Još uvek vas slušamo

Piše: Marija Kozomara

Gledala sam TV kad sam bila mala, i verovatno uhvatila neki džingl ili radio emisiju u prolazu ili kolima, ali ne mogu reći da imam mnogo uspomena na program. Ipak, u poslednje dve godine mnoge stvari vukle su me baš ka devedesetdvojci, pogotovo ka radiju. Ljudi koje sam upoznala pričali su mi priče o legendarnim toncima, toliko veštim da nema šta ne mogu da naprave, makar to bila i oprema za emitovanje sastavljena od tri olovke i malo selotejpa u sat vremena (ili tako nešto neverovatno); o novinarima, neustrašivim ljudima koji nisu znali za autocenzuru, vikali su istinu sa krovova zgrada i suprotstavljali se nasilnicima; o ljudima sa ulice, kreativnim mladim dušama koje su vrcale od snage svojih ideja, pomerale granice i pravile sebi prostor za igru; i o urednicima koji, poput roditelja koji znaju šta rade, prave siguran prostor svojim ljudima, puštaju ih da otkriju, prate i istraže sebe, ohrabruju ih i, stojeći im iza leđa, daju sigurnost da, ukoliko su čestiti, nikad neće ispaštati za svoju reč.

Moji novinarski počeci i moje iskustvo sa radijom uopšte nije bilo nalik ovoj slici šarenog kolektiva koja mi se slagala pred očima. Bilo mi je jasno da je B92 bio poseban, ali malo po malo, grizla sam jače da otkrijem šta je bio tajni sastojak.

Tada sam došla u kontakt sa ljudima iz Fonda B92. Mnogi od njih su nekada imali svoje mesto na radiju pa posle i na televiziji B92, što nisam znala. U tom trenutku još uvek nisam znala skoro ništa. Došla sam da pomognem sa projektom koji promoviše vrednosti jednakosti, multikulturalizma, prihvatanja drugog i drugačijeg i poštovanja kulturne raznolikosti među mladima u Srbiji. Kako sam ubrzo shvatila, svi projekti Fonda B92 usmereni su na razvoj pozitivnih društvenih vrednosti, povezivanje ljudi i osnaživanje zajednice, vrednosti koje sam i sama delila.

Zidovi kancelarije Fonda u staroj zgradi Tanjuga bili su mi najveća inspiracija da krenem da kopam dublje, poster po poster, džingl po džingl i priču po priču. Ljubav koju gajim prema radiju još od srednje škole činili su učenje o devedesetdvojci lakim i uzbudljivim. Nije mnogo prošlo pre nego što sam pronašla „Talasanje Srbije“, knjigu Dušana Mašića, nekadašnjeg člana informativne redakcije radija. Mašić je pisao o nastajanju radija, o ekipi klinaca koja se tu okupila oko Verana Matića, o putu i preprekama koje su svi oni morali da prođu da bi postali neka od najvećih imena srpske medijske scene. I to je radio tako vešto. Našao je način da nam savršeno prenese delić uzbuđenja, tuge, straha, besa ili sreće koji je davno osećao a ja sam, čitajući dalje, prepoznala da u meni raste nostalgija za nečim što nikad nisam imala.

Taj period devedesetdvojke, kako sam zaključila, bio je obeležen ogromnim prostorom za grešku pa samim tim i ogromnim prostorom za kreativnost. Imali su svoju redakciju u kojoj su skoro pa živeli, svi! Verovali su toliko jako jedni u druge, u moć reči i muzike, u moć slobodnog razmišljanja i izražavanja, bili su prijatelji i ujedinjeni oko stava da našem društvu treba mir i saradnja. Nisu bili opterećeni formom već suštinom i davali su sve od sebe, motivišući jedni druge da svaki put naprave još jedan korak dalje.

Energija sa tih stranica prelila se u sadašnjost i preplavila me. Morala sam nešto da uradim kako bih se osetila kao deo tog kolektiva, te ideje i želela sam da doprinesem priči o B92 na neki način. Iz te potrebe nastala je ova audio minijatura, kako ju je Saša Mirković lepo nazvao. Za rođendan radija i uopšte B92, želela sam da opet uzburkam snagu tog kolektiva koji je bio mnogo više od medija. Bio je to pokret slobodnih ideja i ljudi koji je jedino tada, na taj način i na tom mestu, sa tim ljudima, 15. maja 1989. u Domu omladine Beograda mogao da se desi, pa da odzvoni kao veliki prasak, neponovljiv i dragocen, talasajući Srbiju i decenijama kasnije.

Hvala svima koji su učestvovali u stvaranju ove specifične rođendanske čestitke, nadam se da sam uspela da prenesem deo onoga što verujem da je B92 kolektiv bio, da obradujem one kojima je nedostajao i da inspirišem druge poput mene da u priči o devedesetdvojci nađu deo sebe.

Hvala Nebojši Samardžiću, Borisu Husoviću, Branku Laziću, Darki Radosavljević, Draganu Iliću, Aleksandru Timofejevu, Goranu Nikoliću, Jugoslavu Ćosiću, Milošu Miliću, Danici Vučenić, Draganu Ambroziću, Mišku Bilbiji, Milivoju Čaliji i Goranu Dimitrijeviću što su sa mnom podelili nekoliko svojih lepih sećanja i hvala Veranu Matiću što me je sa njima spojio.

Hvala Vukašinu Čečenu na pomoći oko tona.