Dejan Ilić – Bolje je s prelaznom vladom

Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik

I dok čekamo, studenti iz Novog Sada postavili su uslove za članove ekspertske vlade. Ima ih, ako sam ih dobro pohvatao, šest: 1) samo osobe koje nisu bile u vlasti mogu biti ministri prelazne vlade; 2) članovi stranaka ne mogu biti članovi prelazne vlade; 3) ministri moraju biti provereni i poznati stručnjaci u svojim oblastima; 4) ministri moraju dobro da poznaju rad u državnoj upravi i da imaju iskustvo u takvom radu; 5) ministri moraju biti časne osobe od integriteta; 6) ministri moraju imati podršku studenata, akademske zajednice i šire javnosti.

Na sve to ide i jedna dodatna garancija: ministri moraju da se obavežu da po prestanku rada vlade neće ulaziti u politiku barem osam godina. Konačno, rad vlade mora biti dvostruko ograničen: vremenski – od 8 do 12 meseci; opsegom rada – nužne promene (šta god to bilo).

Na prvi pogled, ovi uslovi liče na oglas za posao, otprilike ovakav – traži se osoba bez radnog iskustva sa barem 10 godina radnog staža. Vratićemo se na ovo. Važno je odmah reći da je odlično što su studenti u Novom Sadu izašli sa predlozima. Konačno su se uključili u razgovor. Ako sam dobro shvatio najave i reakcije opozicionih stranaka i članova Proglasa – oni su svi redom upravo jedva čekali ovakve predloge. Više puta su ponovili i da su njihovi sopstveni predlozi samo to – predlozi, te da su otvoreni za svaki razgovor i spremni da prihvate nove predloge. I tako sad imamo razgovor ili nešto što barem liči na razgovor.

Treba odmah reći i ovo – predlog studenata u mnogo čemu se poklapa s predlogom Proglasa i opozicije. Konačno, i parlamentarne stranke i pokreti koji nisu stali uz predlog opozicije, sa uključivanjem studenata postaju deo jedinstvenog fronta: Demokratska stranka, ako sam ih dobro razumeo, čekala je studente.

Sad možemo da se vratimo na uslove. Uslovi 1) i 2) su sasvim u redu. Očigledno je da studenti njima hoće da sačuvaju „čistotu“ svoje pobune. I u odnosu na loše nasleđe, i u odnosu na stranačke „podele“. I dodatna garancija ima smisla – niko ne bi smeo da zloupotrebi rad u prelaznoj vladi računajući na dalju političku karijeru. Prilike su krajnje osetljive, što beskrajno širi prostor za zloupotrebe. Uslovi 5) i 6) su nejasni – ko definiše moralnu ispravnost i kako se meri podrška. Ali, iako su takvi, imaju smisla. Niko ne želi u vladi prevarante, je l da.

Ali, isto tako, teško je poverovati da bi prevaranti dobili podršku iz uslova 6). Stoga bi trebalo izbaciti uslov 5) i zadržati samo uslov 6), i preformulisati ga – o članovima vlade odlučivaće studenti, univerziteti i šira javnost. Samo što bi onda trebalo reći – kako će se računati šira javnost, i da li u širu javnost spadaju i opozicione stranke. Rekao bih da se one moraju tu naći. Konačno, uslov 4) u koliziji je sa uslovom 1). Iskustvo opozicionih stranaka bilo bi od koristi da se ta kolizija izbegne. O tome bi studenti trebalo da razmisle i možda razgovaraju sa opozicijom.

Na kraju, uslov 3) strano je telo među ostalim uslovima. Mogu samo da nagađam da je zagledanost u profesore navela studente da formulišu uslov 3). Rad u državnoj upravi nije isto što i naučni rad. Ako su studenti hteli da vide profesore kao jedine članove vlade, onda su to tako morali i da kažu. Ovako, sam po sebi, uslov 3) visi u vakuumu i teško ga je povezati s ostalim uslovima.

Nije mi namera da ovde bilo šta zamerim studentima. Moje komentare treba videti kao sliku jednog mogućeg razgovora o uslovima. Ako se uslovi gledaju zajedno, a ostavi se po strani njihova analiza, onda je jasno šta je važno za studente – da se izbegnu podele, da se sasvim smanji prostor za zloupotrebe, da se daju garancije koje će biti osnova za poverenje u prelaznu vladu. Nijedna od ovih namera nije sporna. Ako se krene od tih namera, možda se uslovi mogu i drugačije formulisati a da namere ostanu iste.

Problem nije u namerama, pa čak ni u samim uslovima, a svakako ne ni u razgovoru o njima samom po sebi. Problem je što nam je vreme gotovo iscurelo. Ne znam šta studenti Univerziteta u Beogradu misle koliko još vremena imaju, ali sve i da sutra prihvate ekspertsku vladu, gotovo da neće biti vremena za razgovore. Po svemu što vidimo, režim podiže meru nasilja i nije nemoguće da režimski skup u subotu označi početak jedne nove represivne faze u Srbiji. To možemo dočekati razjedinjeni i bez cilja, a možemo se i dogovoriti i stati spram režima s jednim jedinim zahtevom koji otvara vrata za ispunjenje svih ostalih zahteva.

Znam, prelazna vlada ne zvuči kao silno motivišuće geslo, ali ako pogledamo šta se sprema kao alternativa – ne vidim da možemo bolje od toga.

P.S.

Neka mi čitalac ne zameri što sam preskočio svoje iskustvo od juče. O tome se nema mnogo šta reći. Policajci su, očekivano, bili vrlo pristojni. Tužiteljka takođe. I to bi otprilike bilo sve. Ako sam juče i bio meta vlasti, onda to svakako nije bilo zbog mene i onoga što sam govorio. Preko mene, vlast je poslala poruku drugima, a pre svega novinarima. Ali, nije moje da ja o tome pričam. Koliko sam uspeo da vidim, novinari su odlično shvatili poruku. Konačno, od mog jučerašnjeg iskustva, neuporedivo je važniji opšti dogovor o prelaznoj vladi. A moje iskustvo, čini mi se, samo pokazuje šta nas čeka bez tog i takvog dogovora.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.