Dejan Ilić – Svi za jednog, jedan za sve

Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik

Ne, naslov nije opis ili moto funkcionisanja tekućeg režima s Vučićem na čelu. Jeste, svi oni rade za njega, i on sam stoji umesto svih njih, menja ih i čini ih suvišnima. Ali, to je jedna izopačena, naglavce okrenuta slika zajednice na koju referira geslo iz naslova. Kada se čita doslovno, kada se ne smešta u pogani kontekst tekućeg režima gde se sve izvrće u svoju suprotnost, to je naprosto geslo jedne solidarne zajednice (makar je činila i samo četiri musketara) čiji članovi vode računa jedni o drugima. Od jedne naopake zajednice, voleli bismo da Srbija postane jedna solidarna zajednica. Dalje ćemo o tome.

Sad kad su iz pritvora pustili na slobodu sedmoricu (u kućni pritvor otići će preostalo dvoje uhapšenih) Užičana, možemo da pitamo – što ste ih uopšte hapsili? Ne mislim na činjenice i okolnosti niti na zakon, jer jasno je da zakon nisu kršili, a činjenice i okolnosti jasno se vide na mnogo snimaka „dela“ zbog kog su privedeni i zadržani. Nema nijedne stvari na tim snimcima zbog koje bi nekoga trebalo uhapsiti, izuzev možda same policajce.

To znamo mi, ali to svakako znaju i oni koji su ljude hapsili i oni koji su im odredili zadržavanje. U čemu je onda stvar? U zastrašivanju? To smo već videli, na svako hapšenje pobunjeni žitelji Srbije reagovali su masovnim demonstracijama. Setićemo se i Novog Sada i tuče na stepeništu zgrade suda. Tada se s policajcima u oklopu tukla opozicija. Posle se ta ista opozicija tukla i u parlamentu, što je bilo sasvim u redu. Ali, nije stvar u tome da li je bilo u redu ili ne, nego u strahu. Ispred zgrade suda, opozicija se oslobodila straha i to pokazala u parlamentu.

Isto važi i za druge pobunjene žitelje u Srbiji. Umesto da im uteruju strah, ova hapšenja ih oslobađaju od straha. Ima mnogo aktivista, a sad i političara u Novom Sadu koji su bili uhapšeni više puta – to bi se moglo nazvati serijskim hapšenjima – a ostali su i dalje u prvim redovima u (ne samo političkoj) borbi protiv režima. Sve što znamo mi, zna i režim, pa možemo da zaključimo da zastrašivanje nije razlog za protivzakonita privođenja, hapšenja i zadržavanja, ili jednom rečju – utamničenja. Ne samo da uplašeni nisu sami uhapšeni, nisu to ni drugi pobunjenici koji u velikom broju demonstriraju protiv hapšenja.

Masovno oslobođenje od straha – to bi se moglo videti kao rezultat hapšenja. Pored toga još i solidarnost, jačanje veza među pobunjenicima, razrada mehanizama za priskakanje u pomoć, kao i razrada načina za brzo organizovanje i prebacivanje iz jednog mesta u drugo velikog broja ljudi. Sve što smo gledali u Kosjeriću na dan izbora, videli smo u nedelju i u Užicu. Je l’ to režim hapšenjima radi protiv samoga sebe; umesto da podriva pobunu, jača je? To bi svakako mogao da bude utisak, ali ako mi to vidimo, toga mora biti svestan i sam režim, pa ipak i dalje hapsi.

Iscrpljivanje i mrcvarenje – kako uhapšenih tako i demonstranata, to jest pobunjenih žitelja Srbije? To bi mogao biti razlog režima za hapšenja: znamo, nećemo vas uplašiti, ali ćete potrošiti još nekoliko dana, još novca, još energije, a kada uhapšene pustimo, bićemo na istom mestu gde smo bili i pre hapšenja. Drugim rečima, vaši ionako oskudni resursi potrošeni su još malo, a da se u odnosu snaga ništa nije promenilo. Umesto da pritiskate da se dobiju izbori, vi pritiskate da oslobodimo utamničene, a izbori odlaze u drugi plan. I pri tom se još i trošite.

Od zastrašivanja, ovo bi mogao biti daleko racionalniji razlog. Naravno, na to se može reći da se kao pobunjeni žitelji Srbije u hapšenjima troši i režim, kao što se troši i kada se uklanjaju blokade ili kada se premlaćuju demonstranti. Stvar je u tome da su resursi režima, u poređenju s resursima pobunjenika, beskrajno veći, pa se onda može reći da režim ne trpi štetu od prevelikog (batinaškog) angažmana policije, tužilaštva i sudova. Nešto drugo pak režim u ovom slučaju ispušta iz svog računa. Svaki demonstrativni skup, po oslobođenju uhapšenih, završava se pobedom.

Jeste, pobeda je praktično nevažna, jer sve drugo u odnosu između režima i pobunjenika ostaje isto, ali u simboličnom smislu ona je velika kao kuća. Jeste, kao kuća, pobunjenička, dakle u smislu zajednice pobunjenika koja raste i jača sa svakom novom pobedom, makar te pobede bile i samo simbolične. Već smo jednom davno pominjali knjigu „Buntovno stoljeće, 1830.-1930.“ Charlesa Tillyja, Louise Tilly i Richarda Tillyija.¹ Sad ćemo joj se kratko vratiti. U ovoj komparativnoj studiji, autori su pokazali da su za uspešne pobune ponajmanje važni razlozi zbog kojih su one podignute.

Od tih razloga važnije su osobine grupe koja podiže pobunu. Jednostavno, da li je ta grupa čvrsto formirana zajednica ili tek puki skup pojedinaca. Pod zajednicom se misli na članove privržene grupi, a privrženost se, pri tom, gradi u svakodnevnim ritualima kroz koje se manifestuje postojanje zajednice. Da se osećaju kao članovi zajednice, važno je naprosto zato što će ti članovi onda biti spremni da svojim telima štite i odbrane druge članove i samu zajednicu. Što nas vodi ka osnovnom zaključku studije.

Pobune se najčešće ne podižu kao nasilne, nasilju pribegava režim koji bi da ih uguši. Ali, samo čvrsto sklopljene zajednice, samo članovi privrženi jedni drugima i samoj zajednici spremni su da ustanu protiv nasilja i zaštite i druge i sebe.

Ako sve to znamo, onda česta hapšenja i reakcije pobunjenih žitelja Srbije na njih jesu zapravo masovni kolektivni rituali zajedništva. To smo gledali u Užicu u nedelju, kao i u Kosjeriću, recimo, i to je ono što režim propušta da uzme u obzir. Sve i ako mu glavna namera nije da zastraši, jer ga se više niko ne plaši, sve i ako računa na trošenje resursa pobunjenika, propušta da vidi da su ti resursi uloženi u nešto mnogo veće i važnije od samog puštanja uhapšenih – u izgradnju zajednice čiji će članovi biti spremni da je brane, kao i da brane jedni druge – i svojim telima ako treba – od fizičkog nasilja režima.

Što znači da možemo da štikliramo jedan uslov za uspešnu pobunu kao – ispunjen.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.