Femicid koji država ne rešava: trećina žena ubijena uprkos prijavi nasilja u porodici

Piše: Anđela Milivojević, CINS

Na autobuskoj stanici u Pančevu u julu ove godine suprug je ubio ženu, višegodišnju žrtvu nasilja u porodici, nekoliko dana pošto je prijavila policiji da ga se plaši. Žrtva je na dan ubistva izašla iz sigurne kuće, a njemu je bio zabranjen prilaz.

Iako Krivični zakonik i novi Zakon o zaštiti od nasilja u porodici treba da spreče da nasilnik iznova naudi žrtvi, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), ovakva ubistva se u proseku dešavaju jednom mesečno. Tako se od 62 žene koje su u prethodne dve godine stradale pretežno od strane partnera ili drugih članova porodice, najmanje njih 20 na nasilje ranije žalilo.

Zakon nalaže da policija po prijavi reaguje odmah – nasilniku se zabranjuje prilaz i da kontaktira žrtvu, a policija, tužilaštvo i Centar za socijalni rad prave dugoročan plan koji će žrtvi omogućiti da nastavi život bez straha da će je nasilnik pronaći i ponovo napasti. Predstavnici sve tri institucije prijave razmatraju u okviru Grupe za koordinaciju i saradnju.

Tu je procena bezbednosnog rizika za žrtvu ključna, smatra Tanja Ignjatović iz nevladinog Autonomnog ženskog centra (AŽC), jer su žrtve u najvećoj opasnosti kada odluče da prijave nasilje. U tome najveću ulogu ima policija, a kada se ne uradi dobar posao žrtve ispaštaju, objašnjava Ignjatović.

Ona smatra da je tužilaštvo trebalo da traži pritvor za supruga ubijene žene iz Pančeva, jer zabrana prilaska očigledno nije bila dovoljna da je zaštiti.

„Nju je neko mogao da isprati do autobuske stanice“, navodi kao alternativu Ignjatović i dodaje da je morao da bude napravljen individualni bezbednosni plan uoči izlaska iz sigurne kuće i na taj način se spreči tragedija.

Zbog ubistva u Pančevu, ali i još dva slučaja nasilja u porodici iz Smedereva tih dana, AŽC je uputio otvorena pisma Republičkom javnom tužilaštvu (RJT) i MUP-u, tražeći da se ispitaju odgovornosti nadležnih tužilaštava i policije.

Ipak, krivice za sada nema.

Dok RJT zaključuje da su tužilaštva u konkretnim slučajevima postupala u skladu sa zakonom, MUP još uvek nije dogovorio AŽC-u.

„Nema učenja na najozbiljnijim greškama, zbog čega se može očekivati da se one ponove. Javnost nikada, ili sasvim retko, sazna šta su propusti i ko je za njih odgovoran“, objašnjava Ignjatović.

MUP nije pristao na intervju za CINS niti je odgovorio na pitanja.

Povećava se broj prijava

Iako nije rešio problem, Zakon o zaštiti od nasilja u porodici iz 2017. je doprineo da se veći broj žrtava ohrabri da nasilje prijavi.

Od juna te godine policija je u preko 50.000 slučajeva morala da reaguje izricanjem hitnih mera kojima je nasilnika privremeno, na 48 sati, udaljila iz stana ili kuće u kojoj je živeo sa žrtvom nasilja i zabranila dalji kontakt ili prilazak. Ako policija proceni da je žrtva u opasnosti, mera može biti produžena na 30 dana.

„Hitne mere su izricane u kratkom postupku, te su mogle da obezbede neposrednu zaštitu žrtve „sada i ovde“. Njihova efikasnost je ohrabrila prijavljivanje događaja nasilja”, kaže Tanja Ignjatović.

Iako se svaka prijava nasilja ne završi krivičnom prijavom, krivične prijave su u 2018. podnete protiv 10.732 osobe, od čega 89% čine muškarci, pokazuje godišnji izveštaj o radu Republičkog javnog tužilaštva (RJT).

Najveći broj krivičnih prijava podnela je policija, a među žrtvama ima najviše žena – 5.166. Žrtve su neretko i muškarci (1.861) i maloletna deca – 274.

U Centru za socijalni rad Beograda takođe se povećao broj slučajeva od donošenja novog zakona:

„U 2018. godini na evidenciji je bilo 20 odsto više žrtava porodičnog nasilja nego u godini pre“, navodi se u odgovoru Centra koji kao najveći izazov u toj situaciji vidi nesklad između broja stručnih radnika i broja i strukture korisnika.

Dok se broj prijava povećava, sudovi u predmetima nasilja u porodici najčešće izriču osuđujuće presude – u čak 93% slučajeva. Ipak, nasilnici se najčešće kažnjavaju uslovnim osudama.

Prema podacima RJT, od 3.576 osuđenih lica, čak 2.410 je dobilo uslovnu osudu u 2018. godini, dok je 1.011 lica kažnjeno zatvorom.

Slađana Jovanović, profesorka krivičnog prava i kriminologije Pravnog fakulteta Univerziteta UNION, kaže da je praksa kažnjavanja uslovnim osudama oduvek postojala. Glavni razlog tome je, smatra Jovanović, što se u najvećem broju slučajeva radi o osudama za osnovni oblik nasilja u porodici, za koje bi se moglo reći da su „lakše“ vrste nasilja.

Ona smatra da bi uslovna osuda imala više smisla ako bi sudovi uz nju dodeljivali takozvani zaštitni nadzor, odnosno kontrolu nasilnika dok je na uslovnoj slobodi, kako ne bi ponovo maltretirao žrtvu.

 

Realizovano u sklopu:

 

 

Članak je prenet sa portala CINS.