizovanju i izloženim objektima na izložbi političke arheologije. Mogli bismo reći da je njegova knjiga natopljena duhom 68′, ne toliko nostalgijom o srećnim danima slobode, nužno idealizovanom, već stvaralačkim posledicama jednog kratkog i idejno plodnog trenutka.

U Kavkaskom romanu, svojoj prvoj knjizi, Kazimir pokazuje izuzetnu veštinu pisanja u svakom žanru i u svakom stilu koji izabere, uključujući i poeziju. Zato knjiga deluje kao borhesovska biblioteka, koja se širi na sve strane i svaki parodijski fragment otvara vrata u posebno književno delo, koje se podrazumeva. Od verbalnih veština, od kalambura, asocijativnih formula pa sve do vrhunskih šahovskih kombinacija (šah je bio važna disciplina u Ulipu) knjiga je uistinu antologija i mogla bi poslužiti kao udžbenik stilistike. Možda najbolji primer je „Lokatva“, potpuno besmislena pesma na izmišljenom jeziku, koja tonom, a posebno u pevanom horskom izvođenju, zvuči kao bilo koja svečana himna koja tera suze na oči. Bolji utisak o nesmislenosti nacionalnog ne može se dobiti. Posebna poslastica Kazimirovih pseudo-književno-kritičkih studija su napomene, u kojima se sva pozitivistička nadutost raspada (zvučno) ubodom igle.

U drugom delu knjige oblik parodične studije rastače se u poetični fantastični nenarativni tok. U tekstu o bosanskom magnetizmu, koji na početku parodira sve blagoglagoljive mudrosti o ukletosti maglovite Bosne, Kazimir lako i prirodno prelazi granicu metaforskog i ubacuje patuljke, skrivene rudnike i magnetizam kao „naučno“ objašnjenje svih tih pojava, koje polako prelaze u negativnu utopiju, distopiju. U pseudonaučnom tekstu o postojanju Vizantije, ludost pobeđuje u seriji najneobičnijih „dokaza“, fantazmagoričnih slika, otkačenih referenci i stvara pravu književnu burlesku, ravnu zavitlavanju slavnih predaka, recimo Rablea.

Za mene je najuzbudljiviji književni dokaz Kazimirovog talenta poslednji tekst, Humanizam i maljavost. Ova lirično-fantastična povest o usamljenosti i metamorfozi (čistačice u mačku) deluje kao Kafka, da je taj bio sunčan, smešljiv i srećan. U svojim narednim knjigama Kazimir je ponajviše sledio taj model. On je ostao usamljena pojava u srpskoj književnosti, koja će već u narednim godinama posle njegove knjige nepovratno početi da klizi prema kulturi laži, licemerja, ulagivanja i neviđenog naduvavanja. Žablja literatura, rekao je jedanput Kazimir. To što je njegovo književno delo jedinstveno uopšte nije žalostan zaključak, naprotiv. Nedostaje mu obrada, spomenik, upis u kanon – ali zašto? Zato.

Umesto zaključka, navodim kraj knjige, koji danas zrači možda još više nego u doba kada je napisan:

„Znam da će doći vreme kad ćemo svi zajedno u nekoj svetloj mermernoj prostoriji, blizu mora, van zagušljivih gradova i magli, voditi niz zanimljivih razgovora, možda ćemo se tada svi zajedno smejati mojim dogodovštinama, raspitivati se za dalju sudbinu žene-mačke i buduće planove svetske mode, ali do tada, neka reč pobeđuje novinarske sisteme i papirne slogove, polako i neumitno, da bi se grad naselio smehom pobune i bratstva.“

Znam to mesto, Kazo.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.