Jama – Epizoda 4: Zbogom, kamarati

Izvor: CINS

Novinar, scenarista i voditelj: Stefan Marković

Novinarka i voditeljka: Jovana Tomić

Urednik: Vladimir Kostić

Snimanje i dizajn zvuka: Dejan Tomka

Originalna muzika: Rade Sklopić

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)

Podrška u realizaciji: Podcast.rs

Transkript intervjua: Sara Sekulić

Advokat: Slobodan Kremenjak

TRANSKRIPT

[Kratka napomena za slušaoce: Ovaj podkast sadrži detalje koji mogu biti uznemirujući. Takođe sadrži i vulgaran jezik.]

[zvuk starog televizora]

[tenzična tema]

 STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): 16. je januar 1998. Rudari druge smene rudnika Soko spustili su se u jamu. Bilo je 17:45.

Rudari su radili kao i do tada… ali, opasnost je vrebala.

Metan je ispunjavao jamu.

Ali rudari to nisu mogli da znaju, jer su detektori metana sa plafona spušteni na pod.

Tako postavljeni,  nisu mogli da alarmiraju dispečerski centar ako metan pređe dozvoljenu granicu. Samim tim nije mogla ni da se isključi struja ako dođe do proboja metana. A struje se isključuje da ne bi došlo do eksplozije.

Ali zašto su to radili? [ubod]

DRAGOLJUB ZLATKOVIĆ: Pa da ide proizvodnja. Jer ako ima više od 1,5% metan, onda se isključi struja i grabuljari ne rade, ne može da se proizvodi ugalj. I onda on ga stavi ispred lutne, gde duva čista vetrena struja.

JOVANA TOMIĆ Ispred… Praktično, kao ispred nekog ventilatora kao da ide?

DRAGOLJUB ZLATKOVIĆ: Pa da.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ovo je Dragoljub Zlatković. Rudar u penziji. Mršav čovek, tih. Nekada je radio baš u rudniku Soko.

Metan je lak gas i zato se dektori drže visoko.

JOVANA TOMIĆ: Taj metan je dosta lak…

DRAGOLJUB ZLATKOVIĆ: Gore. U gornjoj površini.

JOVANA TOMIĆ: I onda gore se drži.

DRAGOLJUB ZLATKOVIĆ: Dole ga nema. On je na visini.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ali, prema presudi, 16. januara ga je smenovođa spustio na pod. Metana je u vazduhu bili više nego što je smelo. Detektori to nisu mogli da očitaju.

I sve je bilo u redu… dok miner u 20:09  nije aktivirao dinamit.

A onda… prasak!

[tenzična tema]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Poginulo je 29 rudara. 26 je bilo povređeno.

DRAGOLJUB ZLATKOVIĆ: Čekali su našu smenu kad dođu Aleksinčani da ih izvučemo.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dragoljub je u danu nesreće bio 3. smena. Umesto uobičajenog radnog dana, čekalo ga je izvlačenje poginulih kolega iz jame.

DRAGOLJUB ZLATKOVIĆ: Mi smo ih izvlačili. Sve Aleksinčani. To je Knjaževačka smena bila. I sve što je najteže, mi smo radili.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali ko je bio odgovoran za tu nesreću?

Suđenje je trajalo sve do 2010. godine, dakle, skoro 11 godina.

Bilo je četvoro osumnjičenih. Dispečer, tehnički direktor, upravnik jame i rukovodilac zaštite na radu.

Ovaj poslednji se zove Drago Milinković [ubod]

Isti onaj Drago koji je u trenutku nesreće u Sokolu 2022. bio direktor tog rudnika.

I njega je sud proglasio nevinim. [ubod]

Jedini proglašen odgovornim za tu nesreću bio je rudar koji je minirao. I koji je tog dana poginuo.

DRAGOLJUB ZLATKOVIĆ: Ostavljeni kablovi kao da je minirano i došlo do eksplozije metana.

STEFAN: Mislite da nije bilo tako?

DRAGOLJUB ZLATKOVIČ: Ja mislim da nije bilo.

[tenzična tema]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Zajedno sa njim kada su izvlečena tela iz rudnika 98. bio je i njegov sin Darko. Tada je imao nepunih 19 godina.

U međuvremenu postao je nadzornik smene. Baš u Sokolu. 1. aprila 2022. otišao je na posao, sišao je u jamu… ali… iz jame nije izašao živ.

Doživeo je sudbinu svojih kolega koji se 24 godine ranije nisu izvukli.

I za njegovu smrt… takođe nema odgovornih.

Pa da li uopšte neko odgovara kada rudari poginu? I ko?

[uvodna špica]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): A ja sam Jovana Tomić.

Ovo su Tragovi… Druga sezona. Jama.

U ovoj sezoni Stefan i ja istražujemo šta je dovelo do nesreće u rudniku Soko i ima li za nju odgovornih ili je sve ipak samo viša sila?

Poslednja epizoda. Zbogom, kamarati.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA):  U ovoj epizodi se podsećamo šta smo sve otkrili o nedostacima u istrazi o nesreći u rudniku Soko.

Istražujemo i kako prolaze drugi postupci koji se vode zbog rudarskih nesreća u Srbiji.

Da li se dođe do odgovornih ili se i tu sve svali na višu silu ili poginule?

I kakvi su uopšte uslovi za rad u srpskim rudnicima?

[kraj uvodne špice]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ispričaću ti priču o jednom Petru. Studirao je pedagogiju u Somboru.

MARIJA PETROVIĆ: Živeo je kao podstanar, živeo je u Somboru, pa u Jagodini. Selio se. Studentski dani, znate i sami kako je to. Bio je među boljim studentima. I želeo je to i voleo je decu jednostavno. Išlo mu je to, pedagogija.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Marija Petrović, Petrova supruga. Jovana i ja smo se našli sa njom u jednoj poslatičarnici u Sokobanji. Zato i čuješ muziku u pozadini.

Iako nisu odatle Petar i Marija su u Sokobanji živeli kao podstanari. Dobili su dva deteta… A onda kreću i finansijske muke.

[emotivna tema]

MARIJA PETROVIĆ: Međutim, on kad je došo u Sokobanju, nema posla. Otišo je u biro. Treba ti..

STEFAN MARKOVIĆ: Radna knjižica? Ne. Za biro? Šta?

MARIJA PETROVIĆ:  Da volontira. Treba godinu dana da volontira. I to za 16 hiljada. Deca su jako mala, ja ne mogu da radim. Šta ćemo mi sa 16 hiljada u današnje vreme. Onda se razmislim, gde ću kako ću šta ću, šta sa 16 hiljada da uradimo? Ništa.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): I tako je Petar odlučio da se zaposli u rudniku.

MARIJA PETROVIĆ: Njegov brat rođen isto radio je u runik, njegov pokojni otac je radio u rudnik, ‘ajde kao on ide. Bolja je plata, državna firma. Jer ovde u Sokobanji nema državnih firmi toliko. Ovde se najviše rade privatni poslovi, eto tako kafići, apartmani, prodavnice, butici.

Jedino je taj rudnik bio kao među državnim poslovima, eto. Tako se on i odlučio.

Plata i državni poso.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ona kaže da Petar nije voleo svoj posao. Štaviše, planirao je da ga napusti.

MARIJA PETROVIĆ: On je mesec dana pre razmišljao da da otkaz. Kaže ovde se nešto dešava čudno, ne znam šta je, al’ nešto će da se desi. Petre, neće ništa da se desi. Kaže, hoće.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I desilo se… Petar je bio jedan od osmorice koji nisu preživeli rudarsku nesreću u rudniku Soko, 1. aprila 2022.

[tenzična tema]

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Bio je najmlađi rudar koji je poginuo tog dana.

MARIJA PETROVIĆ: Moj muž je poginuo za 56 hiljada. Šta je to? Gledam ga u kovčeg, i ne verujem. Reko’, za 56 hiljada ti si dao život.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Priča o Petru je samo jedna od priča 58 rudara koji su poginuli u rudarskim nesrećana od 2012. do 2023.

Jovana i ja smo poslali na desetine zahteva tužilaštvima i sudovima širom srbije. Tražili smo dokumentaciju o nesrećama, a onda, kako je pristizala, sve to pregledali i upisivali u tabelu.

[snimak iz redakcije]

JOVANA TOMIĆ: Od 50 nesreća 32 je bez odgovornih.

STEFAN MARKOVIĆ: E i znaš šta me još interesuj: kaži mi, koliko njih je odgovaralo za te nesreće?

JOVANA TOMIĆ: Čekaj da pogledam. E, pa, pazi, nemamo podatak da je iko odgovarao krivično… Ali nisu ni svi slučajevi još završeni.

STEFAN MARKOVIĆ: Dobro.

JOVANA TOMIĆ: I vidiš, nemamo informacije. Znači, za 10 nesereća nemamo informacije. To sam se ja raspitivala po tužilaštvima i tih predmeta nema.

STEFAN MARKOVIĆ: Nema?

JOVANA TOMIĆ: Nema.

STEFAN MARKOVIĆ: O. K.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dakle, za smrt rudara… pa… u većini slučajeva niko ne odgovara.

[reklama]

 JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Kada su rudarske nesreće u pitanju, odgovornost je stvarno nezgodna stvar.

Stefan i ja smo se vratili još dalje. Nekoliko decenija unazad. Tačnije u sedamdesete i osamdesete. U vreme velikih rudarskih nesreća u Aleksincu i Sokobanji.

Otišli smo do Niša da se nađemo sa novinarom iz tog mesta koji je o rudarskim nesrećama izveštavao.

JOVANA TOMIĆ: Dobar dan. Jovana.

TOMISLAV TODOROVIĆ: Ja sam čika Toma.

JOVANA TOMIĆ: Drago mi je.

STEFAN MARKOVIĆ: To je čika Toma, stari naš novinar.

 STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Tomislav Todorović je stari niški novinar. Radio je od lokalnih novina pa do Radio Beograda i Politike. I on…pa baš ima iskustva sa izveštavanjem o rudarskim nesrećama.

TOMA TODOROVIĆ: Praktično prvi sudar sa tom zlom kobi koja se zove rudarska nesreća bio je još u Aleksincu gde su mi živeli otac i majka. Zadesio sam se u Aleksincu 7. novembra 83. godine kada se desila velika rudarska nesreća u kojoj su poginula 34 rukovodioca Aleksinačkog rudnika.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Tomislava ili čika Tomu, kako ga mnogi u Nišu zovu poznajem još iz vremena dok sam radio u ovom gradu. Toma je ona stara novinarska škola i kada govori o pričama na kojima je radio, vidi se da ih pamti sa mnogo detalja.

 TOMISLAV TODOROVIĆ: U Luksemburgu su igrali fudbalsku utakmicu reprezentacija Jugoslavije i Nemačke koja je trebalo da počne u osam sati. Kasnila je jer nisu mogli da nađu himnu Jugoslavije. U tom trenutku kada je odložen početak te fudbalske utakmice, odjeknula je sirena.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ne mogu ni da zamislim kakav je osećaj kada se u rudarskim mestima oglasi rudarska sirena.

TOMA TODOROVIĆ: Kad se čuje sirena sa rudnika to je reč o velikoj nesreći.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I naravno… uvek nakon nesreća postavi se i pitanje odgovornosti.

TOMISLAV TODOROVIĆ: Da li rukovodstva, da li šefa smene, da li dispečera i ostalih. Konkretno ću vam reći i 83. tog sedmog juna i 89. a 89. je poginulo čak 90 rudara izazvale su eksplozije metana. I u oba slučaja se govorilo o krivici samih rukovodilaca u samoj jami.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): S obzirom na to da je mnogo puta izveštavao o rudarskim nesrećama, a kasnije i pratio suđenja, vrlo dobro zna kako ide kada se traže odgovorni.

TOMISLAV TODOROVIĆ: A u tvrđivanje krivice je jedan besmislen posao ili neko ko nije živ, on se okrivi ili neko ko jednostavno pere i karijeru i obraz i ruke od svega toga. Niti sam ja naredio, niti sam ja bio taj koji je odlučio da se tako radi.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sve vreme dok smo radili na ovome, Jovana i ja smo  stalno bili na klackalici. Jednog dana pomislimo: ima odgovornih, drugog da je ipak viša sila, pa opet… e, ovo je moglo da se spreči i onda pomislimo, ma nije.

Međutim, nakon svega što smo za ove dve godine otkrili, slika je malo jasnija. Evo u kratkim crtama do čega smo sve došli.

Najpre, rudnik Soko u trenutku nesreće nije imao odobrenje za rad. Bez tog odobrenja, rudnik uopšte nije ni smeo da radi.

Inspektor Ministarstva rudarstva i energetike Milanko Savić im je dva puta nalagao da ga pribave, ali rudnik nije zatvoren. Dve godine pred nesreću, Ministarstvo nije slalo inspekciju u Soko, iako su bili u obavezi da to rade barem dvaput godišnje.

Sam Milanko danas radi i u Ministarstvu i u preduzeću Resavica koje Ministarstvo faktički kontroliše.

Na pitanje da li je u sukobu interesa, Milanko nije hteo da govori.

MILANKO SAVIĆ: Ne, ne bih mogao da vam dam nikakvu informaciju za to.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Druga stvar, danima pred nesreću, metan je prelazio dozvoljene vrednosti. U jamu su se spuštali i inženjeri.

Neki od ljudi sa kojima smo pričali, kažu da je sve ukazivalo da nesto nije u redu.

SANJA TRIVUNAC: Samo što znam te njegove reči, pet dana pre nesreće, kada je izgovorio da će nešto da se desi, da se nešto muti. Da se nešto čudno, silaze po dva inženjera u jamu u svaku smenu. Što to stvarno nikad bilo.

SRĐAN COLARIĆ: Direktor Drago nas je, pre nego što smo počeli da iskopavamo tu imali smo sastanak. I on je reko da je za njih to nešto novo.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Treća stvar je bila to što tog jutra kada se dogodila nesreća, iako je metan prelazio dozvoljenu granicu, rudari ne samo da nisu povlačeni, već su praktično do samog kraja radili.

SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: Mi smo baš bili na radnom mestu prerada hodnika. Znači tu smo se zatekli kad se desila ta, taj izboj metana.

SAŠA DIMITRIJEVIĆ: Oni mrtvi a ja na tri metra od njih sam bio ispod njih sam kako sam pao pa ima metar ipo e ta visina sa sve rabalicom kažu ti si gu zagrlio kao Boško Buha bombu i to je tol’ko bilo.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Četvrta stvar koju smo otkrili, a koja se nekako stidljivo provlačila u zvaničnoj dokumentaciji, to je prestanak rada ventilacije.

SRĐAN COLARIĆ: Ima jedan ventilator koji je pravio problem. Koji nikad nije hteo da se uključi nego je morao električar da ide da ga ručno uključuje.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bukvalno, do rudara nije dolazio svež vazduh dok je metan ispunjavao prostoriju. Ventilacija se isključila jer je bila na istom trafou, na kojem se nalaze i drugi električni uređaji.

Kada je struja nestala zbog proboja metana, nestala je i ventilacija. Nije bilo svežeg vazduha.

PREDRAG DIMOVSKI: To je ustvari glavni uzrok. Znači greška čitavog sistema koja je flagranta i to se ovde vidi i od čega beže kao đavo od krsta u svojim izjavama i veštaci i komisija koju je formirao direktor javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja.

 JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): To veštačenje je napisano brzo, za samo mesec dana. I u njemu se ventilacija gotovo i ne pominje. Ali se umesto dozvoljene granice metana od 1,5%, koja se navodi u državnim propisima, govori o drugoj. O internoj, podignutoj na 2% kada bi trebalo povući rudare.

Za pravilo od 2% nisu čuli ni sami rudari koji godinama rade tu.

JOVANA TOMIĆ: Jeste nekad učili za 2 posto?

SRĐAN COLARIĆ: Ne.

JOVANA TOMIĆ: Uvek 1.5?

SRĐAN COLARIĆ: Uvek 1.5 %. [ubod]

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ovo veštačenje je bilo jedno od ključnih dokumenata na osnovu kojeg je tužilaštvo čak triput donosilo odluku – viša sila.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da, viša sila. Jer jeste, viša sila je taj proboj metana. To potpuno razumem i to je stvarno nešto što verovatno nije moglo da se predvidi. Ali ovde uopšte ne govorimo o tome.Sada govorimo o tome da li je pre nesreće urađeno sve da rudari izvuku žive glave. Viša sila je u ovom slučaju postao način da se skrene pažnja sa potencijalne odgovornosti onih koji su rudare doveli u takvu situaciju.

Na kraju dana, sve što smo otkrili pokazuje da može da se govori o odgovornosti onih u lancu odlučivanja, a viša sila je jednostavno objašnjenje kojim se sprečava ispitivanje te odgovornosti.

Pa nakon svega, čemu mogu da se nadaju porodice nastradalih rudara?

Po odgovore smo otišli u Pančevo, gde nas je u svom domu dočekala Branislava Vučković. Ona je predsednica Skupštine Udruženja tužilaca i tužiteljka Apelacionog suda u Novom Sadu.

BRANISLAVA VUČKOVIĆ: Oštećeni… Oštećeni mogu svakako mogu da pokrenu parnicu za naknadu štete, na primer…

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ali parnice su skupe i to je potupno drugačija stvar. Međutim, da li porodice mogu da potraže međunarodnu pomoć?

STEFAN MARKOVIĆ: Kada smo sad pričali sa porodicama poginulih rudara oni koriste onu sintagmu koja je poznata kod nas: „do Strazbura“. Da li mogu nešto da urade u tom smislu da traže odgovornost?

BRANISLAVA VUČKOVIĆ: Vidite, tu se kod nas konačno završava predmet i samim tim nema zahteva za zaštitu zakonitosti u onom smislu da je to presuđena stvar pa samim tim ništa ne mogu.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Advokat porodica rudara Bratislav Stojanović podneo je žalbu Ustavnom sudu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A kakva je budućnost ovog procesa?

I  šta očekuju oni koji su ostali bez najmilijih?

SANJA TRIVUNAC: Moja očekivanja su onakva kakva verujem da neće da budu. Te kazne koje treba da budu, verujem da neće da budu, ali to mi daje snagu da nastavim dalje da se borim.

STEFAN MARKOVIĆ: Da.

SANJA TRIVUNAC : Ali verujem da neće. Sve više verujem da će država da pobedi, ali bar da ne bude ta viša sila. Nego taj i taj i taj je kriv. Što i jesu krivi. Znamo svi. Znaju svi rudari.

[reklama]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Jovani i meni nije bilo teško da vrlo brzo shvatimo da je rudarstvo ne samo naporan posao, nego i da nemaš nikakvu sigurnost. Rade sa dotrajalom opremom, čak i sami kupuju čizme.

O tome najbolje svedoče udovice poginulih rudara, pa i sami rudari.

DRAGANA JOVANOVIĆ: Vozili ih u jedan autobus, bila promaja gore i to nema grejanja preko zime odozdo istuširani izađu, ledni autobus. Uslovi katastrofa.

SANJA TRIVUNAC: Otvorena vrata koja se ne zatvaraju, autobus koji se pokvari na pola Bovan. Oni okupani vraćaju se iz, nebitno, prva, druga, treća smena, okupani voze se na promaji. Znači, katastrofa. Katastrofa. Kao da su vozili životinje na pijaci. E tako je bilo.

DRAGANA JOVANOVIĆ: Plata da vam ne pričam, ja sam imala veću platu od njega.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): A Dragana radi u kiosku brze hrane u Nišu.

JOVANA TOMIĆ: A kažu da je rudniku bila najsavremenija oprema?

SAŠA DIMITRIJEVIĆ: Ma, gde? U jamu? Ma gde bre to je još od 18. vek. Pa nema sve to staro. Savremeno, đavola savremeno. Tražim lanci po jamu ne mogu da nađem kad treba da im držim korito. Ili ukadem pa sakrijem da bih imao da sleleću smenu za moji da dužim.

SRĐAN COLARIĆ: Nema oprema za rad, nema ništa. Nema najosnovnija sredstva za rad. Nema čizme. Sami kupujemo čizme i to kad ti daju čizme da ti tri broja veće. Šta da radim sa njima? Opet moraš da ideš sam da kupuješ.

SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: A, da su uslovi teški, teški su. Tu nema govora.

[tenzična tema]

ČASLAV GAVRIĆ: Može da se kaže da baš u tom preduzeću, poslednjih 30 godina, ja mislim da ništa nije ulagano, što se tiče i tehnološkog dela i verovatno što se tiče te neke bezbednosti na radu.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ovo je Časlav Gavrić, iz granskog sindikata rudarstva i energetike Nezavisnost.

ČASLAV GAVRIĆ: Situacija kod njih je zaista nezavidna i to je ono čega se mi plašimo.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Časlav smatra da država ne želi da ulaže u rudnike uglja jer do 2050. godine bi oni trebalo da se ugase… Ali… rudnici kao što je Soko žive upravo od subvencija države.

ČASLAV GAVRIĆ: I to je ono što njih najviše i boli. Ispada da oni zavise od države, kolike će im zarade biti, s druge strane, kao što sam rekao, najveći je problem što nema ulaganja u proizvodnju, u mehanizaciju da bi oni zdravo poslovali i da bi oni zaista imali prostora i da zarade svoje plate na neki, da kažemo, zavidan nivo.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): U tom haosu između države i rudnika kakav je položaj rudara?

ČASLAV GAVRIĆ:  Pa položaj rudara, ako upoređujemo sa položajem rudara u drugim zemljama, svakako da nije na zavidnom nivou.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa kako onda zavoliš takav posao koji je očito slabo plaćen, nebezbedan, strašno težak i malo cenjen?

Eto, recimo, na dan kada su kamarati iz Sokola poslednji put spuštani u zemlju, ovog puta u kovčezima, SNS je u Beogradu uz trubače slavio izbornu pobedu.

[trubači sa SNS proslave]

I zašto onda neko postaje rudar? Zašto je Bojan Stajić postao rudar?

DRAGANA JOVANOVIĆ: Pa zato što je i njegov deda u rudniku radio, on poginuo isto. I jedan i drugi deda su mu poginuli u rudniku i po ocu i po majci. I prosto ovde jako je teško da se nađe bilo kakav poso. Bilo šta sigurno, bilo šta, mislim ajde Niš tu i tamo, ali ovde jako teško. Oni svi jure u taj rudnik jer imaju beneficirani radni staž i bukvalno svi zbog toga i nekako siguran poso. Rudnik ne može da stane i da prestane sa radom.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ono što moraš da shvatiš je da je ceo taj kraj jako siromašan. Sva ta sela oko Aleksinca i Sokobanje, osim poljoprivrede i tog bogatstva ugljem, nije da imaju neku perspektivu.

I zato mladi ljudi u potrazi za poslom završe u jami. Kao, siguran posao, državna firma…

A tu je još jedna stvar: tradicija.

Svako ima nekog ko je rudar.

SANJA TRIVUNAC: Ja kažem kako smo mi počeli vezu, moj otac kaže mi, on tad bio rudar, brat je završavao Rudarski fakultet i on se spremao za to.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sanja Trivunac, supruga poginulog Nenada, je iz rudarske porodice. Na neki način, tako je i Nenad ušao u taj posao.

SANJA TRIVUNAC: Video je državna firma, sigurna plata. Bolja plata, zna se kad je slobodan dan. Zna se kad je krsna slava. On je radio kod privatnika, ja ne znam 10 godina. I nit je pet godina bio prijavljen, nije imao nikakvu platu, nije imao slobodan dan, nije se znalo znači ništa. I onda je njemu to dojadilo.

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): I onda je pitao Sanjinog oca da ga ubaci u posao.

SANJA TRIVUNAC: Otac mu je naravno pomogao, prvo nije hteo alil video je da je uporan i da želi i to je to. Ja znam da mu je često delio savete, nemoj tako, nemoj vamo. Prčao mu je o tome. Mada malo bio tvrdoglav, verovao je u sebe. Ono kako on zamisli tako će da bude i to je to. I tako je radio. Posle već napredovao je i onda ga vuklo sve više i više. Naravno plata ko plata. Mi kažemo uvek za taj poso koji se radi je uvek mala pogotovu sad, čujem da su ih baš srozali.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali šta ako Draganin i Bojanov sin Lav jednog dana poželi da bude rudar. Šta Dragana misli o tome?

DRAGANA JOVANOVIĆ: A, neće. Neće sigurno. Neće. Posle priče, eto i to je period koji me čeka da ja sa detetom treba da mu objasnim. Vrlo brzo će to. Pa zašto sva deca imaju oca i majku, pa zašto on nema, pa gde je njegov tata, pa tamo je ogroman mural ne znam da li ste tu, ne znam s koje strane ste došli  (…) i ja mislim da kad on bude slušao te priče od malena da neće poželiti da bude rudar nikad.

STEFAN MARKOVIĆ: Ali i Bojan je slušao priče o dedama.

DRAGANA JOVANOVIĆ: Jeste, i meni to uopšte [plač bebe] e to je to, eto. Ovaj meni to čudi kako je on izabrao baš time da se bavi, ali opet ponavljam da on nikad nije bio svestna da njemu možda može nešto da se desi, da krene po zlu. Nikad on to u glavi nije mogao, i nikad nije išao sa tim dole. I kolko puta sam ja njega pitala Bojane je l te strah bre dole, kaže pa mi kad bi o tome razmišljali niko od nas ne bi smeo da siđe dole. Dole kaže nema tog, dole su najveće šale, najveće priče, najveći smeh, valjda da odagnaju taj strah. To mi je uvek pričao. Kaže kad bi neko od nas razmišljao o tome niko od nas ne bi sišao dole.

Eto ga.

Moramo da prekinemo…

JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Lav se probudio. Kao da je predosetio da govorimo o njegovoj budućnosti.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Prošlo je više od dve godine od nesreće. Lav je pošao u vrtić. Njegova majka Dragana i on više ne stanuju u Aleksinačkom rudniku, već su se preselili u Niš.

Tamo odlaze vikendom.

Tamo, gde se nalazi i mural, na kojem je njegov otac, kog nikada neće da upozna. Mural zbog kojeg će uvek imati na koga da bude ponosan, ali i koji će ga, možda odvraćati od toga da ikada siđe u jamu.

A onima koji svakodnevno silaze u jamu, sve što preostaje da im se obistini rudarski pozdrav „srećno“.

Jer tamo gde se odgovornost skriva, jedino je sreća ta u koju mogu da se uzdaju.

[odjavna špica]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Slušao si Tragove. Drugu sezonu: Jama. Ja sam Stefan Marković.

JOVANA TOMIĆ: A ja Jovana Tomić.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Uređivao Vladimir Kostić.

Obrada i dizajn zvuka: Dejan Tomka.

Muzika: Rade Sklopić.

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije.

Podrška u realizaciji Podkast RS.

Hvala na slušanju!