Genocid na slikama

Piše: Jovan Byford, Peščanik

Neautorizovani transkript nastupa na uvodnoj sesiji na Lennart Meri konferenciji (LMC) koja je od 13. do 15. maja 2022. održana u Talinu u Estoniji pod naslovom „Tempus fugit – Vreme leti“, gde su ključna pitanja spoljne i bezbednosne politike razmatrana pre svega iz perspektive severnih i istočnih delova Evrope.

Period koji je otpočeo mirnim ujedinjenjem Nemačke očigledno se završava pokušajem Rusije da nasilno podeli Ukrajinu. Osnovno pitanje glasi: gde smo pogrešili u poslednjih 30 godina? Za početak, zaboravili smo da je nosilac otvaranja prema liberalnom poretku bio Sovjetski Savez, a ne Rusija. Gorbačov je verovao da je to način da se očuva Sovjetski Savez. Verovao je u snažan antinacionalistički momenat Evropske unije. On se borio protiv nacionalizma u sovjetskim republikama. Rusija je sasvim drugi igrač, zemlja koja je u svojoj istoriji uvek bila samo imperija.

Istraživanje javnog mnjenja iz 2000. je pokazalo da većina ruskih građana ne zna kada je Dan državnosti, kada se obeležava usvajanje novog ruskog ustava. Više od polovine ispitanih verovalo je da postojeće ruske granice neće dugo opstati. Neki su želeli širenje Rusije, a neki su se plašili gubitka teritorija. Plašili su se odsustva ruskog identiteta. U izvesnom smislu, ovaj rat je ishod projekta njegove izgradnje.

Slažem se sa ocenom da invazija Rusije na Ukrajinu suštinski menja Evropsku uniju, ali problem je u tome što Uniji nije tako lako da se promeni i to iz više razloga. Jedan je taj što Rusija pokušava da ponovo kolonizuje Ukrajinu. Imajte na umu da su Evropsku uniju osnovale bivše imperije – one u opadanju ili one već propale. Tek sa proširenjem na istok u evropski projekat ulaze postimperijalne nacionalne države. Reč je o drugačijem senzibilitetu po mnogim pitanjima, počev od razumevanja suvereniteta.

Drugo, koja je razlika između meke moći i pružanja otpora? Meka moć je glavni razlog velike privlačnosti zapadnog sistema. A pružanje otpora možemo razmotriti na pitanju sankcija: njihova snaga nije u onome što možete da uradite Rusiji, već u tome da pokažete da se ne plašite cene koju ćete zbog toga platiti. Na određeni način, pružanje otpora se odnosi na bol koji ste spremni da podnesete zbog svojih uverenja. A to nije lako pitanje u demokratskim zemljama.

Konačno, zašto se naše reakcije 2015. i 2022. tako razlikuju? Glavni razlog su – Ukrajinci. Možda to nije prijatno čuti, ali da Ukrajinci nisu uzvratili na ovaj način, da smo videli samo reprizu aneksije Krima, ne verujem da bi reakcija zapada bila ovakva. Tako su Ukrajinci uticali na evropska društva koja su prevazišla ideal žrtvovanja: zadivila ih je spremnost naroda da gine za svoju nezavisnost. Ali kako ćete preurediti Evropsku uniju, zasnovanu na posleratnoj ideji da rat više nije moguć? Posle ovog iskustva osvanućemo u vrsti nove Unije.

Lako je biti jedinstven u prva 2-3 meseca rata, kada javnost ima snažnu moralnu indignaciju nad onim što vidi. Ali šta će biti kasnije, kad se na nekim sledećim izborima budu sukobili zagovornici mira koji kažu da je najvažnije da se rat završi, bez obzira na ustupke na koje će Ukrajinci biti primorani, i zagovornici pravde po kojima ne može biti mira ako ukrajinske teritorije ostanu pod okupacijom? Sa ove tačke gledišta, verujem da je veoma važno shvatiti da su se najgore stvari u Ukrajini već desile, ali da u Evropi tek dolaze.

***

Bugarska perspektiva je veoma specifična. Danas je najteže biti premijer Bugarske. Radili smo istraživanje sa fokus grupama i daću vam jedan primer: profil osobe koja je uvek glasala za demokratske, prozapadne stranke; inače je reč o vlasniku malog hotela na bugarskoj obali Crnog mora. Primio je izbeglu ukrajinsku porodicu, dao im posao i zaista brine o njima. Dakle, ta ista osoba veruje u sledeće stvari:

Prvo, ima ogromne simpatije za Ukrajince i veruje da su Ukrajinci žrtve u ovom ratu. Drugo, smatra da je Putin zločinac. Treće, smatra da je za početak rata kriv Nato. Četvrto, veruje da će Putin na kraju pobediti. Peto, smatra da Bugarska ne treba da šalje oružje, da ne bismo bili umešani. Šesto, protivi se predsedniku Bugarske koji neće da šalje oružje, jer u tome ima nečeg nemoralnog.

Mi polazimo od pretpostavke da ljudi imaju dosledne stavove o nekom događaju i da će im on biti stalno u centru pažnje. A najveće pitanje u svakom ratu jeste: za koga radi vreme. Ja bih rekao da je to i ključno pitanje za Evropsku uniju, jer ona nije jedinstven politički prostor. Predsednik Putin je uradio nešto što niko od njegovih prethodnika nije. Lenjin i Staljin su mumificirani i izloženi u mauzoleju. Putin je odlučio da mumificira Rusiju. Ali ne možete da tretirate Rusiju kao Srbiju, jer je Rusija nuklearna sila i to je realnost. Takođe, kada krenete u diversifikaciju uvoza energenata, odjednom shvatate da ćete opet zavisiti od zemalja koje vam se ne sviđaju.

Dakle, ključno je pitanje delotvorne politike za 5 ili 10 godina i onoga što se dešava na terenu. Jer kriza ruskog legitimiteta nije u tome to što je Rusija izvršila invaziju, već u tome što ne pobeđuje u tom ratu. Verujem da je to jedno od glavnih pitanja koje ruski građani postavljaju svom predsedniku: zašto sada nije kao na Krimu 2014? Ljudi vole da gledaju rat na televiziji i proglašenje pobede. I drugo, naša društva na zapadu moraju da shvate da će uticaji ovog rata biti asimetrični. S tim u vidu, potreban nam je nov društveni dogovor, jer ovo neće biti nalik diskusiji o reformi poljoprivredne politike. Treba pokušati ubediti ljude da je Evropa zajednica poverenja, da će se ono što se dešava u jednoj zemlji odraziti na drugu. A čak ni ja ne verujem da raspolažemo konceptima za takav razgovor.

To je razlog zašto se plašim dve stvari: prvo, mi tvrdimo da je Rusija potpuno izolovana, a to je samo delimično tačno. Rusija je izolovana od zapada i njegovih saveznika. Paradoksalno, većina zemalja koje je predsednik Bajden pozvao na Samit demokratije nije uvela sankcije Rusiji. Takođe, bio sam šokiran time u kojoj meri zemlje poput Indije ili Južne Afrike, sa tako teškom kolonijalnom istorijom, nisu u stanju da se identifikuju sa zemljom koja je suočena sa kolonijalnim ratom. To je upravo zato što smo u njihovom istorijskom pamćenju mi kolonizatori. To je tesnac iz kog se treba izvući i pokušati da ovaj rat bude važan ne samo za Evropu, nego i za druge.

Predsednik Putin neće dobro proći iz mnogo razloga, ekonomskih i dlusrugih, ali onda treba da pokušamo da tretiramo Rusiju kao jedan veliki černobiljski incident. Imamo izolaciju i sprečavanje novih incidenata. U tom smislu nam je potrebna dugoročna strategija za EU, Ukrajinu i jednu drugačiju Rusiju. To je razgovor koji se u ovom trenutku ne vodi.

***

Istočna Evropa nije jedinstven prostor. Neke njene zemlje su vrlo proruski orjentisane, za razliku od baltičkih zemalja ili Poljske. Ovaj rat je stavio tačku na ideju da zapad može da drži lekcije istoku. Takođe ne verujem da bi sada mi sa istoka trebalo da počnemo da držimo lekcije zapadu. Više bih voleo da vidim kako poljska vlada razgovara s mađarskom, da vidim otvoren dijalog sa predsednikom Štajnmajerom ili nemačkim kancelarom.

Mi sa istoka Evrope smo bili u pravu kad smo govorili da je bilo pogrešno misliti da će trgovina rešiti sve bezbednosne probleme Evrope. Pojedine zapadnoevropske zemlje univerzalizuju svoje iskustvo, što je normalno, ali sada se to ispostavlja kao rizičan pristup. S druge strane, verujem da je pošteno reći da u životu može da nas zanima i svet izvan Rusije: Mediteran, Afrika, Kina. Ako želite da zaista vodite Evropu, ne možete svoditi politiku samo na Rusiju. Konačno, da bismo sada imali uspešnu politiku prema Rusiji, trebalo bi da stvaramo partnerstva, posebno ekonomska, na mestima za koja nikada ranije nismo bili zainteresovani.

Gde počinje pružanje otpora? Verujem da ono počinje poznavanjem vlastitog društva, jer će najveći problem biti održati određeni stav tokom dužeg vremenskog perioda. Sećate se priče o rimskom vođi koji je stavio ruku u vatru, da pokaže osvajačkoj vojsci da će se boriti do kraja. Sposobnost da se izdrži bol, mislim na ekonomsku bol, jeste ono što će uticati na politiku. U tom smislu mi je čudno proširenje Natoa na Švedsku i Finsku u času kad treba razgovarati o realnom međunarodnom poretku. To nije moguće dok Rusija ima svoje trupe u drugoj zemlji, a vi govorite o prekidu vatre koji verovatno neće biti mir. Ako se Rusija toliko plaši Finske i Švedske, hajde da se zapitamo u šta Rusija zaista veruje? Šta je sa suverenitetom njenih drugih suseda, ne samo Ukrajine, već i Gruzije, Moldavije i ostalih? Rusiji 1990-ih nije obećano da se Nato neće širiti na istok, već im je obećana sfera uticaja na postsovjetskom prostoru. Pogledajte tu deceniju i videćete da su ruske trupe vodile većinu mirovnih misija u svim sukobima na postsovjetskom prostoru.

Dakle, treba ozbiljno razgovarati o tom utvrđenom narativu po kome su oni dobili određene stvari koje im mi sada uzimamo. To će biti teški razgovori, posebno s nekim ko gubi rat, ko ima apokaliptični um. Čuli ste da mnogi ljudi, ne samo u ruskom rukovodstvu, veruju da ako Rusija ne može da preživi nema razloga da svet opstane. To je veoma ozbiljan razgovor, ali prvo treba da pokažemo našim društvima da se politika neće menjati čak i ako se menjaju vlade. Čak i ako bude ekonomskih troškova, spremni smo da ih izdržimo. Čak i ako dođe do promene američkog predsednika, to neće značiti potpuni zaokret u politici prema Evropi. Putin se nada da promena u SAD može da promeni sve. Dakle, Ukrajina ne treba da brine ako se izjalove Putinova očekivanja da će se zapad promeniti, jer je jedan od glavnih preduslova za ovu invaziju bilo uverenje ruskog rukovodstva da je zapad u opadanju, da je u nepovratnom, posebno kulturalnom padu.

***

Slažem se da postoji „Zelenski efekat“ u evropskoj politici. Sva evropska društva posle 1945, posebno na zapadu, slede čuvenu repliku Bertolda Brehta: „Žalim nacije kojima su potrebni heroji“. To su, dakle, post-herojska društva koja su tim pravcem krenula upravo zbog straha od svoje nacionalističke istorije. A sada se pojavio jedan zaista klasičan herojski predsednik i verujem da je njegova izjava: „Nisam ovde da se provozam, dajte mi municiju“, bila prekretnica u ovom ratu. To će promeniti proces donošenja odluka. Pitao sam jednog visokog američkog zvaničnika pod kojim uslovima može da zamisli ukidanje ekonomskih sankcija Rusiji? Odgovorio je da je jedini realan scenario da Zelenski lično ode u američki Kongres i to zatraži.

Tako da imate određeni tip moralnog vođstva koji ide uz Zelenskog, a naravno imate i druge istočnoevropske lidere koji u svojim predizbornim kampanjama tvrde da su još bolji od Zelenskog. Istočna Evropa treba da pokuša da postigne zajednički stav, ne zato što je istočna već upravo zato jer ima drugačiju tradiciju pogleda na svet. Milan Kundera kaže da je najveći problem istočnoevropskih zemalja to što nikada ne znaju da li će dočekati sutra. U francuskoj ili nemačkoj himni je zaista nezamisliv stih iz poljske himne: „Polska nie zgineła / Poljska još nije umrla“.

Dakle, taj senzibilitet može biti veoma važan za evropski projekat, jer ako istočna Evropa ima neku prednost to je intuitivno saznanje o nestalnosti svega na ovome svetu, uključujući i evropski projekat. Treba otvoriti Evropsku uniju za probleme drugih, za pitanja koja nas inače ne zanimaju. Uzgred, razgovaram sa mlađom generacijom u zapadnoevropskim zemljama koja se mnogo bavi klimom i stvarima koje nas manje zanimaju, barem tamo odakle ja dolazim, što nije nužno u baltičkim republikama. Takozvani zagovornici mira i zagovornici pravde nisu jedinstvene grupe. Jedni će reći da je jedino važno što pre zaustaviti rat, bez obzira na cenu koju će Ukrajinci platiti. U mirovnoj koaliciji će biti i proruskih snaga i ljudi koji se plaše nuklearnog rata. A onda će strana koja se zalaže za pravdu poručiti: da li zaista verujete da je mir moguć ako Putin okupira Ukrajinu?

Neće to biti lak razgovor. Mi ovde možemo da se složimo da je pravda važnija od mira, ali potrebno je razgovarati s ljudima koji će za 6 meseci pomisliti da ima mnogo važnijih stvari od Ukrajine. Nedavno sam zamolio kolege da naprave matematički model vremenskog intervala u kome je nemačko javno mnjenje zadržalo visoki moralni stav prema izbegličkoj krizi 2015, koja je bila veoma važna za Nemačku. Odgovor je bio 88 dana. Dakle, po mom mišljenju, ako se zaista bavite politikom, najvažnije je da znate s kakvom javnom sferom ćete se suočiti za 6 meseci, za godinu ili dve, i da budete spremni na razgovor s javnošću koja je promenila stav. To je prava snaga otpora, zadržati određenu poziciju tokom dugog vremena.

LMC, 13.05.2022.

Robert H. Džekson, glavni američki tužilac Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu, održao je 21. novembra 1945. godine svoju istorijsku uvodnu reč. Prepunoj sudnici i celom svetu – zahvaljujući novinarima okupljenim u obližnjoj sali – Džekson je predstavio „dvadesetak slomljenih ljudi“ na optuženičkoj klupi kao „žive simbole rasne mržnje, terorizma i nasilja, oholosti i surove sile“. Optužio ih je za „abnormalno i nehumano ponašanje“, za navođenje „sopstvenog naroda na suludo kockanje zarad dominacije“ i organizovanje „tako arogantnog, brutalnog i uništiteljskog pohoda kakav svet nije video od prehrišćanskih vremena“.¹ Zato su ti ljudi – svi vodeći nacistički zvaničnici – optuženi za zločine protiv mira, kršenje zakona i običaja rata i, prvi put u istoriji, za zločine protiv čovečnosti – gnusne činove ubijanja, porobljavanja, mučenja, zatvaranja i deportacije miliona civila širom Evrope pod nacističkom okupacijom.

Sudskim gonjenjem nacističkog vođstva Međunarodni vojni tribunal uspostavio je nove pravne osnove. Pokazalo se da su postojeća međunarodna pravna teorija i praksa neprikladne za privođenje pravdi počinilaca zločina, koji po svom opsegu i okrutnosti nije imao presedana, a odvijao se pod pokroviteljstvom države. Morali su biti kodifikovani novi zakoni i osmišljene nove dokazne procedure i pravila. Džekson je u uvodnoj reči istakao da je tribunal „novina i da je eksperimentalan“, ali i istovremeno izuzetno važan: „Nedela koja nastojimo da osudimo i kaznimo bila su tako proračunata, tako zlonamerna i tako razorna da civilizacija ne može dozvoliti da budu ignorisana, jer neće preživeti ako budu ponovljena.“²

Jedna od novina uvedenih u Nirnbergu sastojala se u tome što je fotografskim i filmskim dokazima dato istaknuto mesto u postupku. U ključnim trenucima suđenja pred tribunalom su pokazane upečatljive slike i filmski snimci nađeni u zaplenjenim nemačkim arhivama, a bilo je i slika poteklih od američkih, britanskih i sovjetskih fotografa i filmskih snimatelja koji su pratili oslobodioce nacističkih koncentracionih logora. Koliki je značaj pridavan vizuelnom materijalu pokazuje i to što je prostor u sudnici bio organizovan oko velikog ekrana, koji je visio s tavanice, licem okrenut ka posmatračima, sa sudijskim mestima s desne strane i optuženičkom klupom s leve.

Slike, za koje je Robert H. Džekson rekao da će publici oduzeti san i od kojih će se „celom svetu prevrnuti stomak“, prikazivane su zato što se verovalo da je za pružanje „neporecivih dokaza o neverovatnim dešavanjima“ potrebno videti sav užas nacističkih zločina.³ Smatralo se da slike govore same za sebe; svojom autentičnošću i upečatljivošću nudile su neoborive dokaze o razmerama i strahotama nacizma.⁴ Sovjetski tužilac pukovnik Jurij Pokrovski kasnije je pred većem tribunala rekao da su slike svedočanstvo ubijenih žrtava, mrtvih, koji „nikad ne lažu“.⁵ Otuda je istinolikost prenesena slikama trebalo da pobije sumnje i skepticizam koji su od samog početka rata pratili priče o nacističkim zverstvima. Pored toga, pošto je ovo javno suđenje imalo veze ne samo sa pravom i pravdom nego u podjednakoj meri i s istorijom i pamćenjem, suvoparnost opširnih pravnih argumenata i rasprava o nemačkim dokumentima – ono što je Rebeka Vest opisala kao „krajnju dosadnost“ sudskog postupka – trebalo je prošarati trenucima spektakla.⁶ Slike i reakcije na njih u sudnici bile su „dramatičan kontrast“, potreban da se održe pažnja medija i zainteresovanost javnosti za suđenje.⁷

Korišćenje fotografija i filmskih snimaka u Nirnbergu označilo je trenutak uspostavljanja razmeđa u istoriji vizuelne kulture zverstava. Kao što je Suzan Sontag tvrdila, iako je „još od pronalaska dagerotipije sredinom 19. veka fotografija pravila društvo smrti“, tek je 1945. godine – kad su stravične slike iz Majdaneka, Buhenvalda, Bergen-Belsena i Dahaua doprle do svesti javnosti – u potpunosti priznata izuzetna moć vizuelne predstave da „ne samo zabeleži nego i definiše najgnusniju stvarnost“ rata.⁸ Uvažen je stav da su slike „nezaboravan oblik objašnjenja“, koji se legitimno i uverljivo može koristiti, kako na sudu tako i izvan njega, kao svedočanstvo o nacističkim strahotama i „upečatljiv prikaz“ tih strahota.⁹ Na sličan način su izveštavanje o nacističkim zlodelima u štampi i mnogobrojne izložbe fotografija organizovane u to vreme imali za cilj da novoustanovljene ili nastajuće kategorije masovnih zločina, to jest zločina protiv čovečnosti, genocid i Holokaust, postanu nepovratno vizuelno definisane u imaginaciji javnosti. Iako je u narednim decenijama vidljivost slika nacističkih zverstava opadala i rasla, ostalo je očekivanje da se savremeni masovni zločini, ako želimo da privuku pažnju i izazovu osudu globalne javnosti, moraju dokazati i učiniti vidljivim uz pomoć prepoznatljivo simboličnih, dramatičnih i upečatljivih slika, koje oživljavaju evokativnu estetiku i efekat onih koje su potresle svet 1945. godine. Po mišljenju Barbi Zelizer, fotografije iz vremena nacizma postale su „okvir za razumevanje savremenih primera zverstava“, „pozadina ili kontekst naspram kojeg određujemo savremenije primere varvarizma“.¹⁰

Uticaj Drugog svetskog rata na vizuelnu kulturu zverstava možda je neizbežan naprosto zbog velikog broja slika smrti i stradanja koje je taj rat ostavio za sobom. U vreme kad je nacistički ekspanzionistički projekat počeo, fotografska oprema bila je dovoljno mala, laka, pristupačna i jednostavna za upotrebu da je mogla postati veran pratilac običnog vojnika u ratu. Napredak fotografske tehnologije odvijao se istovremeno s važnim kulturnim i kreativnim razvojem i bio je njegov sastavni deo.¹¹ Fotografije su bile sve prisutnije putem ilustrovane štampe, a sticale su i sve veći ugled kao medij koji nudi i tačan dokument o stvarnosti i sredstvo za njeno konstruisanje. Takođe je shvaćeno da fotoaparat, sada lični predmet koliko i profesionalni alat, može biti korišćen za beleženje, opisivanje i deljenje individualnog iskustva i pogleda na svet. Kao rezultat svega toga, Drugi svetski rat je fotografisan ne samo na svim sukobljenim stranama nego i s mnogobrojnih stanovišta – zvaničnih i nezvaničnih, profesionalnih i amaterskih. Među otud proisteklim vizuelnim zapisima bio je i dotad neviđen broj optužujućih dokaza o zločinima nacista i njihovih saveznika. Za samo nekoliko meseci nakon poraza Nemačke tužioci u Nirnbergu sakupili su više od 25.000 fotografija, a otad su na površinu isplivale i desetine hiljada drugih snimaka.¹²

Tokom godina vizuelni dokumenti o nacističkim zločinima privlačili su prilično veliku pažnju istraživača iz različitih disciplina, između ostalog i istorije, kulturnih i medijskih studija i fotografije.¹³ Njihov rad je pokrenuo opsežne debate o istoriografskoj, komemorativnoj i obrazovnoj vrednosti slika nasilja, o tačnom izvoru njihove simboličke i dokazne moći, kao i o etici njihovog stalnog širenja i korišćenja. S obzirom na besprimernu prirodu tragedije evropskih Jevreja pod nacizmom i središnjeg mesta koje ona zauzima u istorijskoj svesti Zapada, najveću pažnju su privlačile fotografije vezane za Holokaust, jer su autori nastojali da istraže kako je vizuelna kultura zverstva odražavala tok posleratnog predstavljanja i razumevanja Holokausta i kako je istovremeno doprinosila određivanju tog toka.

U postojećoj literaturi, velikim delom potekloj sa Zapada i usredsređenoj na Zapad, ispoljena je sklonost ka pretpostavci da vizuelna kultura tipična za zapadna društva i kulture (naročito za Sjedinjene Države) ima univerzalnu relevantnost. Ovo se očituje u činjenici da se Drugi svetski rat i nacistička zverstva najčešće posmatraju iz zapadne perspektive (uključujući tu i fokus na oslobađanju koncentracionih logora), u izboru fotografija i pretpostavci o tome šta one označavaju i zbog čega su „ikoničke“, ali i u razmišljanju o etici gledanja, to jest pitanju kada i gde može biti prikladno (ako uopšte može) zuriti u slike nekadašnjeg stradanja. Relativno malo pažnje se obraća na društvenu i kulturnu uslovljenost vizuelnog predstavljanja zverstava, na promenljivost tog predstavljanja i na pitanje kako ostatak sveta vizualizuje nacističke zločine i kako ih se seća.

Koliko je ovaj previd važan postaje jasno kad pogledamo Istočnu Evropu, region gde je, u poređenju sa Zapadom, sećanje na nacističku okupaciju uvek imalo drukčija obeležja i društvenu i političku funkciju. Recimo, u Istočnoj Evropi se Holokaust – iako bez presedana po razmerama i nameri da se sprovede u celini – često odigravao uporedo ili zajedno s drugim primerima rasnog, etničkog i političkog proganjanja i primene okrutnih vojnih i kaznenih mera protiv nejevrejskog stanovništva. To znači da su zverstva iz nacističke ere, koja su usađena u nacionalno sećanje na rat, imala u lokalnim društvima i među većinskim stanovništvom drukčije značenje i neposredniji emocionalni naboj i politički uticaj nego, na primer, u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, gde su nacistički zločini uglavnom doživljavani s udaljenosti i gde se i danas uglavnom pamte kroz prizmu Holokausta. Pored toga, u komunizmu je selektivno sećanje na Drugi svetski rat, sećanje kojim se brižljivo upravljalo, bilo neposredno političko.¹⁴ Motivi otpora i stradanja bili su bitan deo projekata izgradnje države i nacije. Korišćeni su ne samo da bi se legitimizovala komunistička vladavina i očuvalo društveno i političko jedinstvo nego i, često, da bi se odvratila pažnja od osetljivih pitanja lokalne saradnje s okupatorom ili jedinstvenosti Holokausta. Međutim, uloga vizuelne kulture u ovoj politici sećanja i mera u kojoj su ideološki i politički interesi uticali na vidljivost, izbor i tumačenje slika nacističkih zločina nisu istraženi na odgovarajući način. Razvoju vizuelnog sećanja posle pada komunizma takođe nije posvećeno dovoljno pažnje, uprkos obimnoj literaturi o talasu revizionizma koji je nakon 1989. godine zapljusnuo region.¹⁵

Ova knjiga nastoji da popuni neke praznine u postojećoj literaturi analizom vizuelne kulture zverstava u bivšoj Jugoslaviji. Njena glavna tema su istorija i politika vizuelnog predstavljanja najkrvavijeg, ali i najkontroverznijeg događaja iz vremena nacističke okupacije Jugoslavije, događaja koji je u političkom smislu prouzrokovao i najveće podele – reč je o genocidnom nasilju nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Knjiga istražuje kako su ustaška zlodela predstavljana na javnim izložbama, u dokumentarnim filmovima, knjigama i štampi od 1945. godine do danas, s posebnim osvrtom na političku dimenziju slika zverstava. Ona ukazuje na to kako su fotografije ustaških zločina, u različitim vremenima i među raznim zajednicama sećanja i zainteresovanim stranama, selektivno korišćene s ciljem da rade različite stvari: da neposredno posle rata opravdaju odmazdu nad kolaboracionistima i drugim saradnicima okupatora, da potkrepe diskurse o nacionalnom jedinstvu koji su bili temelj socijalističke Jugoslavije ili da u postkomunističkoj eri služe kao oslonac različitih nacionalističkih programa i postanu deo „pripreme“ jugoslovenskih ratova iz 90-ih godina.

…

Kratki pregled knjige

U praćenju razvoja vizuelnog sećanja na ustaški genocid primenićemo hronološki pristup. Tema drugog poglavlja su fotografije ustaških zverstava sakupljane i stavljane u opticaj na vrhuncu ustaškog genocidnog pohoda 1941. i 1942. godine. Istražićemo zašto su nemačka i italijanska vojska prve dokumentovale i fotografisale dramatične primere ustaškog nasilja i kakvu su ulogu slike zverstava, zajedno s iskazima svedoka o stradanju Srba, igrale u političkom životu susedne okupirane Srbije. Takođe analiziramo (kontra)propagandu fokusiranu na zverstva počinjena nad Hrvatima, koju je vlada Nezavisne Države Hrvatske sprovodila da bi se odbranila od optužbi za brutalnost i opravdala nasilnu kampanju protiv Srba. Analiziranjem ovog materijala ispitaćemo vezu između slika, političke propagande i glasina u ratu i razmotriti kako odnos između njih utiče na tumačenje i upotrebu fotografija zverstava.

U trećem i četvrtom poglavlju istražujemo aktivnosti Jugoslovenske državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Između 1944. i 1948. godine Državna komisija, koju je ustanovila jugoslovenska komunistička vlada, sakupila je hiljade slika vezanih za ratne zločine počinjene u Jugoslaviji, između ostalog i one koje prikazuju ustaško nasilje. U ovom poglavlju ispitujemo način na koji je komisija pristupala sakupljanju podataka i značaj koji je pripisivala fotografijama kao izvoru dokaza o fašističkim zločinima. Takođe, na osnovu primera prvog detaljnog izveštaja komisije za zločine u Jasenovcu, pokazaćemo kako se tenzija između dokazne/dokumentarne i ilustrativne/simboličke uloge fotografija zverstava manifestovala u praksi i kako je rad komisije utro put mnogim kontroverzama koje su otad prisutne u sećanju na Jasenovac.

U četvrtom poglavlju ispitujemo kako su fotografije koje je sakupila Državna komisija stavljene u službu propagande, i na domaćem i na međunarodnom planu. U inostranstvu, između ostalog i u Nirnbergu, jugoslovenska vlada je koristila motiv stradalništva da bi sprovodila svoj program spoljne politike i ojačala sopstveni međunarodni ugled. U Jugoslaviji su izložbe fotografija, dokumentarni filmovi, ilustrovani novinski izveštaji itd. služili podsticanju mržnje prema saradnicima okupatora i opravdavanju osvete, ali i učvršćivanju ideje o jugoslovenskom jedinstvu utemeljenom na zajedničkom stradanju. U vezi s tom idejom, sagledaćemo kako su fotografije koje su snimili sami počinioci zločina – pre svega „trofejne fotografije“ – korišćene za formulisanje generičke teorije o „fašističkom mentalitetu“, teorije koja je otklanjala potrebu za udubljivanjem u složena i politički osetljiva pitanja vezana za uzroke bratoubilačkog nasilja među jugoslovenskim narodima.

U petom poglavlju bavimo se sećanjem na ustaške zločine u socijalističkoj Jugoslaviji. Razdoblje između 50-ih i 80-ih godina bilo je obeleženo opadanjem interesovanja javnosti za zverstva počinjena tokom Drugog svetskog rata pošto je pažnja bila usmerena na junaštvo partizana kao glavnu temu javnog sećanja i izvor nacionalnog ponosa. Međutim, analizom prve stalne postavke u Memorijalnom muzeju u Jasenovcu, otvorene 1968. godine, kao i jednog broja publikacija i dokumentarnih filmova iz tog vremena, pokazaćemo da je ustaška surovost ipak bila vidljiva komponenta priče o Drugom svetskom ratu, iako se njom, iz političkih razloga, moralo pažljivo upravljati.

U šestom poglavlju istražujemo 80-e godine prošlog veka, period obeležen pojavom sve većeg broja slika ustaških zverstava i ponovnim porastom interesovanja za temu genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U ovom poglavlju suprotstavljamo se uobičajenom stavu da je takav razvoj bio posledica jačanja srpskog nacionalizma posle smrti Josipa Broza Tita. Naprotiv, tokom velikog dela te decenije vlasti su podržavale prikazivanje slika zverstava kao nešto što jača dominantni, „jugoslovenski“ narativ o ratu i unapređuje antifašističku i antinacionalističku poruku, naročito u Hrvatskoj. Međutim, videćemo da je snažniji naglasak na ustaškoj surovosti i genocidnoj prirodi njihovog projekta obelodanio nedostatke jugoslovenske kulture sećanja i opreznog pristupa istoriji etničkog nasilja. To je, na kraju, omogućilo da motiv srpskog stradanja i relevantne fotografije ustaških zverstava prisvoje srpski nacionalisti i instrumentalizuje ih Miloševićev režim u Beogradu.

U sedmom poglavlju govorimo o uticaju koji je na vizuelno sećanje na ustaški genocid imao nasilni raspad Jugoslavije. Prvo analiziramo ulogu koju su slike zverstava, istorijske i savremene, igrale u ratnoj propagandi 90-ih godina i posebno kako su događaji iz 40-ih godina korišćeni i u Srbiji i u Hrvatskoj kao „potpora“ ratu iz 90-ih. Zatim, na osnovu dekonstrukcije radikalno različitih pristupa fotografijama zverstava u današnjoj Srbiji i Hrvatskoj, sagledavamo kako događaji i politički programi iz 90-ih godina i dalje utiču na tumačenje i vizualizaciju ustaškog genocida.

U zaključnom, osmom poglavlju preispitujemo ključne teme knjige i nastojimo da odgovorimo na dva šira pitanja u vezi s fotografijama zverstava: čemu one služe i kakvu ulogu treba da igraju u sećanju na genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Takođe razmatramo mogućnost uspostavljanja novog, kritički nadahnutog pristupa vizuelnom pamćenju, koji bi osporavane fotografije ustaških zverstava uključio u javno sećanje na produktivniji i pomirljiviji način.

Na kraju, evo i kratke beleške o fotografijama prikazanim u knjizi i legendama ispod njih. Knjiga sadrži šezdesetak slika, među kojima su neke upečatljivi i potencijalno uznemiravajući prikazi zverstava. U odabiru materijala vodio sam računa o tome da uključim samo one fotografije za koje mislim da su neophodne za analizu ili ilustruju važne aspekte vizuelne retorike o kojoj se raspravlja u tekstu. Nadam se da će čitalac biti zadovoljan što slike nisam koristio bezrazložno, a ni s namerom da šokiram, raspalim strasti i izazovem uznemirenost.

Korišćene fotografije zverstava potiču iz arhiva i muzeja u Srbiji i Hrvatskoj, a njihov izvor i jedinstveni referentni broj naznačeni su u objašnjenjima ispod fotografija.

Sadržaj

Spisak ilustracija
Izjave zahvalnosti
Spisak skraćenica

1. Uvod: slike genocida

2. Svedočanstva o „besprimernom divljaštvu“: fotografije zverstava u okupiranoj Jugoslaviji

3. „Prikupljajte fotografije!“: rađanje posleratnog vizuelnog sećanja na ustaško nasilje

4. Zašto gledati slike fašističkih zločina? Vizuelna propaganda i revolucionarna pravda u posleratnoj Jugoslaviji

5. Ustaško nasilje posmatrano kroz prizmu „bratstva i jedinstva“: dileme vizuelnog sećanja u socijalističkoj Jugoslaviji

6. „Mrtvi živima oči otvaraju“: slike zverstava u vremenu posle Tita

7. Fotografije kao instrument mobilizacije: vizuelno sećanje na ustaški genocid za vreme i posle jugoslovenskih ratova 90-ih godina

8. Zaključak: fotografije zverstava izvan idolatrije i zaborava

Fabrika knjiga, juni 2022.

Prevela Milica Jovanović

Tekst je prenet sa portala Peščanik.