Čudovišta

Autor: Dejan Ilić

U najboljem komentaru na koji sam naišao o stripu „Monsters“/„Čudovišta“ kaže se da je to svoje delo Barry Windsor-Smith počeo da crta/piše u drugoj polovini osamdesetih, upravo u vreme kada su izlazili crtani romani kao što su „Watchmen“ ili „The Dark Knight Returns“. I jedan i drugi strip ne samo da su bitno uticali na dalju istoriju medija, nego su ujedno preispitali i preosmislili njegovo dotadašnje nasleđe. O autorima ta dva stripa Alanu Mooru i Davu Gibbonsu odnosno Franku Milleru danas se zbog toga s pravom govori kao o obnoviteljima ili čak svojevrsnim očevima modernog (u smislu – novog) stripa. Da li bi i Windsor-Smith stajao rame uz rame pored njih da su i „Čudovišta“ završena i objavljena do kraja osamdesetih – pita se autor komentara. Uz to, kako bi izgledao strip danas da smo „Čudovišta“ dobili još osamdesetih? Pošto se nije desilo, autor zaključuje da se strip Windsor-Smitha zbog toga doživljava kao prvobitno izgubljeni i onda kasno otkriveni klasik.

Windsor-Smith se do 2021. kada je konačno dovršio i objavio „Čudovišta“ – u dobrom prevodu Jelene Jokanović, strip je već 2023. kod nas objavio Makondo – svakako nije svrstavao u najuži krug kanonskih autora stripa. Što ne znači da nije bio poznat i cenjen. Naprotiv, i on se proslavio radeći na popularnim komercijalnim serijalima o superjunacima poput Hulka ili Wolverina. Po objavljivanju „Čudovišta“ kritičari su bacili pogled unazad, naravno s naknadnom pameću, pa su shvatili da su se tragovi genijalnosti iz „Čudovišta“ zapravo već videli i u nekim (neobjavljenim) epizodama Hulka odnosno Wolverina. Ne bez (britanskog) ponosa kaže se još i da je Windsor-Smith bio prethodnica i da je najavio čitavu jednu generaciju strip autora iz Britanije (pored pomenutih Moora i Gibbonsa tu su još Neil Gaiman, Grant Morrison…) koji su praktično oblikovali američki strip od osamdesetih nadalje.

Stvar je u tome da je posle „Čudovišta“ lako to napisati, ali ostaje da se pitamo – kako bi zaista danas izgledao strip da Windsor-Smith na svom crtanom romanu nije radio bezmalo tri i po decenije.

Sve što su Moore i Miller uradili (dekonstruisali žanr priča o superjunacima) u „Watchmenu“ odnosno „Batmanu“, uradio je i Windsor-Smith u „Čudovištima“. Ali, njegova razgradnja superjunaka išla je u smeru drugačijem od onoga što su izabrali da stave u fokus dvojica njegovih slavni(ji)h kolega. Reklo bi se da su Moore i Miller, barem u onim svojim stripovima koje ovde pominjemo, pažnju hteli da skrenu na veze između superjunaka i društva, nešto preciznije, da u središte svojih priča postave pitanje šta nam o društvu govori potreba njegovih članova da imaju superjunake ili da se, jednom pošto se oni pojave, potpuno oslone na njih. Windsor-Smith pak manje razmišlja o društvu, to jest o kolektivnom ponašanju članova zajednice: njega zanima, s jedne strane, pojedinac, a s druge strane – institucije države, uglavnom one koje raspolažu fizičkom silom.

Naravno, i Moore i Miller i Windsor-Smith idu ka zaključku da su superjunaci (odnosno priče o njima) kompenzacija za nefunkcionalne institucije zajednice. Ali, Windsor-Smith je upečatljivije od druge dvojice prikazao kakvu štetu zbog nefunkcionalne države trpi pojedinac.

Priča „Čudovišta“ sklopljena je sasvim precizno. Ima tri dela i kratak prolog. Kako to dolikuje odlično sklopljenim pričama, u prologu dobijamo ključni događaj. Zatim sledi njegovo objašnjenje – šta su mu bili uzroci, a šta posledice. Prvi deo – ponajviše u skladu sa žanrom o superjunacima – brz je i uzbudljiv, i već u njemu se Windsor-Smith iako unutar dobro poznatih i čvrstih granica superherojskog žanra i uz oslanjanje na utvrđene žanrovske topose pokazuje kao izvanredan pripovedač (i crtač, naravno, ali to smo već znali). Njegov glavni junak, nesrećni mladić od koga američka vojska u svom tajnom programu (preuzetom od nacista) želi da napravi natčoveka, to jest savršenu mašinu za ubijanje, sticajem okolnosti i natprirodnih moći uspeva da pobegne i delimično se osveti svojim zlostavljačima.

Veze sa Hulkom i Wolverinom su očigledne i samo idu u prilog priči Windsor-Smitha. Ako se čitalac priseti filma „Hulk“ iz 2003, i scene u kojoj otac naučnik (igra ga Nick Nolte) razgovara sa sinom od koga je napravio Hulka (Eric Bana), koju je reditelj filma Ang Lee (pametno i krajnje prikladno) postavio kao da režira pozorišnu scenu iz antičke tragedije, onda će dobiti smernicu šta da očekuje i u prvom delu „Čudovišta“ – dramski patos u visokom registru.

U trećem delu, ponovo imamo naizgled očekivanu i mnogo puta do sad elaboriranu priču o nastranostima rata, pogotovo kada se nauka upregne u ubilačke svrhe. Ta sekvenca iz 2. svetskog rata, gde se govori o začecima eksperimenta kome će kasnije američka vojska podvrgnuti mladića u prvom delu stripa, izgleda nešto slabije od drugih delova priče, naprosto zato što se ne udaljava previše od već pomalo izlizanih opštih mesta. Uz jednu ogradu: sam taj eksperiment je zapravo od drugorazrednog značaja za priču. Od njega je bitnije to kako jedan američki vojnik reaguje na užase ne ubijanja, nego doslovno razaranja/komadanja ljudskog tela, koje tu stoji i kao simbolična zamena za humanost. U tom trenutku mi već znamo da je taj vojnik otac mladića iz prvog dela, i već smo videli kako su strašno njegovi ratni doživljaji uticali na ponašanje prema sinu i ženi.

U odnosu na prvi i treći deo, drugi, centralni deo priče nesrazmerno je duži. Pored toga, on sasvim izlazi iz žanra priča o superjunacima i približava se naracijama koje znamo iz nezavisnog nekomercijalnog stripa – porodičnim pričama o uglavnom običnom svakodnevnom životu. (Treba ovde uzgred reći da u osamdesetima nastaje i „Maus“ Arta Spiegelmana, strip koji je doslovno promenio odnos prema stripu na tržištu knjiga i uveo stripove u knjižare. „Čudovište“ naprosto spaja te dve tradicije komercijalnog i nekomercijalnog – ako hoćete underground – stripa, i u tom smislu je zaista čedo svog vremena: osamdesetih godina 20. veka.) Naravno, taj „obični“ život nikada nije običan, i te priče čitamo zato što nam pokazuju koliko je i takozvani običan, svakodnevni život komplikovan i prepun neobjašnjivih i teških doživljaja. (Za primer, dovoljno je pogledati, recimo, stripove Daniela Clowesa.)

Samo što Windsor-Smith ide dalje od toga, i prikazuje vrlo upečatljivo, na momente nepodnošljivo, kako izgleda „obično“ svakodnevno porodično nasilje. Taj drugi deo priče razviće se kao izvanredna studija karaktera i elaboracija razaranja života nekontrolisanim nasiljem. Otac, povratnik iz rata, očigledno slomljen pod teretom svog ratnog iskustva, uništiće sina koga majka ne može da zaštiti jer ju je sramota da se nekome požali na nasilnika i jer se uporno zavarava da će biti moguće izbeći tragičan kraj. Ovo je grubo sažet sadržaj drugog dela. On je, naravno, i bogatiji i nijansiraniji od ovoga što je ovde rečeno. Jedan sloj te priče pokazaće, recimo, ubedljivo i potresno, kako nasilnik od svoje žrtve pravi novog nasilnika.

Windsor-Smith je u tom drugom delu upotrebio i jedan efektan narativni postupak: u scenama gde bi trebalo da vidimo dečaka koji trpi nasilje, umesto lika dečaka, Windsor-Smith će nam dati lik izobličenog mladića iz prvog dela priče. Tako u istoj sceni imamo neraskidivo vezane uzroke i posledice.

Da je Windsor-Smith hteo da ispriča priču o dečaku, svoj strip bi verovatno naslovio „Čudovište“. Ali, dečak nije ni po čemu čudovište (kao što to u početku nije ni Frankensteinovo „čudovište“, koje stoji kao original za sve kasnije verzije, uključujući Hulka, Wolverina i priču Windsor-Smitha), izuzev po svojoj fizičkoj izobličenosti, za koju naravno ne može biti kriv. Moralna čudovišta u stripu su dečakov otac, kao i predstavnici države koji ništa nisu uradili da dečaka zaštite od očiglednog i predvidljivog nasilja. Naprotiv, umesto da ga zaštite, oni se nastavljaju na očevo nasilje. Čudovišni izgled izobličenog mladića zapravo je odraz u ogledalu moralne nakaznosti same države. Dečak tu simbolično stoji kao portret u priči o Dorianu Grayu. Kada vojska hoće da uhvati i ubije mladića, ona to čini da bi sakrila istinu o sebi i svojoj moralnoj izobličenosti. U tom smislu, čak je i otac manje kriv od države, jer je bilo jasno da ga nisu smeli pustiti da se vrati kući.

Sve su to predvidljivi elementi priče. Ono što Windsor-Smith još čini je zapravo iznenađujuće: „čudovišta“ su i sasvim pristojni i dobronamerni karakteri, koji su u jednom trenutku propustili da urade ono što su mogli (i za šta nisu bile potrebne nikakve nadljudske moći) da bi zaštitili dečaka. Ti junaci u stripu Windsor-Smitha na kraju postaju glavni nosioci priče. I njima će autor dati šansu za iskupljenje, samo što je to iskupljenje koje ne uliva nadu. Jasnije od drugih, Windsor-Smith će u „Čudovištima“ reći da bi superjunaci bili sasvim suvišni da su ljudi spremni da urade neke sasvim obične stvari onda kada je to potrebno. Ako propuštaju da to učine, pojaviće se naravno superjunaci kao kompenzacija za njihove propuste. Samo, tada je već kasno i ništa se više ne može popraviti.

Neka bude i da je šteta što se „Čudovišta“ nisu pojavila u osamdesetima, u vreme velike obnove stripa. Ali, stvar nije uopšte u tome da nagađamo. Sada treba videti da li izvanredna priča Windsor-Smitha ima snage da utiče na naredne generacije autora stripa, kao što su to svojim delima uradili njegove kolege iz osamdesetih.

Članak je prenet sa portala Peščanik.