Aleksandra Bulatović – Kako oživeti politiku u Srbiji

Autorka: Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu Izvor: Peščanik

 

Građanska mobilizacija i novi modeli odlučivanja

Iako studenti ne traže promenu vlasti već pravdu, njihov zahtev otvara pitanje temeljnih vrednosti političkog sistema u Srbiji. U tom svetlu, koncept prelazne vlade nije adekvatno rešenje — ona ne donosi suštinske promene, već samo održava postojeće institucije koje su već kompromitovane i neefikasne. Čak i kada bi se prelazna vlada posmatrala isključivo kao sredstvo za organizovanje fer izbora, to i dalje ne rešava pitanje dugoročne funkcionalnosti političkog sistema. Izbori sami po sebi ne garantuju promenu ako ne postoje mehanizmi koji sprečavaju povratak istih praksi i omogućavaju građanima trajnu kontrolu nad institucijama.

Široka i vidljiva podrška građana studentima pokazuje da postoji potreba za dubljim pomakom ka novim, organskim oblicima političkog delovanja koji bi bili dugoročno održivi. Ključno pitanje nije samo kako ih osmisliti, već kako ih učiniti efikasnim. To podrazumeva stvaranje novih mehanizama odlučivanja koji ne služe kao privremeni odgovori na krizu, već kao temelji funkcionalnih institucija koje nedostaju.

Da bi se poverenje u političke procese obnovilo, građani ne smeju biti svedeni na pasivne posmatrače ili simbole otpora. Oni moraju imati konkretne, operativne instrumente za učešće u odlučivanju, dakle, ne samo pravo da izraze neslaganje, već i moć da oblikuju odluke koje ih se tiču. Bez toga, svaka promena vlasti ostaje kozmetička, a politički sistem nastavlja da reprodukuje iste probleme.

 

Zbor kao mehanizam građanske mobilizacije

Zbor, kao mehanizam političkog delovanja, može biti efikasan alat za građansku deliberaciju i mobilizaciju i zbog toga je njegov politički značaj potencijalno neprocenjiv. Međutim, njegov aktuelni zakonski okvir ne omogućava ostvarivanje pune funkcionalnosti kao oblik neposredne demokratije, jer građanima ne daje stvarnu moć da utiču na donošenje odluka. Iako je zamišljen kao prostor za izjašnjavanje o temama od društvenog značaja, praksa pokazuje da više formalizuje izjašnjavanje nego što omogućava direktan uticaj na donošenje odluka. S obzirom na to, zbor u svom trenutnom obliku funkcioniše kao apstraktni prostor političkog okupljanja na lokalnom nivou, sa minimalnim uticajem na lokalne vlasti. Kako bi zbor oživeo politiku u Srbiji, morao bi postati konkretan mehanizam kroz koji građani mogu imati direktan uticaj na donošenje odluka, uz odgovarajuće mehanizme za praćenje tih odluka i ocenu njihove efikasnosti, kao i biti povezan sa širim sistemom političkog delovanja.

U trenutnoj političkoj situaciji koju bitno obeležava nefunkcionalnost institucija, usled čega je duboko ukorenjeno nepoverenje građana, građanska mobilizacija postaje ključna za promenu postojećih političkih odnosa. Društvena pobuna koju su pokrenuli studenti i đaci stvorila je potencijal za pokretanje promena. Ključna lekcija iz ovog iskustva je da kolektivno delovanje može postati stvarna politička sila čak i kada nije formalizovano u institucijama, ako uspe da stvori situaciju u kojoj ih institucije ne mogu ignorisati. Studentski plenumi su uspeli jer su okupili dovoljno široku bazu podrške, delovali sa jasno artikulisanim zahtevima i nastavili sa pritiskom dok nisu postali faktor u odlučivanju. Isto važi i za zborove – oni već sada predstavljaju okvir u kojem se građani okupljaju i deluju, a njihov potencijal leži u tome da postanu trajni mehanizmi kroz koje se odluke donose transparentno i uz učešće zajednice. Dakle, da bi došlo do stvarnih političkih promena, građani mogu stvoriti novu političku realnost kroz mehanizme koji integrišu neposredne akcije sa strateškim planiranjem koju institucije ne mogu da ignorišu. Zborovi kroz dosledan pritisak i organizaciju mogu postati relevantni akteri u odlučivanju, što može poslužiti kao analogija za potencijalnu ulogu zborova u širem političkom kontekstu.

Umesto da čekamo institucionalne promene, možemo da ojačamo zborove kao prostor u kojem se artikulišu politički zahtevi i insistira na njihovom sprovođenju. Ukoliko građani kroz zborove stvore dovoljno jak društveni pritisak, promena neće biti pitanje pravnog okvira, već političke nužnosti.

 

Islandski model građanske mobilizacije

U kontekstu efikasnih mehanizama građanske mobilizacije, vredno je pogledati primere iz drugih zemalja. Imajući u vidu da se zbor kod nas sada doživljava kao iskra građanske mobilizacije za neposredno učešće u donošenju odluka, izdvaja se primer Islanda koji je kroz deliberativne procese pokušao da redefiniše svoj politički sistem. Tokom i nakon finansijske krize 2008. godine, građani su preuzeli inicijativu, organizujući se kroz direktnu demokratiju i participativne procese. Nacionalni forum je kao građanska skupština okupio 1.000 nasumično odabranih građana, koji su učestvovali u deliberativnom procesu u vezi sa izradom novog ustava. U procesu izrade novog ustava na Islandu, 50 građana je izabrano za članove Ustavotvorne skupštine koja je bila odgovorna za izradu nacrta novog ustava. Njeni članovi su izabrani iz među 522 kandidata koji su se kandidovali na osnovu svojih ideja za ustavnu reformu.

Povezanost sa društvenim pokretima i pritiscima „odozdo“ omogućila je da islandski model građanske mobilizacije i odlučivanja bude uspešan jer je bio podržan protestima koji su vršili pritisak na vlasti da prihvate ulogu građana. Na referendumu je 67% građana glasalo za novi ustav. Međutim, političke stranke su ponovo preuzele kontrolu nakon što su protesti oslabili, blokirajući usvajanje ustava u parlamentu. Upravo ovakav scenario je ono što građani vide kao izvor opasnosti i zbog čega se protive ideji Prelazne vlade. Čak i ako građani uspeju da pokrenu deliberativne procese i referendume, politički establišment može da zadrži moć ako nema institucionalnih mehanizama koji garantuju sprovođenje ishoda građanskih inicijativa. Nikad Zaga ne može biti Laura!

Primena islandskog modela na oživljavanje politike u Srbiji zahteva prilagođavanje specifičnostima našeg društva. Ovaj model treba da bude skalabilan i da uključuje stratifikovanu selekciju učesnika na osnovu demografskih, geografskih i socioekonomskih karakteristika, uz postavljanje određenih minimalnih obrazovnih standarda kvaliteta. Diskusije bi trebalo da vode kompetentni moderatori kako bi se obezbedila ravnoteža i sprečila dominacija određenih grupa. Korišćenje digitalnih alata može da omogući širu participaciju građana, kako bi se veliki broj ljudi uključio u deliberacije i donošenje odluka. Transparentna razmena mišljenja i predloga putem ovih alata omogućava veću uključenost građana, bez uplitanja trenutnih političkih struktura koje često smanjuju prostor za slobodnu debatu.

 

Oživljavanje političkog sistema u Srbiji

Čini se da je u ovom trenutku najveći izazov sa kojim se suočavamo jačanje političkog sistema, posebno stranačkog ekosistema, koji je trenutno u fazi stagnacije koja povremeno liči na hibernaciju. Političke stranke, koje bi trebalo da predstavljaju most između građana i vlasti, suštinski su inertne. Postojeća opozicija, iako predstavlja kontrapunkt vlasti, praktično se svela na to da odgovara na akcije režima, umesto na kreiranje vlastite političke vizije. Zbog toga je potrebno stvoriti nove političke opcije koje će zaista predstavljati interese građana i omogućiti nam da glasamo za, a ne samo protiv.

Poverenje u institucije se može vratiti samo demokratizacijom odlučivanja stvaranjem mehanizama koji omogućavaju građanima da direktno učestvuju u donošenju odluka i utiču na političke procese. Samo takav pristup može postaviti temelje za izgradnju politike koja nije samo reakcija na trenutnu situaciju, već se zalaže za dugoročne promene i napredak društva. Pa da pređemo sa protesta na stvarne promene.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.