Lažne vesti na internetu: 6 saveta za preživljavanje
Autor: Aleksej Kišjuhas, Izvor: Cenzolovka
Prognozira se smrt interneta kakvog poznajemo. Istraživači sa Oksforda su potvrdili ono čega smo se plašili: sadržaj ili famozni kontent na internetu stvoren veštačkom inteligencijom skočio je sa 5 odsto (2020) na 48 odsto (u maju 2025. godine). Zašto? Zato što tekstovi proizvedeni veštačkom inteligencijom koštaju manje od 1 centa, a ljudski autori sa svojom prirodnom inteligencijom koštaju od 10 do 100 dolara. A isto je i sa samim ljudima. Ističe se teorija mrtvog interneta, prema kojoj internetom više ne dominiraju ljudi od krvi, masti i mesa, već – botovi. I da su u pitanju fabrike lažnih vesti, lajkova, šerova i generalno sociopolitičkog uticaja.
Evo nekoliko besplatnih saveta za snalaženje u medijskoj džungli interneta koji umire. Jer, tam-tamovi udaraju, lijane se obavijaju oko naših tela, a divlje životinje prete. I sad, šta nam je činiti?
1.
Prvo, uvek treba upaliti crvenu lampicu ako je u pitanju vest koja iz temelja uzdrmava svet, a potiče sa nekog opskurnog veb sajta. Vesti poput „Video igrice pet puta uvećavaju koeficijent inteligencije“ ili „Studije pokazuju da ljudi koji jedu banane u mladosti žive deset godina duže“, prenete od strane raznih „truemedicine.com“ ili „hotnews.org“ – najverovatnije veze sa mozgom nemaju.
Da su ovo zaista kredibilne informacije, svet bi izgledao drugačije, a decu bismo u vrtićima kljukali bananama dok igraju video-igrice, zar ne? Ovo ne znači da su CNN ili BBC bezgrešni, naprotiv. Vučićeva medijska savetnica se i hvalila lažnim vestima, sve da bi osolila zadnjicu na Svetom Stefanu.
Ali, dođavola, vesti poput ovih (pa i nepostojećeg rata u Crnoj Gori) su prokleto velika stvar, zar ne? Ne bi li zaslužile da se pronađu među bar malo ozbiljnijim medijima i zatim u državnim politikama u vezi sa školstvom, zdravstvom i tako tim?
Nažalost, veb-sajtovi na dnevnom nivou stvaraju i prenose zapanjujući broj toliko krupnih tvrdnji da na njih naprosto oguglavamo dok guglamo. A bar tri četvrtine budalaština i pogrešnih informacija na internetu bilo bi sprečeno ako bi ljudi makar jednu sekundu svog vremena potrošili na to da provere koji je izvor nekog neverovatnog internetskog naslova koji su pročitali na Fejsbuk news feed-u.
2.
Tabloidi kao što su Daily Mail, The Sun i tome slično nisu baš najrelevantniji izvori za vesti. Iako s vremena na vreme pokriju nešto sasvim korektno i relevantno, oni su i dalje tabloidi koji žive od izmišljanja bulšita. Uostalom, jedna od vesti Daily Mail-a glasila je: „Kako je BBC naseo na marksistički plan za uništavanje civilizacije iznutra“.
Pa ipak, ove pseudonovine generišu neke od najforvardovanijih vesti na internetu. Čuvena vest Daily Mail-a iz 2012. godine bila je da oralni seks (to jest sperma) ženama pomaže u borbi sa depresijom i bolovima. U pitanju je bila izuzetno slobodna interpretacija jednog spornog naučnog istraživanja, a koje je staro deset godina i koje uopšte nije bilo o oralnom seksu (već o upotrebi kondoma).
Ali, zato što su mužjaci ovu vest dočekali kao dar s nebesa, pa je čak i engleska Nacionalna zdravstvena služba morala da izda saopštenje da ukoliko žene pate od depresije, felacio ipak nije najbolji lek za to. Uprkos tome, vest se bila zapatila, a i danas se po gotovo svim srpskim novinama i portalima provlače varijacije na temu vesti o blagotvornom dejstvu gutanja sperme.
Uzgred, slična vest se još od 2003. godine provlačila internetom, i to u formi da oralni seks smanjuje rizik od raka dojke do 40%. Vest je svojevremeno bio izmislio student Univerziteta Severna Karolina. Ovi slučajevi su otkrili samo sledeću rupu na saksiji: muškarci će uraditi gotovo sve da dobiju oralku.
3.
Statistika. Pritom, ne ozbiljna naučna statistika, već idiotska istraživanja javnog mnjenja transformisana u nekakvu vest.
Jasno je da sama formulacija pitanja često dramatično menja odgovore. Na primer, pitanje „Da li ste za legalizaciju gej brakova?“ nije isto što i „Da li ste za to da dve individue nezavisno od seksualne orijentacije žive u pravno priznatom partnerstvu?“.
Uz to, gomilu istraživanja plaćaju i potplaćuju razne interesne grupe, političke partije i ostali zlikovci. Ali prava suština je u tome da se podaci dobijeni na nekakvom uzorku, transformisani u vest, mogu intepretirati i prenositi tako da u potpunosti iskrive percepciju čitalaca o stanju javnog mnjenja.
Na primer, ako su odgovori na spomenuto pitanje o gej brakovima bili, recimo, 20% „da“, a 80% „ne“, vest sa (zlo)namerno istumbanim brojevima može glasiti ovako: „Većina stanovnika Srbije se protivi gej brakovima“. Ali i ovako: „Svaki peti Srbin podržava gej brakove“. Što su već sasvim drugačije medijske poruke, a što sve veze sa istraživanjem, statistikom i naukom naprosto nema.
4.
Svaki put kada neka vest počinje sa „Čovek u Kini…“ (ili čovek sa Floride), valja dvaput proveriti šta god dolazi posle. Isto važi i za Japan i za Indiju.
Ponekad, nažalost, treba zakopati i malo dublje. Izmišljene vesti, da ne bi bile provaljene odmah, igraju na kartu „ludih stranaca“, pri čemu je Azija najubedljiviji kandidat za tu ludost i sumanutost. Severna Koreja posebno. I japanski železničari koji se masovno samoubijaju čim čuju da voz ne stiže na vreme, a što je, naravno, mit i deo popularne imaginacije Zapada. Naučivši ili pretpostavljajući da iz ovih država često pristižu stvari koje su na Zapadu neobične i skaradne, ovo pruža otvoreno polje za izmišljanje ama baš svakakvih apsurda – jer, „ludi“ Japanci/Kinezi… (zvuk odmahivanja rukom).
Dakle, kada se o nekakvom fiktivnom Orijentu radi, ko će još proveravati nekakav izvor i autentiku? Svi ćemo poverovati u sve kad „svi znaju“ da „tamo“ jedu decu, pse i mačke.
„Daleki“ svetovi (koji su, ironično, zbog interneta i globalizacije došli tu sasvim blizu) oduvek služe kao nekakav negativni primer kojim zapravo govorimo nešto o nama samima. Najčešće to da smo, takvi kakvi jesmo, ipak sasvim normalni i okej. I zato, izmišljamo i spremno delimo svakakve izmišljotine. Od kada je antropologije, zapadni beli čovek se ludo zabavlja kulturama raznih orijentalaca i divljaka. Internet je zapravo samo zajahao na stari dobri trend.
5.
Treba biti oprezan prema vestima koje neobično precizno predviđaju nekakvu katastrofu u budućnosti. „Nafta će nestati do 2050. godine“, „Naučnici upozoravaju: istrebićemo svu morsku ribu do kraja stoleća“, „Prirodne plavuše će izumreti za 150 godina“ (zlo i naopako!) itd.
Uzgred, na sličan način se sasvim pogrešno predviđaju kolapsi ekonomije ili islamizacija Evrope, ali, hej, svet bez prirodnih plavuša!? Ovakve vesti su poluistinite ili lažne iz jednog jednostavnog razloga: teško je biti siguran u to da će određeni trendovi ostati isti i stabilni u nedogled. Pogotovo je nemoguće precizno ih locirati u prostor i u vreme.
Prirodni priraštaj zaista opada u razvijenim zapadnim zemljama, ali linearna pretpostavka da ćemo baš do 2150. godine izumreti (što bi poručio trend) predstavlja tešku budalaštinu. Pa ipak, količina ovih gluposti je tolika da valja samo „izguglati“ frazu „do 2050.“ i deluje kao da ćemo te zajebane godine ostati bez svega do čega nam je danas stalo.
6.
I šesto, poslednje, a najvažnije, oštricu skepse i zdravog razuma posebno treba uključiti na vesti o čarobnim lekovima, preparatima ili tehničkim rešenjima. Najpopularniji su oni za rak i debljinu, te izvore energije (otkrića lekova za retke bolesti očigledno nisu dovoljno klikabilna). Od najnovije biljke koja jede ćelije raka, do najnovijeg solarnog goriva, a koji nikako da stignu u apoteke i na benzinske pumpe.
Sve ovo stvara jedino lažnu nadu koja traje do sledećeg klika. Istina je takva da naučnici zaista nešto vredno rade, i budućnost će verovatno biti prokleto neverovatna. Ali, nauka poodavno ne funkcioniše po ovom „Eureka!“ principu. Danas se do naučnih otkrića dolazi mukotrpnim, gradualnim radom hiljada i hiljada naučnika širom sveta, tako da nema neke prelomne tačke u vremenu izvojevane od strane izolovanih heroja u prostoru i istorijskom vremenu.
I to je odlično, jer za razliku od par genijalaca poput Njutna ili Galileja koji su onomad doslovno izmenili svet i način na koji ga posmatramo, danas imamo armije i armije naučnika ovakvog kalibra koji rade zajedno, čak i kada se međusobno ne poznaju. Otkrića i napredak su zato stalni i neprekidni. Ali, mi, nerazumni i nezahvalni sa mišem pod šaketinama, jesmo ti koji želimo laka rešenja i nove heroje, odmah i sada, ako je moguće.
Kancer je ovde prilično kritična i bolna tema. Prosurfajmo malo, i internet se ugiba od količine zapanjujućih „alternativnih“ otkrića, lekova i metoda koji „leče rak“. Plus, internet je stvorio i svojevrsnu „Uradi sam“ ili „Sam svoj majstor“ kulturu, pa se ljudi na svoju ruku i na svoju štetu masovno „leče“, sasvim sujetno i bez adekvatnog znanja. Dok je istina samo naizgled surova. Jer, verovatno se nikada neće dogoditi ni stvarna vest gde će na naslovnoj strani biti nekakav ćelavko i cvikeraš u belom mantilu, a koji u ruci nosi epruvetu sa fluorescentnom tečnošću i etiketom „Lek za rak“. Zašto? Zato što rak nije bolest, već samo reč koja opisuje više od stotinu sasvim različitih bolesti koje napadaju telo na sasvim različite načine.
Ali zato ona gorepomenuta armija cvikeraša uredno i vredno radi, zbog čega je gomila konkretnih kancera već sasvim izlečiva, sa drugima se kvalitetno i mnogo duže živi nego ranije, a na trećima se mukotrpno radi. Dok mi, korisnici interneta, nismo samo ti koji žele da rešenja budu prosta i uzbudljiva, već i da budemo prvi koji ćemo tu vest proširiti. A time samo dodajemo balege na ionako ogromnu i vruću planinčugu sranja.
Dejan Ilić – Čija je škola
Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik
Deca iz gimnazije i ekonomske škole, ako sam dobro zapamtio vest, u Šapcu rešila da na tri dana blokiraju svoje škole. Uradiće to jer im nisu dozvolili da u školama dočekaju i smeste studente pešake na putu ka Novom Sadu. Naravno, mi se sad možemo pitati čije su škole i ko ima pravo da odlučuje šta se u školi sme ili ne sme. Ali, pre nego što na to odgovorimo, hajde da zamislimo šta bi na to pitanje odgovorio ministar prosvete (kako je teško to napisati kada se zna ko je na tom mestu).
Zapravo, ne treba ništa da zamišljamo, jer smo odgovor već dobili. Škole su moje, očito misli ministar. A pošto su moje, ja sam ih poklonio Vučiću. I u školama se sme ili ne sme štagod da Vučiću padne na pamet. Vučića – recimo to tako – nerviraju studenti, vidi ih kao obojene revolucionare, i zato im ne da da uđu u škole. Sumnjam da je on to baš izričito morao da kaže ministru (kao da isprljam ruke svaki put kad napišem ministar), jer ovaj to zna, pogađa, ne mora niko da mu kaže.
Kao što možda ni sam ministar verovatno nije morao ništa da kaže direktorima škola, sve to oni znaju, pogađaju, i onda – zabrana. Ne mogu studenti u školu. Samo, šta su mislili direktori, ministar, Vučić: kad zatvore škole pred studentima, šta će deca da urade? Posle godinu dana protesta, blokada, obustava, šta su očekivali direktori, ministar, Vučić – da deca poslušno pognu glave i kažu: važi? Ne mislim da su baš tako glupi (iako sve najgore mislim o njima).
Deca u Šapcu, kao deca u Beogradu, recimo u V beogradskoj gimnaziji. Blokirala deca školu, traže da ode privremena direktorka (važi sve isto kao i za ministra). Isti lanac odlučivanja – Vučić, ministar, direktorka. Isti rezultat: blokada škole. Traže deca da se direktor V gimnazije izabere među nastavnicima škole, i da se u školu vrate otpušteni/oterani nastavnici. Ne može, kažu Vučić/ministar/direktorka. I, šta su očekivali, posle godine protesta, blokada, obustava?
Pomislio bi neko, možda bi protesti stali da ih Vučić i njegovi bez prestanka iznova ne provociraju. Nije stvar u tome da bi protesti stali kada bi se Vučić sklonio, jer bi tako ispunio zahteve demonstranata. Stvar je u tome da bi protest stao kad bi se Vučić sklonio jer više ne bi imao ko da nervira ljude i tera ih u protest. Zvuči kao da je isto, ali nije isto. Kažu ljudi – glavna snaga protesta su studenti. I u pravu su. Ali ne treba potceniti ni Vučića kao jednog od glavnih pokretača protesta. On stoji iza – njemu tako drage – obojene revolucije. Kada preti revolucionarima, on u stvari preti samome sebi.
Jeste, to je jedna izopačena dinamika i teško ju je analizirati, pa je ostavimo po strani. Mi smo zaista na pragu, to su činjenice, da se u Srbiji uspešno završi – revolucija. Samo, ne obojena, nego politička, državotvorna, institucionalna, pa i moralna ako hoćete. Srbija pokazuje volju da se promeni i – možda će se zaista promeniti; treba se tome nadati. Samo što nije revolucionarna stvar srušiti Vučića. To je egzistencijalna stvar – srušiti ga. A posle toga mogu i pomenute revolucije. Ako se revolucijom može nazvati izgradnja pristojnog društva i države, jednom kada Vučića i njegovih više ne bude na vlasti.
Ali, sve te revolucije su sada na čekanju, a jedna se uspešno odvija pred našim očima – pedagoška revolucija. Zahvaljujući oslobođenim učenicima i njihovim hrabrim nastavnicima na naše oči se realizuje pedagoški san. Deca su shvatila, nastavnici ih naučili, da škola nije Vučićeva/ministrova/direktorova – škola je njihova. (Jeste, kao što je država naša, samo što to još treba da shvatimo.) I zato što je njihova, oni u nju mogu da puste studente, jer je to ispravno – pustiti u školu osobe koje se bore za pravdu i slobodu.
Naravno – Vučić/ministar/direktor reći će da je to politizacija škola. Samo što nije. Škole politizuju upravo Vučić/ministar/direktor kada propisuju šta se u školama sme a šta ne sme, šta će se u školama raditi, a šta neće. Pa će se kao raditi na nacionalnom identitetu, a da to niko nije tražio, jer se to već radi, ali će se istovremeno satirati narod koji bi trebalo da se smesti pod taj proizvoljni Vučićev/ministrov/direktorov identitetski kišobran. Politizacija škole je kada kažete deci da studenti ne smeju u školu.
A kada deca hoće da puste studente u školu, ili kada blokiraju školu jer im neko ne da da u nju puste studente – to nije politizacija, nego je odrastanje i sazrevanje. A pravo mesto za te procese upravo je škola. Prvi put deca u našim školama uče kako da raspolažu vremenom i prostorom u školi. To je vrhunsko obrazovanje, jer ih priprema da na sličan način upravljaju državom, ili svojom mesnom zajednicom. Kada im ne daju da to rade, Vučić/ministar/direktor ponašaju se kao ostrašćeni protivnici obrazovanja, sazrevanja ili – da kažemo i tako – prosvetiteljske misije škole.
A ta misija se sastoji u zadatku da se deca osposobe da kada odrastu sama urede svoj zajednički život. Vučić/ministar/direktor pak kažu, šta vi ima da uređujete, mi ćemo sve urediti za vas. Kao što smo, uostalom, uredili i za vaše roditelji. Samo, deca rekla da više neće tako da se igraju.
A mi odrasli, šta mi radimo dok gledamo ovu pedagošku borbu/bajku s jasno podeljenim ulogama na pozitivne i negativne junake? Odnosno, šta bi trebalo još da radimo pored toga što gledamo. Deca iz Pete, kao i deca iz Šapca ne bi smela da budu poražena u svojoj borbi. Pobeda bi pak imala veliki pedagoški učinak – ako pobede, ta deca će naučiti da stvari mogu da se menjaju, i da od njih zavisi kako će izgledati zemlja u kojoj žive. Mi odrasli, naravno, znamo da nije tako, nas su naučili drugačije. Ali, stvar je u tome što se nismo zapitali – da nas možda nisu naučili pogrešno?
Deca nam sad daju šansu da grešku ispravimo i to tako što ćemo učiniti sve da ih sačuvamo od poraza. Natovarili smo im na leđa sopstvene greške i promašaje, a oni nam vratili tako što su nam pružili priliku da se iskupimo. Hajde da je ne propustimo.
Tekst je prenet sa portala Cenzolovka.
