Ispovest Dragana Kecmana (1): Policajac koji nije odustao od rasvetljavanja ubistva Slavka Ćuruvije

Turbulentna karijera, nedavno prerano penzionisanog pukovnika policije Dragana Kecmana biće zapamćena po njegovoj istrajnosti, doslednosti i hrabrosti i, pre svega, po tome što je istražio, prikupio ključne dokaze i napisao krivičnu prijavu u komplikovanom slučaju ubistva novinara i izdavača Slavka Ćuruvije.

Ta istraga je bila sve samo ne obična. Trajala je 15 godina, često prekidana, pa nastavljana, uglavnom samo sa deklarativnom podrškom vlasti, a suštinski onemogućavana od pojedinaca koji su direktno ili iz senke kontrolisali čitav sistem bezbednosti.

Prepreka Kecmanu bili su i nadređeni policajci i političari i mediji, koji su korišćeni za skretanje istrage i slanje različitih poruka o motivima ubistva. Ređali su se u prvoj deceniji ovog veka oni koji su „rasvetlili” ubistvo, licitiralo se imenima potencijalnih ubica kao na pijaci, na sve načine je ometana istraga.

Predmet je guran po fiokama da ga svi zaborave, svedoci su zastrašivani.

Računalo se sa tim da će i dokazi, koji nisu uništeni, vremenom nestati. Da će, čak i ako jednom dođe do suđenja, istina o ubistvu novinara i žestokog kritičara režima Slobodana Miloševića biti duboko skrivena i da niko zbog toga neće odgovarati.

Nisu, međutim, računali sa tim da u policiji imaju – Dragana Kecmana.

On je istraživao ovaj zločin od dana kada je Ćuruvija ubijen, 11. aprila 1999. godine, kada je imao 31 godinu. Uprkos opasnostima, od kojih je najmanje opasna bila ona da ostane bez posla.

Politička podrška istrazi izostala

Ispovest Dragana Kecmana:

2. deo: Kao da ubistva Ćuruvije nije ni bilo, takav osećaj smo imali. Kao da je golub
3. deo: Sakrio sam podatke sa baznih stanica od Službe. Srušio sam alibi Romiću
4. deo: Niko nije rekao: E, bravo momci. Ma ne. Naprotiv. Mene su unutar policije pljuvali
5. deo: Stojim iza toga da je beli golf korišćen prilikom ubistva Ćuruvije
6. deo: Imamo dokaze da su Kurak i Romić izvršili ubistvo Slavka Ćuruvije
7. deo: Sedam dana su me pratili i to dok sam bio načelnik UKP-a! Zato što sam postupao po zakonu

O istrazi koju Kecman sprovodi sam, ili sa dvojicom svojih ljudi od poveranja, u celoj prvoj deceniji 2000-ih javnost ništa nije znala. Političku podršku nikad nije imao. Opasnosti su vrebale unutar sistema koji državna bezbednost kontroliše. Nije mogao da veruje čak ni starešinama koji su dokazali da imaju integritet, pošto su i oni bili uplašeni da će izgubiti posao ako o svojim saznanjima u vezi sa Ćuruvijom ne informišu pretpostavljene.

Prolazile su godine, mnogi su odustajali od ovog slučaja. Političari su se javljali tek na godišnjicu ubistva, obećavajući da je rasvetljavanje zločina nad novinarima prioritet svih prioriteta. Novinarska zajednica bila je sve više frustrirana i svake je godine bilo sve manje tekstova koji podsećaju da ubistvo Ćuruvije nije rasvetljeno.

Kao da se i javnost pomirila sa tim da će ubistvo – za koje su svi, od kada je osvanuo dosije „Ćuran” 2001. godine, znali da je u njega uključen najmračniji deo Resora državne bezbednosti – biti zaboravljeno.

Ali Dragan Kecman nije gubio volju, uprkos tome što je bio izolovan svestan da zbog te svoje upornosti ima samo glavobolju, uprkos tome što zbog toga mogu da stradaju i on i njegova porodica, dok nikakve koristi za njegovu karijeru nije bilo.

Korak po korak, međutim, ispod radara javnosti, gradio je slučaj protiv četvorice bivših pripadnika Resora državne bezbednosti (RDB), načelnika Radomira Markovića, šefa beogradskog centra RDB Milana Radonjića, višeg inspektora Druge uprave beogradskog centra RDB Ratka Romića i bivšeg pripadnika Službe Miroslava Kuraka.

Na kraju je protiv njih napisao krivičnu prijavu, koja će krajem 2014. biti osnova za pisanje optužnice i početka suđenja u junu 2015. godine.

Naredne tri godine i sudsko veće i odbrana optuženih svim silama su se trudili da baš Kecman ne bude pozvan kao svedok i da se njegovi iskazi izbace iz spisa predmeta.

Kada se na suđenju ipak pojavio – pošto je Apelacioni sud uporno vraćao ključne dokaze koje je on obezbedio – Kecmanovo izlaganje bilo je ometano i svođeno samo na formalnosti. Toliko je sud želeo da čuje od čoveka koji o ubistvu Ćuruvije zna najviše.

U razgovoru za Cenzolovku, Dragan Kecman prvi put otkriva sa kakvim se sve preprekama suočavao tokom istrage, zašto je morao da krije dokaze od svojih šefova, kako je, uprkos moćnoj Službi koja je preko svojih ljudi kontrolisala i javnu bezbednost, uspeo da sačuva ključne dokaze zbog kojih je i danas siguran da su optuženi organizovali i izvršili zločin. Govori i kako su svedoci zastrašivani, te kako su uništavani životi ljudi, koji su mu tokom istrage pomagali.

Ćuruvija je bio tek „fascikla” za nerešene slučajeve

Priča i o tome šta ga je motivisalo da istraje uprkos svemu, u istrazi punoj opasnosti, u kojoj nije imao ličnih, političkih ili ideoloških motiva. Želeo je samo da ga puste da svoj posao radi kvalitetno i po zakonu.

Slavka Ćuruviju nije poznavao. On je, kaže, 1999. godine za njega bio –  fascikla. Ona fascikla u policiji u koju su odlagani mnogi slučajevi nerasvetljenih ubistava krajem devedesetih.

Imao je, naglašava, poverenje samo u par svojih najbližih saradnika. Od svih ostalih morao je da krije najbitnije činjenice do kojih je dolazio.

Obavio je hiljade informativnih razgovora tokom istrage ubistva Ćuruvije, napisao hiljade službenih beleški, proveravao mnoštvo informacija koje su do njega stizale, od kojih su mnoge služile samo za spinovanje, skretanje istrage u ćorsokak. Sizifovski posao, kaže.

Neshvaćen i usamljen unutar sistema, bar kada je istraga o ubistvu Ćuruvije u pitanju, bio je sve do 2011. godine, kada je nastala Komisija za istraživanje ubistava novinara. Tada je stekao poverenje u Verana Matića i članove komisije, koji su mu pomogli da, kako kaže, poslednje kockice ovog ogromnog mozaika oko ubistva Ćuruvije budu sklopljene.

Ni to nije išlo glatko. U policiji je napadan upravo zbog rada u Komisiji i prijateljstva sa Matićem.

Najmanje dva puta je planirano njegovo ubistvo, ali nikada nije dobio policijsku zaštitu. Čak je smenjen sa mesta načelnika Uprave kriminalističke policije za Grad Beograd 2016. godine, kada je podržao kolegu koji je tužio ministra Nebojšu Stefanovića, podržao istragu zbog praćenja novinarke Svetlane Vojinović, tražio istragu zbog rušenja Savamale.

Kecmanova smena je bila sjajna vest za mnoge kriminalce i one korumpirane policajce, koji su se plašili čoveka koji bez straha govori i o zloupotrebi policije.

Nikada nije dobio nagradu za razrešenje tako velikog slučaja kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije, što je, inače, uobičajeno u MUP-u.

„Ma ni na kafu me niko nije pozvao. Niko nije rekao: E, bravo momci. Ma ne. Naprotiv. Mene su unutar policije pljuvali”, kaže u razgovoru za Cenzolovku, koji od sutra objavljujemo u nekoliko nastavaka.

SUTRA: Ispovest Dragana Kecmana (2): Radili smo slučaj po slučaj, ništa nam Ćuruvija nije značio, on je bio „fascikla“

O nikad razrešenim ubistvima iz devedesetih, o početku istrage za ubistvo Ćuruvije, o tome kako nikakvog pomaka nije bilo do objavljivanja dosijea „Ćuran”, o nedostatku bilo kakve podrške, o usklađivanju izjava svedoka iz Službe koji su pratili Ćuruviju…

DRAGAN KECMAN: BIOGRAFIJA

Rođen 13. avgusta 1967. godine u Bosanskom Petrovcu, gde je završio osnovnu i srednju školu.

Višu školu unutrašnjih poslova završio je u Zemunu 1989, a Defektološki fakultet 2002. godine.

U MUP-u počeo da radi 1990. godine, na tajnom praćenju.

1991. prelazi u Odeljenje za suzbijanje maloletničke delikvencije. Kasnije je radio na suzbijanju razbojništava u stanovima, nastavio u Odeljenju za krvne i seksualne delikte, gde je ostao do 2001. godine.

Tu ga je zateklo ubistvo Slavka Ćuruvije. Bio je to, u početku, samo jedan od slučajeva kojima se bavio.

Postaje član radne grupe „Poskok” 2001. godine do njenog rasformiranja i prerastanja u UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) 1. oktobra iste godine.

Dobio je 2005. godine nagradu za izuzetne rezultate u izvršavanju poslova bezbednosti, kao i pohvalu policije Holandije kao šef srpskog istražnog tima tokom rasvetljavanja krivičnog dela iznude.

Postao je 2009. godine zamenik načelnika Odeljenja za kriminalističko-obaveštajne poslove. Te godine dobija čin pukovnika policije.

Rešenjem direktora policije 2011. godine, formirana je radna grupa MUP-a za rešavanje krivičnih dela, pre svega ubistava novinara Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović čiji je bio član. Bio je član Vladine komisije za rasvetljavanje ubistava novinara na području Kosova i Metohije i Hrvatskoj.

U januaru 2015. godine imenovan je za načelnika Uprave kriminalističke policije za Grad Beograd.

Dobija zahvalnicu tužioca za organizovani kriminal za pomoć u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije i zaštiti zakonitosti i vladavine prava.

Posle afere oko Savamale i praćenja novinarke, smenjen je sa mesta načelnika UKP.

Postaje samostalni izvršilac UKP koji se bavi unapređenjem rada ove uprave.

2019. godine postaje glavni koordinator u Direkciji policije.

Ponovo postaje načelnik UKP za Grad Beograd u januaru 2021. Ovog puta samo na sedam meseci, pošto je, na sopstveni predlog, vraćen u sedište UKP.

Na sopstveni zahtev otišao u penziju 31. avgusta 2022.

Oženjen je, otac dvoje dece.