Dnevni (ne)red

Izvor: Insajder

Pa i takve literarne uratke na temu po odabiru  koji često izgledaju kao produkt loših prepisivača često čitaju s teškom mukom. Praćenje sednica parlamenta kod posmatrača koji ne zna o čemu se raspravlja teško može navesti na zaključak koja je tema na dnevnom redu.

Ipak, čini se da su svi sastavi na istu, promašenu temu pa se može postaviti i pitanje da nije i sam dnevni red promašen.

Tako bi se iz izlaganja o izboru novih sudija moglo zaključiti da je u toku rasprava o tački dnevnog reda „bacanje drvlja i kamenja na postojeće sudije po bilo kom osnovu“. S takvom tačkom sva su izlaganja usklađena, a neusklađenost se vidi s očuvanjem dostojanstva parlamenta, ali ta stavka je već godinama u drugom planu.

Zanimljivo je da ovaj izbor teme poslanicima daje mogućnost da ubiju dve muve jednim udarcem. Prvo kritikuju, bolje reći nesputano vređaju ko god im je zapao ili dodeljen za temu, a istovremeno uspešno izbegavaju da se bave onima koji su zaista na dnevnom redu, novim sudijama i ne upadaju u zamku da sutra ne mogu da ih kritikuju. Tako, recimo, ne bismo mogli da tvrdimo da su o novoj predsednici Vrhovnog kasacionog suda govorili lepo kada su je birali, pa će, neopterećeni prethodnim stavovima o njoj moći bez ograda da je kritikuju kada donese presudu ili iznese stav koji im se ne dopada.

Izgleda da zakonodavna vlast smatra da sudska vlast nema pravo na stav, pa je za poslanike diskvalifikujuće ukoliko sudije ili buduće sudije gostuju u emisijama i javno iznose mišljenje. I udruživanje zarad postizanja opravdanih društvenih ciljeva takođe je dikreditujuće, smatraju poslanici, pa sudije osim u emisijama, po oceni poslanika, nemaju šta da traže ni u udruženjima osim ako ona direktno ili indirektno podržavaju aktuelnu skupštinsku većinu.

Poslanici o sudijama i tužiocima, onima koji bi trebalo da su najmoralniji i najpoštovaniji deo društvo, govore uz omalovažavanje i uvrede, komentarišući pojedine presude, osporavajući im pravo na mišljenje i stav koji nije usklađen s njihovim, a sve što se poslanicima većine ne dopada kvalifikuje se kao politika. A zna se ko ima pravo na politiku. Ne baš svi.

Skupštinska govornica je i u slučaju rasprave o sudijama pretvorena u mesto za javni obračun s onima koji nemaju priliku da odgovore na uvrede i klevete.

Neretko se u izlaganjima govori o sunovratu srpskog pravosuđa. Ali tokom dugih sednica nijedan od poslanika nije pomenuo sunovrat parlamentarizma. A upravo tome svedoče građani prateći sednice parlamenta i govore na kojima se poslanicima može svašta prigovoriti, ali ne i to da često uspeju da iznenade maštovitošću uvreda na račun svih koji se ne uklapaju u njihovu sliku idealnog.