Lucić i dalje ne da mira nacionalistima: Dve godine od smrti legendarnog novinara

Ako je Feral Tribune najveća rokenrol priča ovdašnjeg novinarstva, onda je Predrag Lucić jedan od najznačajnijih kantautora, koji je voleo da prolazi kroz razne žanrovske i stilske meandre, stvarajući sebi svojstvene saundtreke. Lucić je bio ono „Lu“ u „Viva Ludežu“, jedan od trojice najznačajnijih autora Ferala, uz Viktora Ivančića i Borisa Dežulovića.

U Feralu je Lucić stvarao od 1985. godine. Najpre se potpisivao kao Captain A. (inspiracija nadošla iz pesme Električnog orgazma), da bi posle 21. rođendana tintom na papiru počeo da ostavlja svoje ime.

I da postoji pomalo smisla u ovoj „ludnici koju zovemo svijet“, Lucić bi danas ispisivao neku novu kolumnu, satiričnu pesmu, haiku, pozorišni komad, iščekujući svoj 56. rođendan. Ipak, smisao se negde zagubio, i Lucić je 10. januara 2018. godine preminuo.

Ivančić: Ne možeš ga ni mrtvog pripitomiti

Kako obično biva sa velikima, a nepoželjnima, odmah po vesti o smrti krenula je nacionalizacija Lucićevog dela, pa su se tako počeli ređati telegrami sućuti od onih od kojih se to, makar iz pristojnosti, nije očekivalo – državnog vrha Hrvatske. Govorilo se o doprinosu i tragu koji je Lucić ostavio u hrvatskoj kulturi, dok je upravo od onih koji su uspostavljali svetonazore te kulture Lucić dobijao omalovažavanja, koverte sa sudskim tužbama…

A ovih dana se potvrdilo koliko je Viktor Ivančić bio u pravu kada je napisao da Predraga Lucića „ne možeš ni mrtvog pripitomiti“, poručujući onima koji su, što bi rekao Džoni, pokušali „pretvorbu sna u ubogu stvar“, da su naišli na „žilava mrtvaca“.

Ponovo je, igrom nacionalizmom zadojenog uma, Predragova satirična pesma „Ići mići Ahmići“ u kojoj se, uz njemu svojstvenu satiru, prikazuje odnos hrvatske politike prema Bosni i Hercegovini i ratnim zločinima HVO-a, postala aktuelna, pa je ispalo da se Lucić nekako posle smrti pretvorio u fašistu koji vređa Bošnjake.

A ovih dana se potvrdilo koliko je Viktor Ivančić bio u pravu kada je napisao da Predraga Lucića „ne možeš ni mrtvog pripitomiti“, poručujući onima koji su, što bi rekao Džoni, pokušali „pretvorbu sna u ubogu stvar“, da su naišli na „žilava mrtvaca“

Došlo je do toga da su ljudi koji su razumeli pesmu, a poznavali Lucićev opus, morali da ga brane na društvenim mrežama i portalima. Da je ovo gde živimo zaista „ludnica koju zovemo svijet“, kako je to zapisao u zbirci „Mjesec iznad Splita“, napadnut je čovek koji je najzaslužniji za objavljivanje Stenograma o podeli Bosne. Pa ipak, nije to ništa novo, jer se ista hajka vodila i nekoliko godina ranije, te je Predrag napisao sam sebi odbranu, koja važi i u ovoj 2020:

Ići mići Lucići/ To je pisac pogrešnih riči/ Koje ako ćeš shvatiti/ Moraš pisca umlatit/ Prije nego šta počneš ga štit!/ I neće bit mira/ Dok postoji satira/ Dok god se more/ U librima štit/ Ovaka parodija!/ Ne, neće bit mira/ Dok rat se parodira/ Dok štitiš tog pisca/ Literatnog zločinca/ Šta rat pismon je vodija!

A Stenogrami o podeli Bosne, te parodiranje popularnih pesama, samo su mali deo Lucićevog stvaralaštva. Ko je želeo, mogao je da čita i haiku – Bratstvo i jedinstvo/ širi se koka/ ko zenica oka – a zbog Lucićeve igre reči, postoje oni kojima je upravo na pomen haikua prva asocijacija pesmarica, čiji će naziv izgovoriti kao neku vrstu brzalice – Haiku haiku, jebem ti maiku!

Njegov parodijski talenat bio je u toj meri razgranat da je spajao ponekad i nespojivo – na primer M. P. Tompsona i Lenarda Koena: Oj Hrvati, braćo mila iz Čavoglava/ Hey, that’s no way, that’s no way, no way to say goodbye!

Međutim, Lucić nije bio „pisac trenutka“, koji stvara pesme čija vrednost nestaje onog momenta kada prođe aktuelnost opevanog i parodiranog. I kada pravi parodiju, ona je često parodija kontinuiteta ovih prostora, jer smo osuđeni na življenje istih obrazaca uvek iznova: Investitor, ljubičice plava/ Vidi šta je ponosna država/ Investitor, ljubičice smeđa/ Otvori nam produžetak leđa.

Talenat koji ruši granice

Za ovog studenta režije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, novouspostavljene granice su bile nezamislive, jer mu to jednostavno talenat nije dozvoljavao. Zbog toga smo mogli da čitamo njegovu „Trafiku“ u riječkom Novom listu, „Liriku utoke“ u Betonu, „Stenograme i kamenograme“ na Radiju Slobodna Evropa, da ga slušamo u bezbrojnim varijacijama kabarea sa Borisom Dežulovićem (od „Melodija Bljeska i Oluje“, preko „Melodija tvorbe i pretvorbe“, pa do „Melodija koke i Kolinde“ i „Melodija cmexa i slobode“), da ga čitamo u Feralu, da zahvaljujući njemu postoji fascinantna Bibliotekа „Feral Tribunea“ u kojoj su svoje mesto našli Džon Fante, Danilo Kiš, Miljenko Smoje, Filip David, Lenard Koen, Bora Ćosić, Arsen Dedić, Bogdan Bogdanović, Knut Hamsun, Toma Bebić…

U bibliotekama mesta za Lucića, po svemu sudeći, još uvek nema, a nije da nema čime da doprinese. Naslovi „Ljubavnici iz Verone“, „Sun Tzu na prozorčiću“, „Haiku haiku, jebem ti maiku“, „Bezgaća povijesne zbiljnosti“, „Mjesec iznad Splita“, „Gusle u magli“, „Step by step – Stepinac“, „Cervantesov trg“, samo su deo Lucićevog opusa.

Ponovo je, igrom nacionalizmom zadojenog uma, Predragova satirična pesma „Ići mići Ahmići“ u kojoj se, uz njemu svojstvenu satiru, prikazuje odnos hrvatske politike prema Bosni i Hercegovini i ratnim zločinima HVO-a, postala aktuelna

Uostalom, Lucić je izvanredan po tome što je kroz decenije rada ukazivao na travestiju nacionalizma u svim pojavnim oblicima, dok je inspiraciju uspevao da pronađe i u dosadnom političkom jeziku, iako mu je na ruku išla neopisiva glupost ovdašnjih „donosioca odluka“.

Hteo – ne hteo, Lucić je uspevao da od govana napravi pitu, čime se jedno vreme i revnosno bavio beležeći, zajedno sa Dežulovićem, i „Greatest Shits – antologiju suvremene hrvatske gluposti“. Sve to vreme uspevao je i da stvori svojevrstan lek za sve one koji su obasipani nefiltriranim budalaštinama iz medija, jer jednostavno nije bilo posetilaca njihovih kabarea koji dobar deo vremena nisu proveli u „smehoplačućem“ emotivnom stanju.

Pa ipak, podjednako jedinstven, Lucić je bio i u „svojoj ozbiljnosti“. Radeći na komadu „Alan Ford – Povratak otpisanih“, koji nam dobro poznate junake stavlja u kontekst izbegličke krize, Lucić jedan song u predstavi završava veoma potresnim stihovima, kojima ukazuje na sav jad čoveka u izbeglištvu:

Mediteran/ Na obali čovjek čeka/ Mediteran/ Da unovči svog čovjeka.

Tog 10. januara 2018. godine „mjesec iznad Splita“ bio je tek napola vidljiv. Temperatura kraj obale bila je prijatna, a učiteljice su, možda, đacima u školi poručivale da se nasmeju, jer je taj datum ujedno i Svetski dan smeha. Na Svetski dan smeha preminuo je onaj koji je donosio „smijeh slobode“ u naše živote, i koji nam je ukazao zašto su redikuli blago:

Luđaci
Oni su svjetlost svijeta
Mi gledamo
A oni vide
Mi se smijemo
Oni su smijeh
Njihova ludost nam
Otvara vrata
Iz ludnice
Koju zovemo
Svijet.

EVO KAKO je protekao poslednji nastup Predraga Lucića i Borisa Dežulovića u Beogradu.

Melodije cmexa i slobode (Beograd, CZKD, VIDEO)