Andrija Mladenović: “Otkrio sam da mogu nešto što nisam ni znao da mogu”

Kada sam ostao na ulici, u prvom trenutku nisam umeo da se snađem, ali uspeo sam.  Razmišljao sam šta je najbolje, nije bilo glavom kroz zid. Znao sam kakva je zemlja u kojoj živimo, ali kada sam ostao bez doma, nisam mogao da verujem da nijedna institucija neće da mi pomogne. Išao sam u svaku od njih i svuda su mi vrata bila zatvorena, ili su rekli „snađi se”. Kako da se snađem, ja bukvalno ništa nemam, o tome vam pričam sve vreme. Vi postojite zbog toga da pomažete ljudima, ali državu očigledno baš briga za nekog beskućnika, jer se danas većina bori da preživi, i šta ih onda zanima neko ko nema ništa.

U to vreme sam čuo za Liceulice. Dotad sam se nekako borio, iako sam bio među ljudima kakve ranije nisam poznavao. Liceulice je došlo u pravi čas, hteo sam da krenem nešto da radim. Shvatio sam da je to najbolji način da preživim, druga opcija bilo bi šibicarenje, a to ne bih voleo. Prodaja mi omogućuje novac za hostel. Pošto kad ne živim nigde, moram da živim u hostelu.

Nemam stalnu lokaciju, više sam šetač, pošto mi je teško da stojim na jednom mestu. Idem gde ima najviše ljudi, kroz Knez-Mihailovu, zatim do Doma omladine, do Kulturnog centra Beograda, svratim do Skadarlije. Gde su ljudi, tu sam i ja. U početku nisam bio previše aktivan, ali shvatio sam da prodaja zavisi od toga koliko se ja uključim. Ranije sam dosta bio asocijalan, ali ovo me je nateralo da komuniciram s ljudima. Otkrio sam da mogu nešto što nisam ni znao da mogu. Dosta su mi pomogli i razgovori s psihijatrom u Centru za bolesti zavisnosti. Razgovori pomažu više nego lekovi, ali retko ko hoće da priča s vama.

Kada sam počeo da prodajem časopis, odjednom su leđa počela da me bole, izgubio sam dosta kilograma. Otišao sam kod doktora i otkrili su da imam rak. Tada sam izgledao stvarno kao klošar. Ljudi su me izbegavali, video sam kako me gledaju i prodaja nije nešto išla. Pomislio sam – super, konačno ću umreti. Tad Imao sam tad četrdeset godina, rekao sam sebi: bilo je lepo, sad je napokon kraj. Majka nas je napustila kad smo sestra i ja bili mali, pa nas je otac odgajao. Odrastao sam devedesetih, moja generacija je imala sreće, bila je super muzika, filmovi. Ali bio je i rat, opšta depresija, mnogi su otišli iz zemlje. I ja sam dve godine živeo u Londonu, trebalo je i u Nemačku da se odselim, ali tu sam se dvoumio. Svuda bih bio građanin drugog reda. Ipak je moje mesto bilo u Srbiji. Užasna je, ali to je moja zemlja. Oni koji su ostali uglavnom su propali.

Kada mi je sestra preminula, jako sam teško to podneo. Počeo sam i da pijem, ali ni to mi nije pomagalo. Sve se to skupilo. Nisam hteo da se lečim, nisam išao ni na kakve terapije, nisam imao nikoga ko bi brinuo o meni. Međutim, počne da mi bude bolje. Težina počne da se vraća iznenada kao što je i nestala. Uradim ponovo skener, nema raka, doktori mi u šali kažu da sam vanzemaljac. U tom trenutku sam bio razočaran.

Nisam slikao više od petnaest godina. Meni je potrebna inspiracija, muza. Sada je više nemam, a ni novac za štafelaj i boje; dosta stvari je potrebno za slikanje, a ja se borim da preživim.

Ipak, na kraju dana, zadovoljan sam. Vidim da postoji i ta druga strana Beograda, na neki način alternativna, drugačija. Nisam bio toliko optimističan, ali Liceulice me je demantovalo. Mislim da bi trebalo da bude više onih koji se bave nama sa margine. Ljudi koji se od početka bore lakše se snalaze u kriznim situacijama od onih koji imaju nešto. Trebalo bi sada da dobijem socijalnu pomoć, tome se radujem. Imam sestričinu, želim da vidim šta će ona da uradi.

Veliki sam filmofil, interesuje me i šta će novo da se snimi. Jednostavno, znatiželja me drži, želim da vidim šta će biti sutra. Planove nemam, ali želim da budem dobro. To me vodi dalje.

Razgovarala: Milica Terzić