Biserko: Srbija od Bajdena može da očekuje vrlo ozbiljne korake

Autor: Danica Vučenić

Ali zanimljivo je to da presuda Mladiću ovde ne samo da više nije tema, nego nije suštinski ni bila tema. Svelo se sve na nekoliko izjava u kojima je to proglašeno optužbom za sve Srbe, osvetom, političkom presudom, uz naslove u taboidima da je on zauvek heroj ili da je osuđen bez dokaza. Kao i Vučićevim tumačenjem pred Savetom bezbednosti UN kojim je odbio da prihvati ulogu suda u Hagu, optuživši ga da nema ni jedne presude za zločine protiv Srba.

Preko presuda Haškog tribunala oni prelaze olako i kao da to stavljaju pod tepih. Ta tema, međutim, stoji pred Srbijom. Bez toga ona ne može da krene u budućnost i da normalizuje svoje odnose sa susedima – to je prosto imperativ. Kada će Srbija biti sposobna da se s tim nosi i da se na neki način okrene sebi, pitanje je za sve nas jer to mnogo zavisi od međunarodnog konteksta koji se po meni dramatično promenio u odnosu na ’90-e. Tada je dominirala Amerika i liberalni međunarodni poredak koji je sada načelno doveden u pitanje ovim autoritarnim zemljama kao što su Kina i Rusija. Srbija tu traži podršku i zahvaljujći njima ona uspeva još da manipuliše i izbegne suštinsko opredeljenje za Evropsku uniju, bez obzira što je to “zvanična” orijentacija Srbije.

Haški sud, sa kojim smo izručenjem vojnog i policijskog vrha formalno završili saradnju, i Kosovo su dve ključne tačke našeg evropskog puta. Da li presuda Mladiću jednu od tih tema potpuno skida sa dnevnog reda?

Srbija nije pokazala ozbiljnu volju i spremnost da se okrene suštinski prema EU.

Ali, imamo ambivalentan stav prema svemu. Ne priznajemo Hag, a izručujemo – ostalo je još dvoje radikala da budu izručeni Mehanizmu.  Nećemo da priznamo Kosovo, a ulazimo u dijalog. Idemo u Evropsku uniju, a suštinski ne ispunjavamo uslove za nju. Zašto je to tako?

Vučić sistematski odbija da izruči dvoje radikala Hagu. Ali, njemu je vrlo važno i stalo mu je do EU zato što Srbija dobija ogromnu podršku, finansijsku i svaku drugu. Godinama je imao vrlo konstruktivan odnos s Nemačkom i njenom kancelarkom, u periodu kada je Evropska unija očekivala da će Srbija, nakon što je potpisala Briselski sporazum, normalizovati odnose s Kosovom. Niko od nje nije zapravo tražio da se Kosovo prizna i oficijelno i to nije ni potrebno u ovoj fazi. Međutim, oko 2014. i 2015. stvar se potpuno izokrenula, posebno kada je Tramp preuzeo Belu kuću i kada je na neki način zanemario Balkan, a na kraju svog mandata pokušao da ekonomskim aranžmanima navodno stvori uslove za bržu normalizaciju. Bez rešavanja političkih pitanja to nije moguće. Za vreme Trampovog mandata, tokom koga je on na neki način okrenuo leđa Balkanu, lokalni lideri su se rukovodili svojim afirmacijama i Srbija je to iskoristila.

I posle toga je gde tačno?

Srbija i Vučić posebno su bili razočarani pobedom Bajdena zato što je u svim njegovim najavama i intervjuima njegovih saradnika bilo očito da on želi da završi nezavršeni posao na Balkanu. Sve su su njegove izjave, kao i Blinkenove i svih ostalih saradnika, vrlo konkretne. Radi se o timu ljudi koji vrlo dobro poznaju Balkan, svi su radili na Balkanu i, u tom smislu, Srbija može da očekuje vrlo ozbiljne korake.

Proširena je Uredba o sankcijama pojedincima koja omogućava sankcionisanje aktera koji su umešani u kršenje ili opstrukcije primene bilo kog sporazuma o regionalnoj bezbednosti, što uključuje i Mehanizam u Hagu.

To se uklapa u tu odluku da završe posao na Balkanu.

U tom kontekstu, da li vidite u Srbiji osobe koje mogu biti pod udarom tih sankcija? Na primer, ministar Vulin? On je, uz sve ostale neprimerene izjave u odnosu na susede, sada promoter tzv. srpskog sveta koji treba da bude, kako je rekao, glavni zadatak sadašnje generacije političara.

On je deo vlade Aleksandra Vučića i jedan od njegovih najbližih saradnika i zato moramo tu njegovu izjavu pripisati celom vrhu.  Kao što znamo, vlada mora da govori jednim glasom i to je uvek i bila praksa. Svi ovi disonantni glasovi govore o podeljenim ulogama, jer Vučić izbegava da iznese tako radikalne stavove i, u tom smislu, on može biti na udaru kao i bilo koji drugi predstavnik vlasti koji zapravo osporava pre svega Dejtonski sporazum ili Rezoluciju 1244. Mada, Srbija tu rezoluciju tumači na drugi način, a ona je prevaziđena jer  je nju vreme pregazilo, i kontekst je drugačiji, i Kosovo je u međuvremenu postalo nezavisno i  priznalo ga je pola planete, i to ovaj zapadni deo kojem mi, navodno, težimo.

Može li se razumeti da je srpski svet modifikacija velike Srbije iako Vulin kaže da je ta paralela zloupotreba?

Oni stalno recikliraju stare termine da bi zapravo izbegli taj termin Velike Srbije koji je cirkulisao ’90-ih ili 80′-ih. Radi se o tim imperijalnim težnjama Srbije. Ona nije odustala od toga, ona smatra da istorijski trenutak i dalje postoji zato što iza sebe ima Kinu i Rusiju. SAD i Evropska unija, koja je, ovim najnovijim podvizima Bajdena zapravo uvučena u savezništvo, treba zajednički da deluju na Balkanu i stave tačku na sve t destabilizirajuće aktivnosti bilo koga u regionu, pre svega Srbije kao najveće zemlje, kao najrelevantnije u smislu i stabilizacije i destabilizacije. U tom smislu, ja mislim da Vučić ima vrlo mali manevarski prostor jer  on ne bi želeo da izgubi podršku Evropske unije, koja je vrlo značajna ekonomski, finansijski i kako hoćete… I on se sad lomi. Gledajući sve ono što se dešava u Srbiji, jasno je da ovde nema potencijala za  reforme koje traži Evropska unija i zato mislim da ona treba da napravi nekakav specifičan aranžman – ne puno članstvo, ali nešto poput onoga što se govorilo o novoj strategiji za proširenje, koja mora da bude mnogo konkretnija.

Pre dve godine ste rekli da Vučić gubi podršku Zapada koju je imao 2013. ili 2014. Kako se to vidi?

On je prvi put suočen s oštrijim nastupom i verovatno u privatnim razgovorima to izgleda još konkretnije. Vidi se po njegovom ponašanju. Očigledno je kada je zadovoljan, ali i kada nije i tada manifestuje radikalni stav i  neku vrsta besa. Istovremeno je u strahu od tih aktera sa Zapada zato što Bajden ipak nosi poruku jedne velike sile, to nije za zanemarivanje. Oslanjanje samo na Rusiju i na Kinu, koje su zapravo isto tako udružene, kao što je bio i Tramp u podrivanju EU preko zemalja kao što smo mi ili ovih istočnoevropskih, nije dovoljno. Mada, Evropska unija unutar sebe ima taj sukob autoritarnih i demokratskih zemalja i to je nešto što je Vučić vrlo spretno koristio, kao i činjenicu da pet zemalja članica EU nije priznalo Kosovo.

Kada Vučić poručuje Bilčiku da može da kritikuje Srbiju kada bude imao procenat podrške kao on,  šta zapravo želi i kome se obraća?

Ja mislim da je on sam sebi stvorio atmosferu koja sada ide protiv njega. On je, na primer,  godinama vodio propagandu protiv Kosova i svega što mu sada isporučuju kao nešto što mora da uradi. Zapravo, da bi stvorio atmosferu za drugačije ponašanje, on mora pre svega da disciplinuje svoje medije  koji bi trebalo da kreiraju atmosferu za dijalog s Kosovom. To bi mu možda  pomoglo.

Ali to se ne dešava?

To se ne dešava, naravno, zato što on još uvek računa na Rusiju. Mislim da su ta očekivanja preterana pošto Rusija ipak gleda svoj interes. Ona preko Balkana koči i opstruira Evropsku uniju, NATO i SAD. Onog momenta kada se oni negde nagode i naprave nekakav kompromis, mislim da tu Srbija neće imati prioritet, kao što je već i Bajden odustao od sankcionisanja Severnog toka zato što mu je potrebna Nemačka. Ti odnosi unutar Evrope, ali i između Evrope i SAD, nisu tako jednostavni. Oni se redefinišu na određenim pitanjima. Primarno pitanje jeste bezbednost i to je ono gde Balkan dobija nekakav značaj jer Zapadni Balkan jeste izvor mogućih nestabilnosti.

Zar to nije ponovo loša vest za nas, bezbednost kao ključna tema je proizvela stabilokratsku situaciju?

Ja mislim da je taj pristup bio pogrešan. Demokratizacija, ljudska prava, sloboda medija – to treba da bude u fokusu i to je ta novina koja se čuje od američkih predstavnika.

Bajden je u predizbornoj kampanji  obećao svetsku konferenciju o demokratiji.

To će sigurno da se desi jer zapadne demokratije moraju negde da se konsoliduju. To je ipak vrhunac civilizacije, bez obzira na razne probleme i greške unutar njih samih, to je  u ovom trenutku najviši domet civilizacije.

Vratimo se nama. Koja je granica posle koje, iz perspektive zapadnih zemalja, nije više važno da li  je namera Vučića ili Vulina da radikalan i uvredljiv govor koriste za unutrašnju upotrebu?

Srbija je suviše mala i rekla bih irelevantna za neki međunarodni kontekst, ali još uvek dovoljno važna s obzirom na te promenjene međunarodne okolnosti u kojima je uticaj Rusije, Kine i Turske veliki. Verovatno se u razgovorima mimo javnosti drugačije ponašaju, drugačije poruke mu prenose. Oni vrlo dobro prate sve što se ovde dešava, problem je što ovde nema nijedne opcije koja zagovara nešto drugo. Kada analizirate izjave opozicije, to je sve vrlo upitno kada je reč o evropskoj orijentaciji ili zapadnoj orijentaciji. Mislim da već sada dobro shvatamo kakvo smo mi društvo i da je tu je potreban poseban napor. Srbija ovakva kakva je danas za narednih 10 godina ne može da se ozbiljno pokrene. Pritom mislim na stvaranje neke nove alternative jer je za to potreban ozbiljan rad i angažman, a ne vidim da se na tome radi.  Mladi ljudi su isto zatrovani, ili ne znaju, ili su dezorijentirani, nezainteresovani… Treba raditi na toj novoj opciji. Možda postoje ljudi u tim raznim inicijativama širom Srbije, ali još uvek nema te političke sinergije koja bi pokazala da su drugačiji.

Ovo o čemu sada govorite, govorili ste i pre 20 i više godina. Naime, u intervjuu nedeljniku Vreme, februara 2000. godine, pre pada Miloševića, govorili ste o nepostojanju alternative, nacionalizmu, odnosu crkve  i političkih stranaka prema tada desetogodišnjoj ratnoj prošlosti. Manje više isto, s tom razlikom što sada govorimo o tridesetogodišnjoj prošlosti.

Srbija je svesna ovoga što je urađeno i mislim da mnogi stariji ljudi, koji su mogli da prate sve to poslednjih 30 godina, vrlo dobro znaju da je Srbija poražena, da je to jedan poraz za koji treba ogromna moralna snaga da se s njim suočite. Srbija se, pošto na to nije spremna, samoizolovala. Ona se izolovala od regiona i sa svima ima neke probleme. Ti odnosi su se jako pogoršali nakon dolaska naprednjaka na vlast. Istovremeno,  Srbija se zbog tih svojih frustracija okrenula  istoku i to Rusija vrlo vešto koristi.

Nemam nameru da branim nesuočavanje sa prošlošću, ali deluje malo nepravedno na primer to što se Austrija tek devedesetih suočila sa svojom ulogom u Drugom svetskom ratu, pa to nije predstavljalo veliki problem većini zapadnih zemalja.

Nisu se ni Japanci, ni mnogi drugi suočili. To jeste proces koji jako dugo traje. Ne  kažem da će se to desiti onog momenta kada neko nešto kaže u tom pravcu, ne. Mislim da je potrebno pre svega da imamo neku funkcionalnu demokratsku vlast, da država preuzme na sebe odgovornost da kroz institucije promoviše vrednosti. U krajnjoj liniji, Haški tribunjal je između ostalog i pitanje kažnjivosti i nekažnjivosti i delovanja pravne države, a ono što nama treba jeste da se nekako ponovo smestimo u taj pravni okvir. To neće trajati pet ili godinu dana, to će trajati decenijama. Vi ste u pravu, taj proces je dugačak, generacijski, ali on negde mora da počne, barem što se tiče  pravnog okvira. Naravno, ne može se suočiti aktuelna elita koja je bila deo poraženog programa, ja od njih to ne očekujem, niti očekujem da mladi ljudi budu sposobni da o tome misle drugačije.

Ne mogu a da se ne setim kolika su očekivanja bila od Vučića 2013, 2014, 2015. Nije ga samo Zapad podržao, ogromna su očekivanja bila i u nevladinom sektoru, pa i Vi lično ste imali očekivanja da će na primer da reši Kosovo…

To je diglo očekivanja mnogih, pa i nas ovde u zemlji.

Da li se osećate prevarenom?

Pošto to svakodnevno pratim, nekako sam brzo shvatila da je to samo šarada. Kada je došlo do promene u međunarodnom kontekstu, kada je Tramp došao na vlast, kada je Rusija pojačala svoje prisustvo ovde, pa Kina tim svojim novim putem svile, to je Vučića ohrabrilo. Zato su sada Amerika i EU  pojačale svoje fokusiranje na Balkan, upravo zbog toga što su Rusija i Kina suviše duboko ušle u region i na neki način lokalnim liderima nude nešto bez ikakvih uslova.

Kažete da su EU i SAD pojačale prisustvo na Balkanu – šta je posledica tog pojačanog prisustva, kako će to da utiče na nas sve ovde?

To nije pritisak na nas. Oni će imati pojačan pritisak na vlast, ali će se više okrenuti društvu – civilnom sektoru, medijima, svemu čemu su bili okrenuti posle  2000. Civilni sektor je onda bio dosta vibrantan, kao što se i sami verovatno sećate, imao je neku ulogu, i to vrlo pozitivnu, rekla bih, pogotovo u saradnji s Haškim tribunalom. Te teme su bile u medijima i na televizijskim kanalima. Toga sada nemate.

Civilni sektor i liberalni intelektualci nisu uspeli da ubede građane u svoje ideje decenijama unazad. Šta mislite, da li ste nešto radili pogrešno ako većina građana to nije prihvatila?

Suočavanje je veliki problem za većinu građana. Mnogo je lakše da okrenete leđa tome nego da se s tim suočite. To je užasno teško pogotovo što je srušena jedna zemlja u kojoj jesu živeli svi Srbi, a sad kao idemo za nekim projektom da svi Srbi žive u jednoj zemlji. To je prosto porazno i drugo, danas nije bolje nego što je bilo. Da je bolje, možda bi se ljudi drugačije odnosili prema tome. Sada oživljava i neka vrsta nostalgije za vremenima u kojima ljudi vide neku atmosferu tolerancije i komunikacije. Ipak je i ta zemlja bila popularnija nego ijedna  na ovom prostoru, čak i unutar te jednu partije koja je vladala bilo je više frakcija i više nekog kritičkog mišljenja, pogotovu u poslednje dve decenije te države, nego sada. Prema tome, građanima nije jednostavno, a drugo, ova debilizacija putem tabloida je dovela do toga da ljudi ne razlikuju šta je dobro, šta je zlo. Ljudi su deprimirani i deangažovani. Istovremeno, došlo je i do smene generacija na svim nivoima, na političkom, u civilnom sektoru, medijskom. Sada imate nove ljude koji malo znaju o toj prošlosti i ne zanima ih i to je meni normalno. I mi smo negde ’60-ih, ’70-ih malo govorili o Drugom svetskom ratu. Da bi država krenula napred. ona mora da promeni ozbiljno obrazovani sistem, medijski sistem, kulturnu scenu. Budžet za kulturu je minimalan, ovde se kultura svela na folklorizaciju, a kultura je jedan od vrlo snažnih pokretača ili mobilizatora u tom pravcu. Nema finansiranja tih projekata koji bi kroz kulturu promovisali ne samo suočavanje već i druge stvari.

U kojoj meri je to očekivanje realno, imajući u vidu da su na vlasti predstavnici i režima koji je vodio ratove, huškao?

Imate ljude koji su nekompetentni ušli na sve nivoe vlasti. Kada kažete šta da očekujemo od Zapada i nove politike prema Balkanu to je zapravo bavljenje društvom. Ja mislim da je to uvek bio propust Evropske unije, koja je po prirodi stvari uvek samo komunicirala sa vlastima, da li su one dobre ili loše to je druga stvar, ali društvo je važno. To se pokazalo i u slučaju Grčke, kao i u drugim mediteranskim zemljama, koje su drugačije. Takođe, prevelika su bila očekivanja u odnosu na istočnoevropske zemlje koje su posle 20 godina lupile u sopstveni plafon, pa se vrte u krugu ključnih stvari, poput demokratije i poimanja demokratije. Evropska unija  mora da se pozabavi tim društvima kako bi ona krenula u pravcu neke demokratije koja podrazumeva iste vrednosti. Ovako, imate u okviru Evropske unije vrlo problematične zemlje koje drugačije vide vrednosti, drugačije se ponašaju i na neki način blokiraju mnoge odluke koji su ključni ne samo za Evropsku uniju nego i za region.

Govorite o Višegradskoj grupi koju Vučić vidi kao prijatelje?

U kojima Vučić nalazi glavne partnere. Zamislite sad kada bi ceo Zapadni Balkan ušao u EU? Zajedno sa istočnoevropskim zemljama nadglasali bi ove druge zemlje.

Ali postoji i druga strana medalje. Profesor Dejan Jović, na primer, stalno insisitira na tome da, što je duže van Evropske unije, Zapadni Balkan je sve gori, a ne sve bolji.

Moramo da konstatujemo i da se Zapad zapravo dezangažovao kada je reč o  Balkanu već 2008. godine, nakon finansijske krize. Potom je došla migrantska kriza, pa Covid. Ovde ih 13 godina nije bilo na pravi način. Za to vreme je došlo do prodiranja  Rusije i Kine i tek onda je Zapad obratio pažnju. Hvala Rusiji i Kini što su došli, jer inače ovi ne bi obratili pažnju. Zapravo to prisustvo nateralo je zapadne zemlje na razmišljanje o drugačijem pristupu Balkanu.

Vratimo se na kraju na početak. Dok razgovaramo u Briselu traje susret Kurtija i Vučića. Čuli smo prognoze iz Evropske unije da bi ovo pitanje moglo da se reši do kraja godine. Kakav je vaš stav?

Ne, ne mislim da je to moguće. Mislim da će Zapad, ako Srbija ne bude bila kooperativna, a to se već može čuti na raznim stranama, ići na to da Kosovo i BiH priključe NATO-u. To bi zapravo bio poraz za srpski svet. Ali to je zapravo ključ, taj  natovski, bezbednosni okvir. Za zemlje Zapadnog Balkana to je stavljanje pitanja granica ad akta. Ukoliko bi se to desilo, a nadam se da hoće, onda Srbija neće imati izbora. Ona može da se samoizoluje i da se okrene Istoku, ali mislim da neće biti toliko dezorijentisani i nespremni. Naravno, to sve zavisi od toga da li će SAD i Evropska unija zbilja izdržati u tom pravcu o kojem sada svakodnevno govore.