Hej Sloveni!

Piše: Svetlana Slapšak

Alfons Muha je slikarsku karijeru započeo krajem 19. veka  u Parizu, kao izrazito art-deco slikar i kao Alfons Miša. Nije pripadao nijednoj poznatoj školi, ali je izvesno bio avangarda u približavanju slikarstva industriji: izrađivao je plakate, reklame za različite proizvode, kalendare i slično. Njegov linearni stil sa ornamentima bio je prepoznatljiv i popularan. No Alfons Muha je svoje umetničko poslanstvo video u služenju nacionalnom cilju i oslobođenju od austro-ugarske monarhije. To je mogao realizovati u domovini, u Pragu, kamo se vratio oko 1910. Pridobivši sponzorstvo američkog slavofila, Muha je 1911. započeo svoj grandiozni plan, da naslika 10 slika iz češke i slovačke istorije i mita, i 10 sa temama iz mita i istorije svih slovenskih naroda. Sa ženom i kćerkom obišao je slovenske krajeve, uključujući Rusiju i Svetu Goru – Atos u Grčkoj, pripremio ogroman vizualni, dokumentarni i književni materijal, unajmio zamak za atelje i započeo. Slike su izlagane dok su nastajale, i imale su veliki uspeh u SAD 1921. Nacionalni san Alfonsa Muhe ostvaren je posle prvog svetskog rata 1918, stvaranjem nove države Čehoslovačke. Na desetogodišnjicu stvaranja države, 1928, poklonio je svoje završeno delo narodu. No publike za njegovo dostignuće više nije bilo… U međuvremenu je u Evropi nastalo mnogo avangardnih pokreta, koji su realizam i simbolizam izbacili iz šina: Alfons Muha bio je demodiran za novu stvarnost, za dinamični demokratski čehoslovački život sa predsednikom Tomažom Masarikom. Njegovo slikarstvo više nije izražavalo duh vremena. Za vreme drugog svetskog rata, slike su bile sakrivene, a Muha jedan od prvih koje je Gestapo uhapsio. Bio je pušten, i umro je iste 1939 godine. Komunistički sistem nije poklonio nikakvu pažnju njegovom delu: kratko vreme slike su bile izložene u Pragu 2010. Njihova putovanja i izložbe pratile su u naše doba rasprave i čak demonstracije građana iz Moravskog Krumlova, koji su hteli da ih zadrže.

Od pradomovine do Apoteoze Slovena, preko Kirila i Metodija i krunisanja cara Dušana, svi su Sloveni tu. Bitke Muha prikazuje kao bojišta posle događaja, žalosna i beznadežna, ne kao slavna poprišta.

Moj otac bio je u Strižu, u Ukrajini, u logoru za oficire, od 1943. do 1944. Mojoj majci je poslao fotografiju sa oficirima raznih savezničkih vojski. Napisao je adresu – Stalag 371. Podaci govore o tome da je ime logora bilo Stanislau, ruski Stanislav. Ukrajinci su posle promenili ime grada Stanislav u Ivano-Frankivsk, po poznatom književniku. Možda su zarobljenici pri dolasku prošli kroz Striž, možda moj otac nikad nije video grad Stanislav, veći i lepši od Striža. Kada su ga Rusi oslobodili, krenuo je sa njima u osvajanje Berlina. Zaustavio se u Poljskoj, u Bidgošću, gde je na obali reke Brde video brdo leševa Nemaca palih u borbi za grad. Zaključio je da mu je dosta rata, i vratio se u Beograd, koji je već bio oslobođen.

Umeo je da peva ruske pesme uz gitaru, imao je lep bas. Više puta mi je rekao da ništa nije tako hladno kao ukrajinsko blato.

11. marta ove godine je na Ivano-Frankivsk pao prvi ruski projektil. Iz Zapadne Ukrajine, Lviva, Striža i Ivano-Frankivska ljudi još nisu bežali, verovatno će uskoro početi. Teško bi se u ovim gradovima mogli zamisliti važni vojni ili industrijski objekti. U Strižu je do 2009. godine bio vojni aerodrom, ali je uništen i na tom prostoru nije se mnogo gradilo. Istorijskih spomenika je mnogo, posuli su ih poljski, ruski, austrijski, nemački i ukrajinski vladari. U sva tri grada bila je pre drugog svetskog rata oko trećina Jevreja, isto toliko Poljaka, i mešana trećina Rusa, Ukrajinaca i Nemaca. U Strižu je ubijeno ili odvedeno u logore smrti oko 15.000 Jevreja, iz Ivano-Frankivska odvedeno je oko 50.000, uglavnom u Belzec (danas u Poljskoj). U Belzecu su arheološka iskopavanja na mestu logora izvodili stručnjaci sa univerziteta u Torunju, i zaključili da je po broju žrtava to bio treći logor smrti, posle Treblinke i Aušvica. Danas u Strižu i Ivano-Frankivsku praktično nema više Jevreja.

Snimci sa železničkih stanica gradova u Zapadnoj Ukrajini prvih dana rata pokazivali su žene i starce sa decom, po izgledu iz srednje klase, sa minimalnim prtljagom ali dobro odevene, sa domaćim ljubimcima i telefonima. U Sloveniju je dosada došlo oko 12.000 izbeglica iz Ukrajine. Sad im sledi put kroz institucije i zakone, koji može trajati i više od godine: za to vreme nema zapošljavanja ni honorarnog rada, ni drugih privilegija, recimo zdravstvene zaštite. Ministar unutrašnjih poslova prvo je izjavio da je Slovenija spremna da primi 200.000 izbeglica. Desnica je pre godinama tvrdila da svaki azilant ili doseljenik košta državu 2.000 evra mesečno. Izračunajte. Ministar unutrašnjih poslova zatim je u ime vlade poslao tvit o tome da su Ukrajinci „kulturno prihvatljive“ izbeglice, ne kao oni iz Azije i Afrike. Prema njima se država već 7 godina ponaša izrazito nehumano, protiv međunarodnih dogovora i sa vidljivim rasizmom i ksenofobijom, uz zabranu da ih građani uzimaju u svoje domove. Najveći deo sada pridošlih Ukrajinaca našao je pribežište u domovima slovenačkih dobrovoljaca i prijatelja. Ministar za zdravstvo dao je izjavu o tome da u Ukrajini nisu iskorenjene dečija paraliza, tuberkuloza i ospice, i da se o tome mora voditi računa.

Na granici Poljske, mnogi afrički i azijski studenti – izbeglice iz Ukrajine doživljavaju prepreke i teškoće oko ulaska u zemlju. Na granici Mađarske pojavio se stariji gospodin iz Rijeke sa naštampanim transparentom: on bi da se oženi voljnom Ukrajinkom.

Ukrajinsko dete plačući udara po šlemu oca od kojeg mora da se rastane. Drugo ukrajinsko dete ide po razrušenoj ulici i urla od straha. Sarajlije se sećaju dečkića koji je na svom biciklu jurio po gradu glasno pevajući i bez straha od snajperista. Strašno je kada deca polude.

U porodilištima ukrajinskih gradova mnogo je napuštene novorođenčadi, najmanje 2.000. Njihove majke, unajmljene materice uglavnom za zapadne kupce, pobegle su posle porođaja sa novcem koji su zaradile – 20.000 evra je standardna cena. Naručioci, novi roditelji, ne mogu da dođu do svoje već plaćene dece. Zapamtila sam izjavu žene iz Izraela, koja je razočarano rekla da je „ostala praznih ruku“. Bolničarke i drugo osoblje, i zapravo ni niko drugi, ne mogu preuzeti brigu oko njih. Plaćena i planirana za bolji život, ova deca, tek rođena, osuđena su. Samo neka prežive.

Između dve Breaking News CNN-a, igramo novu verziju igre „na slovo na slovo“: navedi slavne Ukrajince, recimo na slovo „č“: Grigorij Čuhraj, filmski režiser, Anton Čehov (rođen na obali Azovskog mora), Mihajlo Čemberži, kompozitor, Pavlo Čubinski, autor reči za himnu, Taras Čubaj, roker, Darja Čubata, lekarka i političarka, Evgenija Čuprina, pesnikinja, Pjotr Čajkovski (deda iz Poltave, čukundeda zaporoški kozak)… U Pragu su upravo zaustavili pripremu komično-fantastične opere Papučice Čajkovskog. Objašnjenje je da je u operi nešto rusko imperijalističko i da nema veze sa ratom u Ukrajini, odnosno sa cenzurom. Libreto je nastao na osnovu priče Nikolaja Gogolja, takođe Ukrajinca. Vakula, kovač i veštičin sin, zaljubljen je u Oksanu, koja je kapriciozna kao što komična opera i zahteva, i hoće caričine papučice da bi se udala za njega. Komični likovi su seljani i sam Đavo, koga Vakula nadmudruje bez faustovskih problema, pojavljuju se i rusalke. Tu je i carica, koja daje Vakuli papučice jer je to zabavlja. Kozaci i drugi plešu i pevaju. Tu li je ruski imperijalizam?

Najnovija vest o Muhinim slikama je da je nađen stalni izložbeni prostor za njih u Pragu. Poseta dakle ostaje na „šutnuti kantu“ listi, sem u slučaju rata.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.