Aleksandra Bulatović – Etika i otpor

Autorka: Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu Izvor: Peščanik

U vremenu kada reči često gube težinu, a ljudska prava postaju predmet relativizacije i političke trgovine, nominacija Specijalne izvestiteljke UN Francesce Albanese za Nobelovu nagradu za mir 2026. godine ima značaj koji daleko prevazilazi simbolički gest. Nominaciju je, u skladu s pravilima Nobelovog komiteta, podneo profesor filozofije iz Beograda, kao jedna od onih osoba koje prema pravilima imaju pravo da predlažu kandidate za ovu nagradu, uključujući univerzitetske profesore iz oblasti humanističkih i društvenih nauka.

U takvom vremenu, otpor više nije samo politički gest već postaje etička praksa. Kada institucije zataje, a pravo postane instrument sile, vernost istini nije akademska poza već čin građanske hrabrosti. Otpor se tada ne meri snagom parole, već odlukom da se ne povinujemo nepravdi, makar to značilo stajanje naspram sistema. U Srbiji danas, onaj ko uči, ko podučava, ko pita, ko stoji mirno na ulici, već je proglašen za problem. Ali ta tela koja ne pristaju, ta lica koja ne skreću pogled, ti mladi ljudi koji pitaju bez straha vraćaju etiku u javni prostor. Jer etika bez otpora je samo reč, a otpor bez etike lako sklizne u nasilje. Kada ih spojimo, imamo ono što danas najviše nedostaje: moralnu snagu da kažemo ne i smisao zbog kog ostajemo uspravni.

Francesca Albanese je međunarodna pravnica i nezavisna istraživačica, trenutno angažovana kao Specijalna izvestiteljka UN za ljudska prava na palestinskim teritorijama pod okupacijom. Poslednjih meseci, dok svet ćuti, a zločini se gomilaju, Albanese je jedna od retkih koja koristi pravnički precizan i politički jasan jezik: u svom izveštaju podnetom Savetu UN u martu 2024. godine, nazvanom „Anatomija genocida“, imenovala je ono što svi vide – sistematsko uništavanje palestinskog naroda – i jasno ukazala na odgovornost Izraela i njegovih saveznika. I to nije njen prvi gest hrabrosti, već doslednost u nizu javnih nastupa u kojima etika i pravo nisu sredstva za diplomatiju, već oruđe za istinu. Zato ova nominacija nije samo priznanje njoj. Ona je svedočanstvo da filozofija i etika nisu samo akademske discipline. Kada nastupi moralni haos, filozofija i etika su i naš orijentir i poziv na delanje.

Nikako nije nevažno što ta nominacija dolazi iz Srbije. Dok gledamo proteste, studentske blokade i izraze građanske neposlušnosti, dok prosvetni radnici mesecima pokušavaju da se izbore za dostojanstvo svog rada, dok se znanje potiskuje, a autoritet zamenjuje silom, postaje jasno da ni ovde više nije dovoljno ćutati. Društvo u kome mladi ponovo pitaju „gde je granica“, „šta je pravda“, „zašto institucije ćute“ jeste društvo koje se budi iz moralne letargije.

Obrazovanje u Srbiji danas nije samo u krizi već je i na meti. Učitelji, nastavnici i univerzitetski profesori nalaze se u sistemu koji ih ponižava, obesmišljava i gura na marginu. Sve češće su označeni kao „neradnici“, „privilegovani“, „neefikasni“, dok se deci poručuje da je smisao škole u snalažljivosti, a ne u znanju. U takvom kontekstu, filozofija i pravo, kada ostanu verni sebi, deluju gotovo subverzivno.

Zato ova nominacija iz Beograda, upućena u trenutku kada se i naše društvo prelama, ima širi značaj. Ona nas podseća da univerzitetski prostor još uvek može biti prostor istine. Da etika nije teorijska vežba, već konkretna praksa odgovornosti. Da postoje profesori koji ne biraju sigurnost, već smisao. I da reči, kada se izgovore u pravo vreme i na pravom mestu, imaju moć da prekinu tišinu koja ubija.

Francesca Albanese danas govori ono što mnogi ne smeju. Ona ne nosi zastavu i ne uzvikuje parole ali imenuje nasilje i prepoznaje žrtvu. I to radi ne iz ideološke pozicije, već iz profesionalne i moralne obaveze. Njen rad u Gazi, i nominacija koja joj je upućena iz Srbije, nisu „velike priče iz dalekih zemalja“. One su ogledalo. U njima se vidi i naše stanje, i naše ćutanje, i naše mogućnosti.

Ako ova nominacija nešto poručuje, to je da znanje ne vredi ništa ako se ne upotrebi i da filozofija bez glasa ostaje bez smisla. Ali kada progovori – postaje otpor.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.