Ekološki politički ustanak
Piše: Miloš Janković
Pošto je politika po definiciji nešto loše, nešto čega se treba kloniti, nešto što može uprljati naše časne namere, neki od organizatora protesta brane se kako na protestu nije bilo politike i kako za nju u ekološkom aktivizmu nikada neće biti mesta. Sa druge strane, Marko Vulić sa Fakulteta političkih nauka smatra da protest jeste bio politički „jer se zahteva promena ekološke politike jedne države“. Iako politički, kaže dalje Vulić, ovaj protest nije bio stranački, te bi ga zato trebalo podržati. Isto misli i aktivistkinja Dragana Arsić. Ona je predvidela reakciju režima i protest najavila kao politički: „Ovo jeste politika i ovo je politički, ali ne partijski skup“.
Šta je uopšte politika? Kembridžov rečnik politiku definiše kao „aktivnosti vlade, članova zakonodavnih tela ili ljudi koji pokušavaju da utiču na način upravljanja državom“. Osvrnemo li se na zahteve koje su izneli organizatori protesta, videćemo da su oni par ekselans politički. Kada aktivisti na ulici traže sveobuhvatni održivi razvoj, odgovorno upravljanje otpadom, usklađivanje propisa sa najvišim standardima životne sredine, oni zapravo vrlo eksplicitno pokušavaju da utiču na način upravljanja državom. Tu nema ničeg ni spornog ni sramnog.
Zašto se onda neki od organizatora uporno ograđuju od politike? Nije li časno zalagati se za javno dobro i opšti interes staviti ispred ličnog interesa? Nije li za svako poštovanje iskoračiti iz privatnosti sopstvenog života i boriti se za dobrobit zajednice? Nije li zadivljujuće preuzeti na sebe teret pokretača progresivnih promena? Zašto se stidimo političke akcije?
Zavirimo još jednom u Kembridžov rečnik. U definiciji politike nema ni javnog dobra, ni opšteg interesa, ni dobrobiti zajednice, ni progresivnih promena. Samo pokušaj da se utiče na način upravljanja državom. Iz iskustva prethodnih vlastodržaca videli smo koje pobude leže u pozadini njihove borbe za moć. Njihov javni angažman usmeren je na sticanje privatne dobrobiti. Kada režim upregne svoju medijsku mašineriju da neprekidno ponavlja kako je Đilas, dok je bio na vlasti, ukrao 619 miliona evra, cilj je upravo zacementirati sebične pobude svakog javnog i političkog angažmana. U takvim okolnostima, optužba da delujemo politički zapravo je optužba da državu želimo iskoristiti za lično bogaćenje. Kada se posvećeni i pravdoljubivi aktivisti ograđuju od politike, oni nam šalju poruku da se nikakve skrivene namere ne kriju iza njihovog javnog angažmana.
Jedan deo aktivista, poput Dragane Arsić, ne pristaje na ovu režimsku podmetačinu. Da, kažu oni, Ekološki ustanak jeste pokušaj da se utiče na način upravljanja državom i ne, iza njega se ne krije sebična želja organizatora za bogatstvom. Time je napravljen važan korak kojim se kida prirodna veza između javnog angažmana i želje za uzurpiranjem javnih sredstava. Za Arsić je važno da istakne kako protest jeste politički, ali ne i stranački i da ga, baš zato što nije stranački, treba podržati. Naglašavanjem političkog angažmana apostrofira se želja ljudi da menjaju „politike jedne države“. Sa druge strane, ograđivanjem od stranaka garantuju se ispravne namere.
Ipak, iza odbacivanja političkih stranaka i organizacija krije se ista ona logika koja nas navodi da odbacimo politiku. Kao što borba za određeni pravac upravljanja državom ne mora biti popločana sebičnim interesima, tako ni stranke ne moraju biti nužno zlo. Želja režima je da sve stranke posmatramo kroz vizuru SNS-a. Ako je SNS mafijaška organizacija, onda su takve i sve opozicione stranke samim tim što su stranke. Ne treba pristati ni na ovu podmetačinu. Istina je da Ekološki ustanak nije bio stranački skup naprosto zato što ga nisu organizovale političke stranke. To, međutim, ne znači da se organizatori moraju ograditi od stranačkog delovanja.
Znaju ovo aktivisti. Stranke su, kaže Arsić, akteri koji vode politiku. Ali stranke „su se odrodile od naroda“ i ljudi im ne veruju. Da su među organizatorima bili i političari odziv bi verovatno bio značajno manji, a pritisak na vlast slabiji. Ovako su pritisci urodili plodom, pa je zatvoren rudnik Jama kompanije Ziđin u Boru i zabranjen rad kineske kompanije za reciklažu u Perlezu.
Problem je u tome što su ovo mali koraci i ne ugrožavaju velike poslovne projekte režima, poput Jadra i Makiša, koji predstavljaju ozbiljnu ekološku pretnju. Kako kaže predsednica Vojvođanske zelene inicijative Ruža Helać: „Ja ne verujem ministrima, to može da bude umirivanje javnosti, posle ustanka su izašli sa neprimerenim izjavama, videli su da su izazvali bes, pa je to možda sada zbog toga. Uglavnom su to samo obećanja kojima se kupuje vreme i umiruje javnost, dok se ne pojavi neka nova tema“.
Pred aktivistima je ozbiljna dilema. Očigledno je da su njihovi zahtevi politički i čini se da su ljudi toga svesni. Sa partijama su stvari nešto komplikovanije. Otvorenom podrškom opoziciji ovakvi protesti verovatno bi izgubili na brojnosti, ali bi igranjem na kartu smene režima otvorili prostor značajnijim promenama ekoloških politika. Sa druge strane, samostalnim nastupima pritisak na režim bio bi veći, ali bi istovremeno veliki projekti ostali nedirnuti. Odluka nije jednostavna. Možda je za početak dovoljno glasno reći da na politiku više nismo gadljivi.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Članak je prenet sa portala Peščanik.
