Nasilnici koji ostvare pretnje novinarima bolje prolaze od onih koji im samo prete

13. July 2024.
Apsurdno je što prebijeni novinari, sve dok se njihove povrede kvalifikuju kao lake, moraju da pokreću privatne tužbe. Pretnju da će biti prebijeni, međutim, tužilaštvo može da procesuira po službenoj dužnosti. Tako se moraju goniti ne samo pretnje, nego i fizički napadi na sve koji se bave poslom od javnog interesa, smatra tužiteljka Bojana Savović
vuk-cvijic-n1-a
Da li bi bolje prošao da mu je direktor Srpskog telegrafa pretio nego što ga je udario: Vuk Cvijić. Foto: snimak ekrana, N1

Autor: Uglješa Bokić, Izvor: Cenzolovka

Poslednjih godina, profesionalni novinari su se najčešće suočavali sa pretnjama upućenim zbog posla koji rade ili kada javno iznose svoje stavove. To se događalo gotovo svakodnevno, a po brutalnosti su se ove godine izdvojile pretnje smrću upućene Ani Lalić i Dinku Gruhonjiću ili Željku Veljkoviću i Vanji Đurić zbog iznošenja stavova o devojčici sa Kosova koja peva nacionalističke pesme.

Posle takvih kampanja, kao što su mnogi upozoravali, prešlo se sa reči na dela, pa su u razmaku od par dana fizički napadnuti novinar Radara Vuk Cvijić, dok je na dan lokalnih izbora bilo nekoliko fizičkih napada na novinare koji su izveštavali sa birališta.

Nasilnike tužilaštvo neće goniti po službenoj dužnosti ako novinara udare pesnicom, ako mu ostave posekotine i hematome – sve dok se povrede kvalifikuju kao lake. Ali ako kažu „prebiću te“, mogu da odgovaraju i još će im otežavajuća okolnost biti što prete novinaru

U svim tim slučajevima, istrage ni posle više od mesec dana ne napreduju. Policija još uvek nije dostavila snimke sa kamera u blizini mesta na kome je direktor provladinog tabloida Srpski telegraf Milan Lađević udario pesnicom Cvijića i sve do sada izgleda kao odugovlačenje postupka.

Već godinama je tako i sa drugim napadima na novinare u koje su umešani predstavnici države, bezbednosnih službi ili oni koji sa njima sarađuju.

Takvi slučajevi retko završe pravosnažnom presudom. Jedan od najpoznatijih primera – koji je uz to snimljen na licu mesta i na fotografijama se jasno vide i žrtve i nasilnici –  jeste napad na novinarku Danasa i fotoreportera Tanjuga tokom inauguracije Aleksandra Vučića za predsednika. Tada su ih „napumpani“ momci, koji su se predstavili kao obezbeđenje, davili i fizički izgurali iz Pionirskog parka, sprečavajući ih da izveštavaju. Mediji su među njima otkrili kriminalce, ali je tužilaštvo krivičnu prijavu odbacilo, uz objašnjenje da su oni na taj način sprečili veće incidente.

U Krivičnom zakoniku, kada je u pitanju fizički napad, postoje dva krivična dela – nanošenje teških i lakih telesnih povreda.

Kada se ustanove teške povrede, pokreće se postupak „po službenoj dužnosti“. Kod lakih povreda tužilaštvo je dužno da pokrene istragu samo ukoliko su nanesene opasnim oruđem ili oružjem. Ukoliko je laka povreda naneta fizički – udarcem, guranjem, pa i davljenjem (kao što je bilo ono tokom inauguracije predsednika), povređeni će pravdu morati da traži tako što će podneti privatnu tužbu.

Kada se ustanovi da je novinaru ugrožena sigurnost zbog pretnje, zakon ga štiti posebnim stavom koji razlikuje ugrožavanje njihove sigurnosti u odnosu na ostala fizička lica. Krivično delo „laka telesna povreda“, međutim, ne razlikuje to kojim se poslom bavi onaj ko je povređen.

Postojeća zakonska rešenja, uz manje izmene, mogla bi da ostvare svrhu ako bi reakcija organa tokom postupka bila blagovremena i nezavisna, kada bi se osnažili da se odupru opstrukciji moćnika i ako se visokim kaznama kazne odgovorni (tužiteljka Milena Božović)

Nasilnici često, dakle, prođu bez posledica ako novinaru udare šamar, gurnu ga, pa čak i ako mu nanesu više povreda – sve dok se one kvalifikuju kao lake. Mogu, na primer, ozbiljno da prebiju novinara, koji može biti pun posekotina ili podliva, i da budu mirni jer će to najčešće biti kvalifikovano kao nanošenje lakih povreda. Takvi slučajevi, kao što vidimo, i kada novinari sami podnesu prijave (a često to ne urade pošto sumnjaju u pravosudni sistem, ili nemaju novca za preduge procese), razvlače se mesecima ili duže bez ishoda.

Istovremeno, ukoliko nasilnik novinaru preti sa „prebiću te“, može da odgovara za krivično delo ugrožavanje sigurnosti. I još će mu otežavajuća okolnost biti što je tu pretio novinaru.

Dakle, prema važećem zakonu, i poslednji napadi na novinare će se najverovatnije završiti tako što će napadnuti novinari morati privatno da gone napadače. Posao policije i tužilaštva je, u tom slučaju, da utvrde ko je počinilac i da ustupe podatke oštećenim novinarima kako bi mogli da tuže napadače – ako do takvih podataka dođu i ako se istrage beskrajno ne odugovlače.

 

Tužioci: Oprezno razmisliti o zakonskim izmenama

Tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Milena Božović za Cenzolovku kaže da zbog opšte atmosfere nasilja u društvu postoje inicijative da se u Krivičnom zakoniku propišu kao posebna krivična dela „napad na novinare u obavljanju poslova obaveštenja javnosti“, „napad na zaposlene u zdravstvenim ustanovama“ kao i „napad na prosvetne radnike“.

Prema važećem Krivičnom zakoniku, dodaje ona, novinari uživaju manju krivično pravnu zaštitu od advokata, ali veću u odnosu na zdravstvene radnike i prosvetno osoblje. Krivični zakonik i sudska praksa, podseća Božović, određuju novinarsku profesiju kao zanimanje kod kojeg postoji povećani rizik po bezbednost, pa se sigurnost novinara štiti kroz sankcionisanje krivičnog dela „ugrožavanje sigurnosti“.

Ona ukazuje da krivična dela „teška telesna povreda“, „ubistvo u pokušaju“ i „teško ubistvo“ u posebnim stavovima takođe predviđaju veće kazne kada su napadnuti novinari.

 

SAVOVIĆ: ZAŠTITITI SVE KOJI RADE U JAVNOM INTERESU

Tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Bojana Savović za Cenzolovku kaže da nema smisla to što se pretnja novinaru goni po službenoj dužnosti, a kada se ta pretnja zaista ostvari, gonjenje se prepušta oštećenom.

„Ako se krivično delo ugrožavanje sigurnosti (izgovaranje pretnji) goni po službenoj dužnosti, onda je logično da kada se te pretnje ostvare i neko udari rukom novinara ili lekara, profesora, sudiju… – dakle lica koja obavljaju posao u javnom interesu, isto goni po službenoj dužnosti“, kaže Savović.

Svaki vid napada na one koji se bave poslom od javnog interesa treba goniti po službenoj dužnosti, smatra tužiteljka, bez obzira kakve su posledice tog napada, jer se na taj način štite ljudi koji rade u interesu građana.

„Zabrinjavaju slučajevi kada novinar sam, bez učešća javnog tužioca, mora da preduzme gonjenje po privatnoj tužbi, da sam štiti svoja prava. Jasno je da on kao privatni tužilac nema prava ni ovlašćenja koja pripadaju javnom tužiocu“, kaže Milena Božović.

Prema zakonu, to su slučajevi kada je novinar „zadobio laku telesnu povredu“, kada te povrede „nisu nanete oružjem, opasnim oruđem ili sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši“. Novinar sam sebe mora da zaštiti podnošenjem privatne tužbe i u slučajevima kada mu napadač uništi opremu za rad (mikrofon, diktafon, telefon…).

Apsurdno je, nastavlja Božović, i to što u situaciji kada novinar nema lake telesne povrede, ali mu se vređa lično dostojanstvo, nasilnika će javni tužilac moći da goni po službenoj dužnosti. Radi se o slučajevima kada se novinar odgurne, šamara, vuče za kosu, nos ili uši – takve se radnje kvalifikuju kao krivično delo “zlostavljanje i mučenje“.

Svaki vid napada na ljude koji se bave poslom od javnog interesa (novinare, lekare, nastavnike, sudije…) treba goniti po službenoj dužnosti bez obzira kakve su posledice tog napada, jer se na taj način štite ljudi koji rade u javnom interesu (tužiteljka Bojana Savović)

Kao primer posebne zaštite tužiteljka ističe advokate:

„S obzirom na to da postoji posebno krivično delo ‘napad na advokata’ vidi se bitna nesrazmera u krivičnopravnoj zaštiti. Kada je laka telesna povreda naneta advokatu ili članu njegove porodice,  gonjenje se preduzima po službenoj dužnosti i zaprećena je kazna zatvora do pet godina. Za napad na imovinu advokata mogu se dobiti do dve godine zatvora, dok za ‘napad na telo novinara’ (kada se radi o lakim telesnim povredama) može se dobiti najviše do jedne godine i to podnošenjem privatne tužbe.“

Milena Božović smatra da bi uvođenje eventualno novog krivičnog dela „napad na novinara“ moralo biti predmet rasprave stručne javnosti, posebno imajući u vidu da dosadašnja praksa uvođenja novih inkriminacija nije dovela do smanjenja nasilja u društvu.

„Postojeća zakonska rešenja, uz manje izmene, mogla bi da ostvare svoju svrhu ukoliko bi reakcija svih organa tokom postupka bila blagovremena i nezavisna, kada bi se svi učesnici osnažili da se odupru bilo kakvoj opstrukciji koja bi dolazila od strane raznih moćnika i kada bi se visokim kaznama kaznili odgovorni“, zaključuje tužiteljka Božović.

 

Rade Đurić: Najpre dosledno sprovoditi zakon

Pravnik Rade Đurić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara smatra da je najpre potrebno dosledno sprovoditi trenutna zakonska rešenja koja su na raspolaganju, jer je tu suštinski problem.

„Dosledna primena drugih propisa, poput Zakona o javnom redu i miru, ili jača primena posebnog oblika krivičnog dela teška telesna povreda, mogla bi da ima odvraćajući efekat po počinioce. Pored primerenog kažnjavanja, to i treba da bude jedan od ciljeva. Problem je u primeni propisa koji su nam na raspolaganju, gde dolazimo do bizarnih zaključaka koji onemogućavaju podizanje optužnice i procesuiranje“, kaže Đurić.

Kada je reč o donošenju novih zakonskih rešenja, on se boji da bi to, prema sadašnjem zakonskom tumačenju fizičkog napada, bilo teško sprovesti u praksi i moralo bi da povuče za sobom mnogo širu reformu od izmene samo jednog člana u Krivičnom zakoniku ili donošenja jednog novog krivičnog dela.

 

MNOGE DRŽAVE NAPAD NA NOVINARE TRETIRAJU KAO POSEBNO KRIVIČNO DELO

U Bosni i Hercegovini se laka telesna povreda nanesena novinaru, nevezano čime je nanesena, goni po službenoj dužnosti.

U Severnoj Makedoniji se novinari u zakonskom smislu smatraju službenim licima, pa ih zakon shodno tome i štiti.

I u mnogim zemljama EU se napad na novinara smatra posebnim krivičnim delom, nezavisno od toga kakav je napad u pitanju.

Nisu u svim zemljama novinari ugroženi kao u Srbiji, pa neke i nemaju potrebe da novinare štite kao posebnu kategoriju jer se u tim zemljama novinari ne napadaju ili se to iznimno retko događa.

 

Tekst je prenet sa portala Cenzolovka.

Click