Furiosa: postapokalipsa je ritnula čabar
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Kad nešto ima tako pretencioznu odrednicu kao što je „saga“, mora se nekako spomenuti i čabar. Furiosa je nešto kao inter-prequel (prethodno-između), priča o liku Imperator Furiosa iz Puta besa (2015) u njenoj teškoj i žalosnoj mladosti. Bude li sreće, napraviće se i filmska priča o njenoj strini. Žanr koji završava kao cucla za male dizelaše više nema perspektive zbog nekoliko razloga, zbog kojih se jedino može, u smislu opomene, gledati ovaj film.
Predviđanje budućnosti u pop kulturi ima dva pravca: ili je to totalitarno/higijenski visoko razvijeni sistem u kojem nema osećanja, ili steampunk jurnjava u kojoj su mašine uglancane premda se voze na sirovu naftu, a junaci dronjavi i prljavi. Oba pravca na izdisaju su od ponavljanja. U boljoj literaturi, izvan stripa, filma i igrica koji se prepliću, relativno malo autora odlučuje se da pođe novim pravcima, kao što su to radili Ursula Le Gvin ili braća Strugacki. A ako već hoćemo da nađemo viši kvalitet, treba ga tražiti u stripu. Dobro se istrošio i pravac arheofuturizam – dinastičke spletke disfunkcionalnih porodica sa kućnim ljubimcima – zmajevima, koji je kraće vreme prevladavao nad retrofuturizmom odnosno steampunkom. Posledice ovih pop-kulturnih fenomena bile su sasvim realne i ekološki katastrofalne: najveća žrtva još uvek je Dubrovnik, gde se svaki dan zaustavi nekoliko lađa sa po nekoliko hiljada putnika koji ne troše, ali istovaruju impresivan tovar otpadaka u more i gegaju se po gradu da bi prepoznali nepostojeću prošlost. Samo taj primer bio bi dovoljan za osudu, ali postoje i drugi.
Furiosa ima problem neispunjenih osnovnih žanrovskih obaveza: scenario je manjkav, junakinja ne govori (a i nije Šarliz Teron iz prethodnog filma), glavni negativac ima tešku logoreju metafizičkog tipa, akumulacija surovosti sasvim je neuravnotežena, eksplozije su dosadne, akrobacije su više Cirque du Soleil nego bilo šta drugo, sem što su u originalu kostimi sa šljokicama a izvođači neuporedivo zgodniji. U svemu tome logičke greške (nepodnošljive u žanru) postaju još neprijatnije: pustinja je fotogenična do izvesne mere, koja se može meriti minutima; naselja su savršeno nelogično postavljena, ne zna se otkuda voda, a kamoli nafta, i posebno onaj silni kupus; kostimi i maske toliko su ludi da se sa nežnošću sećamo frizura Tine Tarner i musave dečice iz prethodnih filmova.
No najgore od svega ipak je to da je postapokaliptičnu budućnost pregazila bliska budućnost, koju neposredno vidimo. Budućnost je naime Gaza: dronovi bez prestanka zuje nad glavama, na stanovništvu se isprobavaju nova oružja. Novinar Erik Valenčič uspeo je da dobije intervju od prijatelja u Gazi (objavljen u Mladini), koji opisuje i snima svakodnevni život: dronovi se bez prestanka čuju na snimku, eksplozije slede jedna drugoj. Porodica živi u šatoru, seli se skoro svaki dan. Na novom položaju prvo iskopaju rupu za prirodne potrebe, zatim traže vodu. Starija deca pokušavaju da nađu mesta gde se deli hrana, manje pokretni spremaju šta se nađe: jedan paradajz košta oko deset evra, krompir je još dragoceniji. A scenario je sofisticiran i istovremeno brz i neočekivan: umesto da posle pokolja 7. oktobra 2023. vidimo Mosad i policiju u akciji češljanja terena i nalaženja zločinaca, počinje vojni napad. Da je to bilo mogućno, jasno je iz ubistva jednog od vođa Hamasa u Iranu i vođe Hezbolaha u Libanu, istovremeno: ubijeni vođa Hamasa pripadao je umerenijoj struji. Tako precizne akcije već mnogo decenija znak su Mosada, koji sad ne može da nađe i oslobodi taoce. Umesto toga, genocid. Izraelske vlasti – koje Palestinci slušaju – zahtevaju seljenje sa jednog mesta na drugo. Posle selidbe, napadnuti su krajevi/izbeglički logori u koje su Palestinci usmereni – pod pretnjom. Sistematski su uništene sve bolnice i sve javne ustanove. Očekivane bolesti pojavljuju se, na čelu sa poliom, dečijom paralizom. Zabranjen je prilaz svim stranim novinarima, jedini materijal koji vidimo (i koji je užasan) cenzurisani je izraelski materijal. Izrael proglasi organizaciju UNWRA, koja u Gazu donosi hranu, vodu i lekove, saradnicom Hamasa. Mnogo država odmah prestane da pomaže organizaciji i prekida veze i donacije, i ništa ne može da popravi štetu od čiste laži, kako je utvrdila specijalna komisija UN-a. Stradaju Palestinci. Kontrola tzv. mirovnog procesa je potpuna – čim nešto krene, desi se nešto što zaustavlja.
SAD i EU podupiru Izrael, oružje bez prestanka pritiče, za razliku od pomoći Ukrajini, cifre se ne iznose. U Nemačkoj je svako pominjanje Palestine antisemitizam: ljudi idu u zatvor, gube posao, cenzura vlada od univerziteta do bakalnice. I koja je to najviše antisemitistička zemlja, u kojoj su masovne demonstracije i štrajkovi protiv rata i izraelske vlade svaki dan, gde to ima najviše antisemita? U Izraelu, naravno. Ubistvo šest talaca izazvalo je najveće demonstracije do sada, ne protiv Palestinaca i Hamasa, već protiv vlade i Netanjahua. Duboko poštovanje za izraelske antisemite!
Nije li dakle scenario savršen, tehnički izvrstan, izvesno futuristički uverljiv? Nisu li mašine impresivnije i efikasnije nego ikad, nije li život žrtava (a i smrt) šokantno uverljiv? Apokalipsa se događa i jasno pokazuje kakva će u bliskoj budućnosti biti postapokalipsa. Nazad u neorealizam, dok je još mogućno!
Furiosa, pored svih filmskih i žanrovskih grešaka, zapravo zahvaljujući njima, zahteva okretanje stvarnosti, promišljeno političko opredeljenje i poštovanje života: opominje, da više nije ljudski biti glup.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
