Dražesan?

Piše: Svetlana Slapšak

Nekada davno, kada je princa po ruševinama Salone vodio Branko Kirigin, prijatelj i kolega, još smo uvažavali da je završio arheologiju, antropologiju i istoriju. Sada, kad je u veoma ozbiljnim godinama taj naš parnjak nasledio kvinjaru (termin iz jednog istorijskog beogradskog slenga), nije više ostalo ništa. Ako ostavimo po strani brakove i afere, još uvek ostaje da je princ crpao ogromna sredstva EZ (zemljoradnički fondovi) da bi gajio razne kulture na svojim imanjima, da je proizvodio kozmetiku (i na njoj zarađivao) bez jasnih obaveštenja o sastojcima, i da vozi Aston Martin na pola-pola benzina i etanola, koji se pravi od kukuruza, direktno otetog od gladnih… Ima doduše sve uslove da se još pokaže, čak i u ekologiji.

Sasvim dražesno bilo je traženje izjava od strane novinara CNN na vest o smrti kraljice u Škotskoj: odabrao je ljupku devojku i pitao je šta oseća u tom trenutku. Upitana je odgovorila da ne oseća ništa posebno, jer nije ljubiteljica monarhije. Novinar je postavio najgluplje pitanje – zašto? I dobio odgovor u kojem se pominju kolonijalizam, genocid, imperijalizam i još ponešto – mislim da je spomenula pohlepu. Pokušavala sam da se otresem takvih misli gledajući povremeno prenos kraljičine sahrane, u čemu mi je pomogla iznenadna pojava „Posmrtnog marša“, nedvosmisleno komunističke muzike, čije poreklo traže kod Betovena, Šopena, a obesmrtio ju je Šostakovič u 11. simfoniji. Zatim, savršeno pojanje ruskog pogrebnog kondaka i, konačno, pojava kraljičine kobile Eme i dva predstavnika njenih omiljenih pasa – korgija. Dražesno i potpuno otopljavajuće.

U spomen svojoj tinejdžerskoj anglofiliji – čitala sam Šejkspira, Dikensa i sve tri sestre Bronte dok su ostali mudrovali nad Dostojevskim – zapravo sam se zabrinula za Englesku, svet i sebe u njemu. I zatim sam pokušala naći bar jedan element zabrinutosti koji nije banalizovan tokom pogrebnog perioda: nisam našla nijedan. Zato sada nešto sasvim drugo.

Može li se još išta dobiti od parlamentarne demokratije, što bi pomoglo u mračnim vremenima koja počinju sa ovom zimom? Uništenje razuma, stupidifikacija, kultura laži, hipertrofija zaborava, nazovimo to raznim imenima – sve je to ujedinjeno u kulturi zla, koja se ostvaruje i stiče teren besprekornim načinom, glasačkom većinom. Većina glasača je u Švedskoj, u državi zasnovanoj na dijalogu, usklađivanju i visokoj društvenoj solidarnosti, izglasala neonaciste, u Italiji će se dosta verovatno desiti isto, srpski glasači neumorno glasaju za Vučića, kao što su pre za Miloševića, hrvatski za HDZ u bilo kojem obliku, mađarski za Orbana… a engleski su, sa minimalnom većinom, glasali za istup iz EU.

Evropski, a možda i globalni problem možemo pripisati slabostima parlamentarnog sistema (gde ga ima), većinskog mentaliteta, nemoći ustavnih principa, promenama u društvu, u antropološkim obrascima, u odbacivanju racionalizma, jedine evropske tradicije koju je vredno braniti i održati. Jedino se niko ne usuđuje da imenuje očito – da većina prihvata kulturu zla, u njoj živi i u njoj se odlično oseća. Evropska komisija je odlučila da Mađarska nije više parlamentarna demokratija, i time posredno poništila glasanje većine… Drugim rečima, problematična i opasna većina je uočena i delom i sankcionisana – uostalom, to je i ugrađeno u parlamentarnu demokratiju pomoću ustavnog prava i poštovanja ljudskih prava. Primera radi, dogovorno se u EU ne glasa o smrtnoj kazni, jer bi je većina uvek izglasala. Lako se može zaključiti da je zabrana osnovna politika, značenjski centar svih desnih ideologija. U parlamentarnoj demokratiji retko se dešava da desnica na vlasti sankcioniše svoje zbog kršenja zabrana: to se upravo desilo Borisu Džonsonu. U tom primeru krije se odgovor na pitanje kako osigurati politiku bez tendencija zabranjivanja: na prvi pogled paradoksalno, građenjem ustanova, očuvanjem funkcije i dostojanstva proverenih starih. Da li je to birokratizacija? Ne, ako je u to uključeno čitavo društvo kao osnovni kontrolni instrument. Takvo društvo mora biti probuđeno, otporno na laž i zastrašivanje. Ulogu buđenja, informisanja i nade zasada i u okolnostima koje dobro poznajemo odlično izvode najveći neprijatelji u optici desnice – građanski pokreti i inicijative.

O tome ubedljivo govori slovenački primer, gde je nova vlada Roberta Goloba upravo završila sto prvih dana. U parlamentu, na komisijama, savetovanjima i u stalnoj komunikaciji sa vladom su mnoge organizacije i pojedinci koji su se istakli u pobunama poslednje dve godine. Nevladine organizacije, koje rade na minimumu sredstava, a i bez sredstava, iskazale su se kao najefikasniji društveni korektiv, koji podjednako meko i najčešće zabavno i toplo deluje na ustanove koje škripe i na ljude koji trpe. Nova vlada sa većinom poslanika u parlamentu uglavnom je sastavljena od prvaka, kojima su dobrovoljci bliski i sa njima se razumeju: tako treba videti osvežavajuću prisutnost građanskih aktivista posvuda po parlamentu. Sa druge strane je desna opozicija bez mnogo pravih diploma, ali sa maturom u političkom podzemlju – korupcijom, podmetanjem, lažima, i sa neiscrpnim rezervama cinizma. Po prvi put, čini mi se, jedna strana ima izvesne šanse da ne bude pobeđena, pretopljena i svedena na isto, na podzemlje. Nije reč o političkoj pobedi, nego o porazu svake, i minimalne iskrenosti i poštenja.

Ako, dakle, parlamentarna demokratija ne čuva od diktature i nekog oblika nacifašizma, nego im ponekad otvara put, onda je i neka druga temeljna promena mogućna u parlamentarnom okviru: takva, koja osigurava nenasilnost u budućnosti, dok započinje ključne promene u društvu pod današnjom najozbiljnijom globalnom pretnjom čovečanstvu i planeti. Ubedljivo je predviđanje da se pred katastrofama uglavnom gubi razum i dobro odlučivanje – no isto tako se dešava i suprotno, i umnožavaju se dobra rešenja. Ostaje pitanje zašto je pri ključnim promenama uopšte potrebna parlamentarna demokratija. Mogućan odgovor bio bi pragmatičan – zato što štedi vreme, kad je najpotrebnije. Štedi ga radom ustanova, ne principom prevlade većine. Zato ustanove još uvek nose ogroman potencijal promena u društvu, i zato oni koji znaju kako iskoristiti i poboljšati ustanove postaju tako važni. Tako građanske inicijative, aktivizam i nevladne organizacije predstavljaju moć koju parlamentarna demokratija obično zaobilazi i ne priznaje im ulogu u politici. A one, premda im parlamentarna demokratija ne predstavlja ideal, već su naklonjene neposrednim oblicima odlučivanja, ustanove vide kao mostove preko divljih voda nasilja, zabrana i kulture zla. Ne zaboravimo osnovno: u građanske inicijative uključuju se ljudi koji za ostvarenje nekog cilja ulažu svoje vreme, dobru volju, snagu i pamet. U politiku se većina uključuje iz sopstvenih ambicija i u očekivanju nadoknada.

Moj optimizam oko povezanosti građanskih inicijativa, ustanova i politike u parlamentarnoj demokratiji ne dolazi samo iz rastućeg nepoverenja u parlamentarnu demokratiju. Ne dolazi ni samo iz obećavajuće atmosfere u Sloveniji sa novom vladom i vezama sa građanskim akcijama; drugi izvor vere u građansku akciju dolazi iz Beograda, sa uspelog prajda, koji je pokazao da samo akcija potpuno posvećenih pojedinaca može da probudi građansku svest, pokrene građansku akciju, stvori organizaciju. Ono što ne može opozicija, mogu oni koji brane svoj život, uz, niz, ispod, preko i popreko institucija. I to izvode uistino dražesno.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.