Drastično raste broj pacijenata na dečjim psihijatrijskim odeljenjima : “Do 3. maja sam mogao da se kontrolišem, sad više nema kočnica”

Autorka: Ana Marković

U celoj Srbiji, na milion i po maloletnika ima samo 40 dečjih psihijatara. U Institutu za mentalno zdravlje, na Klinici za decu i omladinu, roditelji se žale da čekaju termin za pregled deteta i po dva meseca.

“Kod lekara u domu zdravlja nam je rečeno da moramo da odvedemo dete kod psihijatra, da potražimo stručnu pomoć i dobili smo uput za Institut u Palmotićevoj. Međutim, onda nam je doktorka napomenula da bi bilo dobro da potražimo vezu, jer su termini po dva meseca unapred zauzeti. Mnogo je dece sa problemima, a ona je starija doktorka, pred penzijom, koja kaže da ne pamti periodu u kojem je ovoliko uputa pisala za dečje psihijatre”, priča za Nova.rs Natalija Ž. (43) iz Beograda, majka trinaestogodišnje devojčice, koja ima problema sa depresijom.

Gužve na psihijatrijskim odeljenjima

U bolnicama u Srbiji, u kojima deca traže pomoć zbog mentalnih poremećaja, trenutno su sve sobe pune.

“U poslednje vreme nam intenzivno raste broj pacijenata, ali ne mogu da kažem šta je konkretno razlog tome. Mogu biti posledice svih kriza u zemlji ili to što roditelji ranije prepoznaju problem, jer su svakako osvešćeniji. Nekada je ljudima bilo nezamislivo da prihvate da dete ima psihički problem, ali sve ove krize utiču i na nas odrasle. Dešava se da roditelji i iz straha dovode decu, samo na preventivni razgovor, iako nema nikakvih ozbiljnih simptoma. To je ranije bilo nezamislivo”, priča za Nova.rs Dr Roberto Grujičić, psihijatar sa Klinike za decu i omladinu Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

Na termin za pregled se dugo čeka, jer je malo dečjih psihijatara, a adolescenata sa poremećajima sve više.

“Dobro je što se javljaju na vreme, posebno kad su razvojni poremećaji u pitanju. Dugo se čeka na termin jer imamo malo dečjih psihijatar, svega 40 u celoj zemlji, a mnogo pacijenata, milion i po dece. Gotovo svi psihijatri su u velikim gradovima, a dolaze nam osim dece iz cele Srbije, i maloletni pacijenti iz regiona Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Do skoro je u Crnoj Gori bio samo jedan dečji psihijatar, a nemaju bolničko odeljenje, dok u Banjaluci ima samo jedno kliničko odeljenje, ali je jako malo”, objašnjava doktor.

On navodi da su simptomi samopovređivanja i adolescentske krize češći kod devojčica, dok su razvojni poremećaji zastupljeni kod dečaka.

“Deca imaju danas kraći fitilj, jer im je opseg pažnje manji, a to je zbog ekrana i neposvećenosti roditelja. Kritikuju decu što su na telefonima, a onda zateknem mamu i ćerku u čekaonici, obe na telefonu i nema komunikacije, ni sa jedne strane. Milenijalci sada postaju roditelji, a oni su odrasli sa elektronikom”, naglašava dr Grujičić.

Tragedija u „Ribnikaru“ okidač za agresiju

Manja dečja psihijatrijska odeljenja su neprestano puna.

“Imamo sve više pacijenata i često smo puni. Iako smo malo odeljenje, imamo samo 10 kreveta. Ima i dečaka i devojčica, a najviše roditelji dovode decu u periodima posle raspusta. Kad treba da krenu u školu uznemire se, anksioznost se pojača i potrebna im je terapija i razgovor”, priča za Nova.rs dr Maja Davidović, specijalistkinja dečje i adolescentne psihijatrije, načelnica Odeljenja za adolescente na Klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.

Povećan broj maloletnih pacijenata na psihijatrijskim odeljenjima, lekari objašnjavaju pandemijom i zaključavanjem, koje je na decu ostavilo traga, ali i situacijom u društvu, koje potencira nasilje.

Masovno ubistvo u OŠ “Vladislav Ribnikar”, u maju prošle godine, kod jednog procenta dece dovelo je do “nove dijagnoze”.

“‘Do trećeg maja sam mogao da se kontrolišem jer sam mislio da ću ići u zatvor, a kad sam shvatio da nisam odgovoran za to što radim, nije više bilo kočnica’, nešto je što možete čuti od maloletnih pacijenata, koji pokušavaju da imitiraju ‘Kostu’. Oni o svojim razmišljanjima i idejama govore tako što se pozivaju na tragediju u ‘Ribnikaru’. Žele da se o njima priča, da postanu popularni. Nažalost, masovno ubistvo dece je u srpskim medijima bilo vrlo propraćeno, kod mnogih bez ikakve cenzure i deci je to bilo predato na ‘tacni’, sa televizije, novina, interneta, na mrežama”, objašnjava dr Davidović.

Mnogo je više dece sa agresivnim idejama danas, nego pre trećeg maja 2023., upozorava doktorka.

“To je ono što je za naše društvo poražavajuće. Na sreću, ideje naših pacijenata nisu se realizovale, ali postoje pretnje i to je dovoljno da uključi crveni alarm. Donose oružje u školu. Pre neki dan je bio slučaj sa nožem, ali moram priznati da se to mnogo češće dešava, samo nije uvek medijski propaćeno. Učenici često sami prijave druga ili drugaricu, koji im prete, a potom ih iz uprave škole upute kod nas ili ih dovedu roditelji”.

„Krivo je naše nasilno društvo“

Koliko je krivica za stanje u dečijem umu na roditeljima, toliko je i na svima nama, odnosno na celokupnom društvu.

“Postali smo veoma agresivni. Ranije su se cenili ljubav, empatija, isticalo se kad neko nekome pomogne, danas toga više nema. Plasiraju se samo rijaliti programi, nasilje kroz vesti, emisije, društvene mreže, a deca nam trpe. Imamo i otežavajuću okolnost, a to je pubertet. Međutim, ono što je nekad bilo bezazleno u tom periodu odrastanja, sad može biti katastrofalno”, priča dr Davidović.

Najčešće dijagnoze kod dece su poremećaj ponašanja, anksiozni osećaji, depresija, mešoviti poremećaji, ponekad izazvani psihoaktivnim supstancama, ali i agresija, a najmlađi pacijent ove ustanove imao je samo 13 godina.

“Dete sa 13 godina može dobiti dijagnozu anksioznosti ili depresije, a agresija je sve više zastupljena. Mnogi stresni faktori kojima su deca izložena izazivaju agresiju, kao disfunkcionalna porodica, nasilje u školi, situacija u našoj zemlji i sve ono što smo doživeli. Društvene mreže su veliko zlo, a bilo je mnogo propusta u prethodnim godinama, nismo pazili na decu. Nisu sankcionisani mediji koji promovišu nasilje i danas imamo porazne rezultate, odnosno posledice”, naglašava doktorka Davidović.

Maloletni pacijenti, kaže ona, dobijaju lekove, odnosno medikamentoznu terapiju, ali i razgovor sa lekarom, koji je daleko efektniji i važniji.

“Deca dobijaju lekove kao i odrasli. Međutim, lekovima ne možemo da delujemo na njihove misli, ali tu je zato psihoterapija. Rad sa psihologom, defektologom, jedino integrativni tretman, uz multidisciplinarni pristup, pomaže našoj deci.

Podsetimo, prema izveštajima Svetske zdravstvene organizacije, svako peto dete u svetu ima neki psihijatrijski poremećaj.

Tekst je prenet sa portala Nova.