Reporter Veljko Đurović o izveštavanju sa ratišta: Kada se “Palestina” zaljulja u Bagdadu (VIDEO)

“Imamo pogrešnu sliku o ratnom izveštavanju. Rat je najekstremnije ljudsko iskustvo zato što je suština rata ubijanje i uništavanje. Organizovano ubijanje i uništavanje. Da bi novinar bio ratni izveštač, postoje dva preduslova. Jedan je da bude mentalno stabilna ličnost koja u ekstremnim okolnostima može da rasuđuje, da donosi odluke, da neće izgubiti kontrolu. U tim ekstremnim, stresnim situacijama, čovek reaguje u skladu sa svojom prirodom, intuitivno. Intuicija je bazirana na iskustvu, a mi često iskustva nemamo. Za razliku od vojske koja proučava svoja, tuđa iskustva, ratove, antičke ratove, mediji to ne rade. Mi u svaki rat ulazimo od nule, od početka. Mi u stvari u rat ulazimo sa filmskim iskustvom, a stvarni rat se puno razlikuje od filmskog iskustva. Stvarni rat je bučan, haotičan, ne možeš da pratiš razvoj situacije oko sebe, u stvarnom ratu se neprijatelj ne vidi. U stvarnom ratu se ne gine kao na filmu, romantično, sa ranom u grudima, dok izgovaraju zadnje reči, nego se u 80 odsto slučajeva razlete u detonaciji neke granate koja je tu negde pala”, izjavio je Đurović.

Napominje da je veoma bitno da se ispune dva uslova; mora da se bude mentalno stabilan i da se ima sposobnost predviđanja.

“Po principu toreadora, da bi bio dobar toreador, moraš da razmišljaš kao bik. Kako ću da reagujem? Kako ću da se ponašam? Šta ću da radim ako u ovom trenutku, jer u svakom trenutku može nešto da ti se desi. Novinari iz dva razloga nisu poželjni u ratnoj zoni. I to je taj istorijski sukob dva interesa, nepomirljiva interesa, to je vojska i mediji. Svaka vojska zna da svaka informacija o njenoj aktivnosti u toku rata može biti štetna, čak i fatalna. I zato ne žele da im se novinari muvaju okolo dok oni rade. Mediji imaju zadatak da prenesu šta se na frontu događa i kako spojiti ta dva ekstrema, te dve suprotnosti. Drugi razlog, dakle, nije samo u pitanju operativna bezbednost i odliv informacija, drugi razlog zašto novinari nisu poželjni –  taj razlog često može biti i prvi razlog. A to je što nijedna vojska u svetu ne poštuje, u većoj ili manjoj meri, ne poštuje Ženevsku konvenciju, odnosno međunarodno humanitarno pravo i običaje ratovanja. A to je pre svega njihovo ponašanje prema civilima i prema zarobljenicima. I to su najčešći ratni zločini. Zato mi nismo tamo poželjni kao svedoci“, kazao je Đurović.

Za mnoge u novinarstvu, posebno za mlade novinare, ratno izveštavanje je ideal kojem se teži. Kako je zaista biti ratni reporter – između romantizacije koje stiže do nas i one realnosti koja je na terenu?

“Kad smo kod rizika, strašno je važno i tada, a posebno danas, napraviti procenu rizika. Novinari se često, posebno frilenseri, upuštaju u avanturu. Frilenseri sami finansiraju svoj put i prosto ih to tera da nekako da ne bude da su džabe dolazili i onda se upuštaju u rizik, ulaze u ratnu zonu na svoju ruku, nađu neke lokalne fiksere jer uvek ćeš naći u svakom ratu te muvare, švercere koji trguju informacijama koji mogu da te odvedu gde ti želiš, samo je u pitanju cena. Zato je, kažem, strašno važno napraviti procenu rizika, što nije lako, ali sa dva parametra moguće je proceniti da li se treba upustiti u taj rizik. Jedan je pobrojati sve opasnosti koje su potencijalne na tom putu u koji ćeš, ili se spremaš da se upustiš, a drugi parametar je proceniti kolika je verovatnoća da će se svaka opasnost od tih opasnosti dogoditi. Kad to uskladiš, biće ti puno jasnije da li da se upustiš u tu avanturu. U svakom slučaju, rizik u koji se upuštaš treba da bude srazmeran tom cilju koji pokušavaš da postigneš jer, u protivnom, rizik onda nema smisla“, naveo je Đurović.

Veljko Đurović
Profesija ratni reporter

„Ova knjiga je obavezan udžbenik za sve koji sanjaju da jednog dana postanu ratni izveštači, savršeno štivo za sve one koji to jesu, memorijski osveživač za one koji su to bili. Za sve druge, ovo je ulazak u misterije profesije ratnog izveštača, romantizovanog posla u kome opasnosti vrebaju na sve strane. Više nego dragoceno svedočanstvo kakvog nije bilo na ovom području.“

Boško Jakšić

U diplomskom radu „Ratna reportaža“, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pre trideset godina pisao sam o hrabrim, požrtvovanim izveštačima, sklonim avanturizmu, koji svoje živote stavljaju na kocku da bi obavestili javnost o ratnim zbivanjima u raznim krajevima sveta. S vremenom, što sam više ratova pratio, imao sam prilike da iskusim i sagledam bezbroj složenih nijansi ratnog izveštavanja, često više tamnih nego svetlih. Ipak, kada bih ponovo birao profesiju, bez sumnje bih izabrao isto. Kao što kaže Tim Pejdž, britanski fotograf koji je četiri puta ranjavan u Vijetnamskom ratu: Ratni dani su bili ekstremno iskustvo, puni magije i glamura koje niko ko je kroz to prošao ne može iskreno poreći.

Veljko Đurović

Veljko Đurović (1953) diplomirao je 1981. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Odseku za filmsku i televizijsku kameru, sa temom „Ratna reportaža“. Od 1981. do 2007. kao snimatelj/reporter pratio je ratove na svim kontinentima: Nikaragva, Salvador, Kambodža, Liban, Izrael, Etiopija, Somalija, Sudan, Severna Irska, Zalivski rat, Ruanda, bivša Jugoslavija, Irak. Radio je za TV Beograd, NBC, WTN London i SKY NEWS London. Jedan  od osnivača i urednika časopisa YU VIDEO (1983-1992). Autor više dokumentarnih filmova (između ostalog, serijala o aktivnostima UNHCR-a i Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Latinskoj Americi i Africi), knjiga Press Don’t Shoot (1999,  Samizdat B92), Bagdad Live (2004, Samizdat B92) i priručnika Podsetnik za izveštavanje iz ratne zone (2004); koautor televizijske emisije Dvougao. Dobitnik je dve nagrade za istraživačko novinarstvo.

Kao i svakom drugom reporteru, novinaru, objektivnost treba da ostane najvažnija. Kako ratni izveštač zadržava neutralnost u ratnom sukobu, kada možda lete meci oko njegove glave?

“Ja zagovaram onu opciju koja kaže da nema objektivnog – svako izveštavanje je subjektivno. Zavisi samo od novinara koliko uspe da bude pošten prema ljudima kojima piše ili snima priču, koliko je iskren, fer, pošten prema gledaocima ili čitaocima i koliko je na kraju fer prema sebi da mu bude mirna savest. Kad to ispuniš, to ne može biti objektivno, to je sve subjektivno. Kad to ispuniš, ti si zadovoljio novinarski etički kodeks. U ratu je teško proceniti šta je propaganda, a šta je objektivno. Objektivno se obično vraća kad prestane pucanje, ali onda je kasno“, kaže Veljko Đurović.

Imate višedecenijsko iskustvo, od Nikaragve preko Libana i Severne Irske, do ratova u bivšoj Jugoslaviji. Na Ilidži ste 1992. i ranjeni. S ove vremenske distance, koji su najvažniji događaji iz Vaše karijere?

“Prvo, sam boravak u ratnoj zoni, to je, kažem, najekstremnije iskustvo za svakog novinara, jer je i najveća životna priča, jer je ulog najveći. Ako bi se sad trebalo vratiti, prošao sam skoro 30 ratova. Recimo, u Salvadoru 1995. kad smo ilegalno ušli iz Hondurasa, iz nekog izbegličkog logora sa pokretom ‘Farabundo Marti‘, na njihovu teritoriju, očekivali smo da budemo dan, dva, jednu ili dve noći da provedemo, a mi smo ostali dve nedelje. Granica je bila zatvorena, bila je neka ofanziva honduraške vojske da zatvori granicu. Nismo mogli da izađemo, onda je moja majka dobila infarkt. Moj hod po mesecu, ako mogu tako da kažem, bio je 2003. godine u Iraku, kada je ceo svet gledao moj snimak jer su, pred početak rata, 2003. na kraju marta, svi zapadni mediji ili većina zapadnih medija napustili Bagdad, Irak. Iz straha od konsekvenci, ne samo od hemijsko – biološkog rata što se pretilo da Irak ima, nego zbog onog trenutka kada dođe do promene vlasti, onog vakuuma koji može da traje par sati, čak par dana. Da jedni odu, a da drugi još nisu preuzeli kontrolu, to se i desilo. Kada je, kažem, ceo svet gledao moj snimak jer smo jedini (bili tamo) tog dana, mi smo ilegalno uneli digitalni bežični link da možemo da se krećemo po Bagdadu do satelitske antene koja je stajala na krovu hotela Palestina. Svi ostali bili su vezani kablovima, tada još nije bilo bežičnih linkova koje danas imamo. Mi smo pošli u susret prvoj mehanizovanoj, i to je trajalo satima. Meni je kičma pukla, ali smo bili najgledaniji u svetu, u pres centru u Kataru, kad su pitali komandanta operacije šta se događa u Bagdadu, on kaže, ne znam, gledajte Sky News”, seća se Veljko Đurović.

Za Hotel Palestina u Bagdadu, o kojem ste govorili, vezuje se i jedan slučaj prijateljske vatre. O čemu je tu tačno reč?

“Interesantno je da je ta prijateljska vatra, čini mi se, ubila prvih 15 novinara. Zato što se, kažem, u ratu prvo puca, pa se onda pita ili se i ne pita. Po proceni NATO-a, na 16.000 ispaljenih metaka, jedan pogađa cilj. Prosto, jedan deo novinara nije dobio raspored da bude po trupama i onda su na svoju ruku odlučili da se nekako organizuju i nalazili su se u nekoliko navrata na ničijoj zemlji – i tako su nastradali. Ovo što se desilo u našem hotelu, to je bilo 8. aprila, na kilometar, kilometar i po od nas, bila su dva američka tenka. Mislim da se znalo i u američkoj vojsci, i u Kataru, i u Vašingtonu, da su u Hotelu Palestina samo novinari. Nikog drugog nije bilo, naravno, turista nema u to vreme. Ostaje tajna zašto je taj tenk pucao na naš hotel. Možda mu se učinilo, on se tako opravdao, da je mislio da je u pitanju ručna raketa i lanser, a bila je u pitanju kamera, ali to nije bila jedina kamera. Na svim balkonima, na svim prozorima su bile kamere, bili su foto-aparati. Tu je bilo oko dve stotine novinara. Isto toliko, verovatno, i foto-aparata i kamera. Ubili su dvojicu, četvoricu su ranili. To je bio moj sprat, četrnaesti – par soba od mene su pogodili. Kad se to desilo, nas dvojica, kolega, novinara, pali smo. Hotel se toliko zaljuljao da smo pali. Kao kad ti neko izmakne tepih ispod tebe i ti možeš da padneš. Pa mi reče kolega, kaže, ako si vernik, počni da se moliš, jer smo očekivali drugu, treću granatu. Istrčali smo napolje, onda smo tek na ulici, ispred zgrade, shvatili šta se desilo, kad su ove kolege izneli u ćebadima, koji su nas tražili. Jedan od njih mi je bio drug, Taras Prostjuk. Ukrajinac, znao sam ga iz rata u Jugoslaviji. Zajedno smo bili na Kosovu, u Makedoniji, 2001. godine“, izjavio je za “Svet i mi“ Veljko Đurović, ratni reporter.