Izručenje u pakao
Autor: Saša Filipenko, Izvor: Peščanik
Prošle nedelje švedske vlasti su odbile azil i deportovale u Belorusiju majku i sina koji su učestvovali na protestima protiv izborne krađe 2020. Deportovani su uhapšeni na litvansko-beloruskoj granici, gde im se gubi svaki trag. Otac porodice je uhapšen ranije i umro je u beloruskom zatvoru.
Takođe prošle nedelje u Beogradu je održano ročište Apelacionog suda o mogućem izručenju Andreja Gnjota, beloruskog režisera i novinara koji je aktivno učestvovao u istim protestima i osnovao slobodno udruženje sportista Belorusije (SOS BY) protiv Lukašenkove diktature. Ima i drugih slučajeva deportacije beloruskih izbeglica iz evropskih zemalja.
Beloruski pisac Saša Filipenko, koji od 2020. živi u Švajcarskoj, napisao je kratku priču o tome šta čeka Beloruse nakon izručenja režimu Lukašenka. Zove se „Putovanje u pakao“. Filipenko zna o čemu govori, jer su taj put prošli mnogi njemu bliski ljudi, uključujući njegovog oca. Andrej Gnjot, koga možda čeka isto putovanje, napravio je kratki film u kojem čita ovu priču. Priču je na srpski preveo Piotr Nikitin.
Evropa sve češće izručuje Beloruse režimu Lukašenka. Na rečima podržavajući borbu civilnog društva protiv diktatora, evropski sudovi i migracione službe sve češće donose u najmanju ruku čudne odluke o ekstradiciji građana Belorusije. Danas ne želim da ponavljam očigledne stvari, objašnjavajući da broj političkih zatvorenika u Belorusiji treba smanjivati, a ne povećavati. Da ljude ne treba izručivati diktaturama ni pod kakvim okolnostima. Samo želim korak po korak da opišem šta čeka čoveka kojeg Evropljani šalju nazad u Minsk. Želim da vam bude jasno šta se trenutno događa s građaninom Belorusije kojeg je nedavno izručila Švedska i šta će se desiti s Andrejem Gnjotom, režiserom kojeg vlasti Srbije planiraju da izruče iz Beograda.
Korak prvi: povratak „kući“
Direktnih letova između Evrope i Belorusije trenutno nema. Zbog toga, obično, osobu koju vraćaju vode preko Istanbula ili, kao što će biti u slučaju s Andrejem Gnjotom, preko Beograda u Moskvu, gde ga predaju pripadnicima FSB-a. Čoveku stave vreću na glavu, smeštaju ga u kombi, i tako sa vrećom na glavi nekoliko sati voze do granice s Belorusijom, gde ga predaju beloruskim službenicima. Prvi put će ga pretući već na početku puta po teritoriji Belorusije, na putu do Minska. Tu nema ništa lično. Jednostavno treba tako. Za svaki slučaj. Udarci će biti usmereni na telo, obično na bubrege. Da nema tragova na licu. Prvo što će čoveku uraditi u Minsku je primorati ga na snimanje pokajničkog videa. Za to je već sve pripremljeno: kamera, stativ, zeleno platno hromakija. U Belorusiji je sve spremno za mučenje. Ako čovek odbije da prizna pred kamerom ono što nije počinio, nateraće ga da skine obuću i čarape i pretiće mu elektrošokerom. Tako je, na primer, bilo s mojim ocem kada su ga uhapsili i naterali da snimi video u kojem osuđuje moju književnu i novinarsku delatnost. Elektrošokerom udaraju u petu, jer tamo ne ostaju tragovi. Ponekad, ako elektrošokera nema pri ruci, ponovo koriste vreću. Stave je čoveku na glavu i počnu da ga guše, sve dok ne pristane da snimi video u kojem svedoči protiv sebe. Snima se mnogo kadrova. Zasluženi i diplomirani sadisti, beloruski službenici, biraju samo najbolje kadrove.
Korak drugi: tranzitna stanica
Pre nego što započne prvo suđenje (prekršajno), čiji je jedini smisao da se čovek zadrži na petnaest dana (dok istražitelji kopaju njegov telefon) i u ponižavanju – jer je jedini smisao represija u stalnom zastrašivanju i ponižavanju sopstvenog naroda – vraćenog Belorusa vode u zatvor Okrestino gde ga smeštaju u „Centar za izolaciju prekršilaca“. Prvu noć, izgnan iz slobodne Evrope, Belorus će provesti stojeći u uskoj betonskoj ćeliji u kojoj postoji samo rupa u podu i gde je nemoguće čak ni leći. To je deset do dvanaest sati mučenja, nakon čega ga prebacuju u novu ćeliju.
Korak treći: doručak za stenice
U četvorokrevetnoj ćeliji obično se nalazi 16 osoba. Nema dovoljno mesta, pa zatvorenici leže na podu poput figura u Tetrisu, a noću se svi zajedno okreću na drugu stranu po komandi. Svetlo gori celu noć. Tokom dana neprestano svira muzika. Stražari na ponavljanje puštaju pesme Lukašenkove snaje, Ane Seluk, „O, Aleksandre!“ ili „Istina je na našoj strani!“. Time se mučenje ne završava. Leti je u ćelijama zagušljivo, zimi hladno. Tokom dana ležanje je zabranjeno. Samo sedenje. Kod starijih muškaraca odmah se pogoršavaju problemi s prostatom. Pored toga, u svaku ćeliju ubacuju beskućnike. Zatvorenici pokušavaju da ih operu (u ćeliji postoji samo hladna voda). Čim to učine, stražari odvode opranog beskućnika i dovode novog, prljavog skitnicu sa ulice.
Novi zatvorenik neće imati sredstva za higijenu. Dok žene u beloruskim zatvorima još dobijaju uloške koje mogu pocepati i očistiti zube vatom, čovek koji je upravo stigao iz Evrope neće dobiti ništa. Neće uskoro oprati zube, ali to nije najveći problem. Prva stvar koju treba da uradi je da prevaziđe sopstveni stid. U ćeliji postoji rupa u podu, ali nema pregrade. Nuždu mora obavljati pred svima. Mnogi to ne mogu učiniti nedeljama. Pate od zatvora, što na kraju dovodi do intoksikacije. Sve to vreme, građanina koji je izručen u Belorusiju ugrizaće stenice. Dobiće vaši i gotovo sigurno će se zaraziti kovidom, koji se iz beloruskih pritvora ne povlači. Kao rezultat, posle 72 sata boravka u prepunoj ćeliji, čovek obično izlazi na svoj prvi sud sa visokom temperaturom. Pošto je tokom dana ležanje u ćeliji zabranjeno, muškarci s visokom temperaturom leže ispod kreveta, kako ih stražari, koji povremeno proviruju kroz „špijunke“, ne bi videli.
Korak četvrti: prvo suđenje
Uski metalni kavez. U njemu stolica pričvršćena za pod. U prostoriji nema nikoga. Nema sudije, nema tužioca, nema advokata. Jedino što čovek vidi iz kaveza je ekran na zidu. Mislite da citiram Kafku? Ne, ovo je savremena Belorusija. Na ekranu su „otvoreni“ prozori sa tri prikaza: optuženi, sudija i svedok sa „balaklavom“. Veza je loša, pa se gotovo ne čuje šta govore sudija i svedok. Možda je i bolje tako — od nadrealizma situacije može se poludeti. Usput, svedok iz nekog razloga često nosi izmišljeno prezime „Aleksandrov“. Dakle, sud će osuditi vraćenog Belorusa na 15 dana prekršajnog pritvora. Provešće ih u ćeliji o kojoj ste već čuli. Zašto baš petnaest dana i zašto odmah ne prelaze na krivični postupak? Treba vremena da izblede modrice od prvih batina i da se urin pročisti od krvi…
Korak peti: selidba u novi zatvor
Ako su batine bile blage, prelazak u pritvor se dešava otprilike dve nedelje kasnije. Ako još uvek ima tragova na telu, prvi sud se ponavlja. Onda čovek ostaje u ćeliji još petnaest dana, dok sve ne zaceli. Tek nakon toga, bez ikakvog objašnjenja, čoveka vode kroz unutrašnje dvorište u drugu zgradu. Pošto zadržani ništa ne razume, sasvim je moguće da očekuje da ga vode na prebijanje. Možda će ga zaista i pretući. Vode ga na razgovor sa istražiteljem, koji mu nudi da prizna sve i oda sve. Tek nakon toga (jer je opasan zločinac, što je čak i Evropa priznala!) prebacuju ga u zatvor KGB-a. Posle 15 ili 30 dana bez tuša, prljavog i gladnog, jer je jedino pristojno što može da jede u pritvoru hleb, vode ga crvenom trakom u kancelariju kod istražitelja KGB-a. Na zidovima još uvek vise portreti i zastave sa (osnivačem sovjetske tajne policije Feliksom) Dzeržinskim. Beloruski istražitelji se jako ponose time. Odsada će izručeni često dolaziti ovde. Počinje duga serija ispitivanja i istraga. Ona koja će trajati godinu, ili dve. Uslovi će ovde biti bolji: u ćeliji za četiri osobe sada će biti samo osam ljudi. Ponekad će čak moći i da pročita knjigu. A zatim će se održati suđenje. Osudiće ga na pet, sedam ili deset godina zatvora. Ni za šta.
Korak šesti: olakšanje
To će biti pet, sedam ili deset godina mučenja, zlostavljanja, opomena, uskraćivanja medicinske pomoći, samica, jednosatnih šetnji s pogledom na nebo. Tokom tih šetnji će se ponekad sećati Beograda ili Stokholma. I imaće prilike da porazmisli o slobodi — temeljnoj i nepokolebljivoj vrednosti evropskih zemalja.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
