Vučić i pretnje na internetu: Strah koji gazi zakon

Piše: Jovana Tomić, CINS

Igor Besermenji je 2017. radio kao novinar portala Autonomija, kada je na Fejsbuku povodom teksta koji je napisao dobio pretnju.

„Igore idi iz Srbije đubre fašističko ili ćeš nestati.“

Besermenji kaže da je u to vreme dobijao više pretnji i da je ova bila samo jedna od njih. Čovek koji mu je pretio priznao je krivicu i potpisao sporazum o priznanju.

Pre nego što se to desilo, Besermenji je u Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal (VTK) morao da da izjavu. Reč je o ustaljenoj proceduri – nizu pitanja među kojima su da li poznajete osobu koja vam je pretila, da li vam je ranije prećeno, te da li ste osetili strah.

„Meni se nekako čini da oni uvek idu u tom pravcu da pokušaju da dobiju odgovor da li se ti realno osećaš ugroženo zbog te pretnje“, ističe Besermenji.

Pretnje novinarima, advokatima, policajcima, predsedniku i drugim visokim državnim funkcionerima, strože se sankcionišu Krivičnim zakonikom nego pretnje drugim građanima. Tako se recimo za ugrožavanje predsednika ili novinara kazna može kretati od šest meseci do pet godina zatvora.

Ali, da bi oni koji prete mogli da budu kažnjeni, oštećeni odnosno novinari i svi ostali moraju da daju izjavu u tužilaštvu da su osećali strah, baš kao što je i Besermenji uradio.

Da bi videli kako se postupalo u slučajevima kada se pretilo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, a kako u drugim slučajevima, novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) su pregledali 47 odluka Višeg suda u Beogradu donetih u periodu od januara 2018. godine do kraja 2021. Više od polovine tih odluka, njih 25, se odnosilo na pretnje Vučiću.

Istraživanje pokazuje da su ljudi kažnjavani iako tužilaštvo, za razliku od drugih slučajeva, nije uzimalo izjavu od Aleksandra Vučića o tome da li je osećao strah od pretnji, za šta stručnjaci smatraju da je bio neophodan uslov.

Aleksandar Olenik, advokat koji je branio ženu optuženu za pretnje Vučiću u slučaju o kojem je CINS već pisao, kaže da je na taj način predsednik, za razliku od ostalih građana, privilegovan. Prema njegovim rečima radi se o pokušaju da se zastraše svi koji koriste društvene mreže jer su one jedina vrsta medija koju Vučić nije stavio pod kontrolu:

„Tužilaštvo se nažalost tu stavilo u funkciju širenja straha i zastrašivanja građana sve u nameri ne da se on privileguje nego da se ljudi strahom odvrate od daljeg komentarisanja na društvenim mrežama“.

Različita praksa

Od 25 završenih postupaka za pretnje predsedniku Aleksandru Vučiću, u 16 su osumnjičeni priznali krivicu i potpisali sporazume o priznanju. U četiri slučaja je Viši sud doneo osuđujuće presude od kojih je većina kasnije „pala“ na Apelaciji. U dva slučaja doneta su rešenja o obaveznom psihijatrijskom lečenju, bez drugih sankcija, a u tri slučaja su donete oslobađajuće presude.

Pored uslovnih, kazne su se kretale od tri meseca kućnog zatvora do osam meseci zatvora.

Neke od sudija u svojim obrazloženjima isticale su da je ispitivanje Vučića suvišno. Tako je u jednom slučaju sudija odbila predlog da se on ispita s obrazloženjem da se radi o najvišem predstavniku države koji je pod obezbeđenjem Vojne policije.

Tužilaštvo je umesto Vučićeve izjave upravo koristilo dopise bezbedonosnih službi – Uprave vojne policije, Specijalne jedinice Kobri i Vojnobezbednosne agencije – o tome da mu je zbog upućenih pretnji podignut nivo zaštite.

U dva slučaja ugrožavanja sigurnosti Aleksandra Vučića pored njega prećeno je i drugim osobama. Tako je u jednom slučaju koji je završen sporazumom o priznanju krivice, pored predsednika pretnja upućena i Nebojši Stefanoviću, tada ministru unutrašnjih poslova, ali i direktoru Centra beogradskih festivala Damiru Handanoviću. Iz dokumentacije koju je prikupio CINS ne vidi se da je neko od njih ispitivan, ali se za razliku od Vučića i Stefanovića za koje piše da su mere njihove zaštite podignute na najviši nivo i intenzivirane, za Handanovića se navodi da je osetio „strah za sopstveni život“. Drugi slučaj završen je tako što je okrivljenom određeno psihijatrijsko lečenje na slobodi, a pored Vučića među oštećenima su se našli i Vojislav Šešelj i Dragan Šutanovac. U rešenju sudije ne piše da je neko od njih ispitan.

Sudeći po dokumentaciji, tužioci svesno izbegavaju Vučićevo izjašnjenje jer je u jednoj od žalbi na oslobađajuću presudu tužilac VTK-a naveo da se ne može očekivati da predsednik, premijer i sudija Ustavnog suda prilikom ispitivanja kažu da su zbog pretnje osetili strah:

„Čime bi obezvredili kako sebe lično, tako i funkciju koju obavljaju, a i zemlju koju predstavljaju“.

Iz VTK kažu da su u svim predmetima, bilo da je u pitanju ugrožavanje sigurnosti poslanika, novinara ili predsednika pristupali jednako imajući u vidu „višedecenijsku praksu da se dokazi pribavljaju i od službi obezbeđenja štićenih ličnosti“.

Međutim, istraživanje CINS-a je pokazalo da je tužilaštvo u drugim slučajevima tražilo izjave oštećenih, ali ne i u Vučićevom.

Tako je recimo to rađeno onda kada su pretnje upućivane poslaniku Vladimiru Đukanoviću, ali i kada je prećeno novinarima Brankici Stanković, Slobodanu Georgievu i Ivanu Ivanoviću.

Marija Babić, pravnica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) koje prati napade na novinare, kaže da joj nije joj poznat slučaj da je presuda doneta, a da u nekoj fazi postupka nije uzet iskaz od oštećenog.

„Štaviše, bilo je slučajeva kada je dolazilo do odbačaja krivične prijave jer su pojedini novinari isticali da se ne osećaju ugroženo.“

Dok Aleksandar Olenik osuđujuće presude bez izjave Aleksandra Vučića vidi kao nezakonite, njegov kolega advokat Vladimir Tupanjac objašnjava da čak i sklapanje sporazuma o priznanju krivice zabrinjava jer su sudije takve sporazume morale da odbiju.

„Neko može da prizna da je pretio predsedniku, ali ako se zbog te pretnje on ne oseti ugroženo tog krivičnog dela nema.“

Na pitanje zbog čega su sklopili sporazum o priznanju krivice kad Vučić nije dao izjavu, Marko Paić, jedan od advokata takvog klijenta, iako svestan da Vučić nije ispitan, kaže da čovek kojeg je zastupao živi u prilično lošim uslovima pa su išli na sklapanje sporazuma da bi smanjili troškove postupka.

Novi vetrovi ili izuzetak

Da je praksa tužilaštva i suda pogrešna, pokazuju presude Apelacionog suda.

Ovaj sud je nakon žalbi oslobađajuće presude potvrđivao, dok je tri od četiri osuđujuće oborio. Od toga, dve presude su oborene baš zbog toga što je falilo Vučićevo izjašnjavanje, dok su u jednoj sudije smatrale da nije reč o pretnjama već eventualno o uvredi.

Pored toga što su isticale da tužioci nisu predlagali da se Vučić ispita, sudije Apelacije osvrnule su se i na ispitivanje njegovog obezbeđenja. U jednoj od presuda piše da procena službe bezbednosti nije od uticaja za zaključak suda da li je kod predsednika izazvan strah, s obzirom da procenu rade bez obzira na to kako se on osetio povodom konkretne pretnje:

„Činjenica da je specijalna jedinica podigla bezbednost na najviši nivo nije od uticaja jer se radi o objektivnoj proceni“.

Međutim, u julu prošle godine je Apelacioni sud doneo odluku drugačiju od onoga što je inače praksa.

Naime, Dragan Milošev je osuđen da je Vučiću pretio na Tviteru, o čemu su mediji već pisali, a prilikom pretresa stana kod njega su pronađena dva metka za koje je na sudu rekao da su iz Drugog svetskog rata. Zbog ovoga ga je Viši sud u Beogradu, pored ugrožavanja sigurnosti, osudio i zbog nedozvoljenog držanja oružja na 11 meseci kućnog zatvora.

Tokom suđenja u Višem sudu njegova advokatica je tvrdila da su umesto Vučića u sudnici čuli šefa njegovog obezbeđenja, odnosno, kako je rekla, „ništa“. Apelaciji se, između ostalog, žalila jer nije utvrđeno da je zbog spornih objava Vučić osetio strah.

Apelacioni sud je odbacio žalbu i na taj način, suprotno ranijoj praksi, potvrdio stav da je predsednikov iskaz o osećaju straha suvišan.

Novinarka CINS-a je kontaktirala Miloševa koji joj je rekao da je i Vrhovni kasacioni sud odbacio žalbu na odluku Apelacionog. Time je, prema njegovim rečima, slučaj zaključen. Njegova advokatica Ana Matić kaže za CINS da to znači da je Milošev sada pravosnažno osuđen, ali da je ona uložila žalbu Ustavnom sudu na tu presudu.

Ovakvu odluku Apelacionog suda Aleksandar Olenik ocenjuje kao protivzakonitu i suprotnu višedecenijskoj sudskoj praksi. Kako objašnjava, ne može se na osnovu istog činjeničnog stanja desetoro ljudi osloboditi, a samo jedan osuditi.

Prema njegovim rečima zbog ovakvih situacija je propisano da se održavaju Opšte sednice apelacionih sudija na kojima se zauzimaju pravni stavovi. Nada se da će sudije krivičnog odeljenja Apelacije zauzeti stav kakav ima većina, a koji je suprotan od ove jedne presude.

„Ako se to ne uradi, onda postoji mogućnost da svaki sudija koji sudi ponaosob da se pozove na tu jednu presudu i da sudi u skladu sa njom što bi bilo prilično katastrofalno.“

Tekst je nastao na osnovu teme koju ste nam vi predložili. Predložite priču, popunite formular na ovom linku, a mi ćemo je analizirati i javiti vam da li možemo da je istražimo. Ovo je deo projekta Angažovani građani izveštavaju (Engaged Citizen Reporting – ECR).