Priča o Bobanu i Geriju, prodavcima uličnih novina u Beču

Geri

Prodajem Augustin već dvadeset godina. Počeo sam slučajno. Nisam mogao da vratim dugove, završio sam na ulici i upleo se u gomilu gluposti. Sada živim u socijalnom stanu, ali koristim ga samo da u njemu prespavam – inače sam stalno u pokretu. Takođe uvek hodam bos, osim zimi, kad je previše hladno. Mnogi mi kažu da nije pametno to raditi u gradu. Prljavo je, a i pseći izmet je na sve strane, kako da ga izbegneš? „Zato postoji voda”, kažem im ja. Nikad se nisam povredio, samo treba paziti kuda hodaš. Većina ljudi me gleda kao da sam poludeo, ali nije me briga. Ljudi koji me znaju misle da je to sjajno.

Obično se krećem po pabovima na Girtlu (saobraćajni prsten oko šireg centra Beča; prim. prev.), i tamo prodajem magazin. Desile su se i promene tokom poslednjih dvadeset godina: neki pabovi su nestali; sruše ih, na primer. U vreme kad sam počeo da radim, nekoliko vlasnika lokala mi je reklo da više ne moram da pitam smem li da prodajem, jer su me dotad već svi znali. Na Girtlu ili u metrou, uglavnom me svi znaju. Moj novi moto glasi: „Ako ne znate Gerija, ne znate Beč”.

Ljudi me prepoznaju i po odeći. Ćaskam s njima. Ako se krećeš po pabovima i barovima, moraš biti u stanju da nađeš zajednički jezik sa svima. Većina ljudi želi samo da popriča. Ako to osetim, započnem razgovor.

Radim šesnaest sati tokom vikenda, a volim i da budem na ulici noću jer tada jedva da ima prodavaca. Znam sve vlasnike barova. Znaju da sam pošten i to cene. Ja ne prosim.

Ja sam ovde ono što zovu Zuagraster: neko ko nije poreklom lokalac, ali je to postao. Rođen sam u malom selu za koje niko nije čuo, u blizini gradića St. Pölten. Šesnaest kuća i dve kafane. Kad sam došao u Beč, postao sam panker. Pank scena ovde više ne postoji. Ranije su pankeri bili opasni, nije nas bilo briga ni za šta. Nismo se plašili policije. Proveo sam jednom prilikom dva dana u zatvoru, ali i dalje se nisam obazirao na njih.

To je uvek bio moj stav. Na primer, ne podnosim smene od dvanaest sati. Ja ne moram tako da radim, ali neki ljudi moraju. A to nije slobodan izbor, uglavnom ide ovako: „Da li pristajete na dvanaestosatne smene? Ne? Onda ništa”. Vidimo kako se to uvodi na sve strane, ali sasvim polako, da niko ne primeti. Samo, jednog dana, ljudi više neće imati porodični život.

Najvažnije stvari u životu za mene su da budem zdrav, i da me ljudi sa ulice ostave na miru. Nemam s tim problem. Ako neko krene da mi priča gluposti suprotstaviću se – ali to je normalno.

Boban Pajković

Prodajem Augustin od 2004. godine. Čuo sam za ovaj posao od drugog prodavca, ali on je otišao. Prodavao je dosta. Gde god ja da stanem, ništa ne prodam. Bez obzira na to gde se zaustavim.

Endi, koji radi s prodavcima, rekao mi je nedavno: „U 16. becirku postoji slobodno mesto za prodaju”. Bio sam juče u šesnaestom, i ništa. Ranije sam stajao u Kettenbrückengasse. Dođe policija. Kažu: „Pokaži dozvolu”. Pokažem. „Sve u redu. Nema problema, nastavi.” Ipak, kad god prolazim kroz Naschmarkt (poznata bečka pijaca; prim. prev.), prodam par komada. Ljudi koji kupuju Augustin uvek su fini. Ja vodim računa da se obučem lepo. Dozvoljavaju mi da prodajem i u Café Ritter, u Mariahilfer Straße. Tamo nemam nikakvih problema.

Dolazim iz Srbije, a u Beču sam od 1967. godine. Imam austrijsko državljanstvo, i sopstveni stan. Razveden sam već dvadeset godina, i nisam se ponovo ženio. Ali odlično se slažem sa ćerkom.

Počeo sam da se bavim boksom kad sam imao petnaest godina. Sada dobijam donaciju koja pokriva troškove treniranja jednom nedeljno. Plaća ih jedan dobar čovek, gospodin D. Poznajemo se već četrnaest godina, on je sad u penziji. Upoznali smo se u pabu u Gumpendorfer Straße, u kome je radila moja sestra. On je bio stalna mušterija, i neko ga je pitao: „Možeš li da pomogneš Bobanu Pajkoviću da dobije državljanstvo?” Rekao je: „Sedi, kaži mi svoj datum rođenja i gde radiš”. Čak mi je platio i troškove državljanstva.

Onda me je pitao uspevam li da se bavim boksom. U to vreme sam počeo redovno da treniram, i posle godinu dana sam imao prvi meč. Borio sam se i pobedio nokautom u drugoj rundi. Posle sam prestao da boksujem, ali sad sam opet počeo, rekreativno.

Redovno idem kod lekara na kontrolu jer mnogo pušim. Poslušaće mi pluća i proveriti srce sledećeg meseca.

Radio sam i kao konobar. Dobro zarađivao. Bilo je i raznih balova i banketa, tu je bilo najviše novca. Sad imam invalidsku penziju, a dobiću i punu penziju kad napunim 65 godina. Sve u svemu nije loše, ne mogu da se požalim. Samo što moram da slušam ćerku kako me stalno nagovara da prestanem da pušim. Čak mi je i gospodin D. juče rekao da moram da prestanem.

Još jedna stvar: sedeo sam u Operngasse kad me je jedan čovek pogledao, i ja mu uzvratio pogled. On kaže: „Šta gledaš?” Sišli smo ka metrou, i on me je na gurnuo dok sam stajao na platformi, pao sam pod voz. Mali prst na nozi mi je otkinut. Čoveka koji me je gurnuo znao sam samo iz viđenja. To je bilo na svim vestima, na televiziji, u novinama, svuda.

Izvor: INSP News Service

Prevod: Tijana Spasić