NUNS analiza: Službene beleške umesto pravne zaštite – sistem koji ostavlja novinare nezaštićenim

Izvor: NUNS, I. K.

U okviru analize poslato je 16 zahteva za pristup informacijama od javnog značaja radi prikupljanja 72 odluke i službene beleške o odbacivanju krivičnih prijava i nepostojanju osnova za pokretanje postupaka u slučajevima napada ili pretnji novinarima. Odgovorilo je 13 tužilaštava, dok jedno (u Sremskoj Mitrovici) nije u zakonskom roku. Analizirano je ukupno 70 odluka i beleški koje otkrivaju obrasce u postupanju tužilaštava prema slučajevima napada na novinare.

Zakon prepoznaje novinare, ali praksa ne štiti

Zakonodavni okvir Srbije prepoznaje novinarsku profesiju kao delatnost od javnog značaja i predviđa određeni stepen zaštite novinara, posebno kroz Krivični zakonik. Međutim, glavni problem ostaje neujednačena primena zakona i usko tumačenje pojedinih odredbi.

Novinari uživaju viši stepen zaštite u slučajevima krivičnih dela poput ugrožavanja sigurnosti, gde su kazne strože kada su žrtve lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti javnog informisanja. Ipak, u praksi, tužilaštva često ne prepoznaju sve oblike pretnji, naročito kada nisu izrečene direktno, već kroz uslovne ili prikrivene izjave. Stručnjaci upozoravaju da je takvo tumačenje previše restriktivno i da pretnju treba sagledavati u širem kontekstu — uključujući odnos između učesnika, društvene okolnosti i poziciju moći onoga ko preti.

Pored toga, krivično delo nasilničko ponašanje često se usko tumači, pa su čak i fizički napadi na novinare odbacivani uz obrazloženje da nisu značajno ugrozili javni red i mir, niti su ozbiljnije ugrozili spokojstvo građana. Takva praksa može imati ozbiljne posledice, jer fizičko nasilje prema novinarima ostaje nekažnjeno, što dodatno ugrožava slobodu medija i bezbednost novinara u Srbiji.

Tužilaštva u situacijama kada utvrde da nisu ostvarena obeležja nekog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, postupaju na dva načina: donose rešenja o odbačaju krivične prijave ili službenu belešku da nema mesta pokretanju krivičnog postupka.

Pravna siva zona: službene beleške umesto rešenja uskraćuju prava oštećenih

Zakon o krivičnom postupku jasno propisuje razloge zbog kojih javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu — ako delo nije krivično, ako je nastupila zastarelost ili nema osnova sumnje da je učinjeno delo koje se goni po službenoj dužnosti. U tom slučaju, oštećeni ima pravo da uloži prigovor višem tužiocu.

Pravilnik o upravi u javnim tužilaštvima predviđa i mogućnost sačinjavanja službene beleške u predmetima u kojima tužilac proceni da nema osnova za pokretanje postupka. Međutim, za razliku od rešenja o odbačaju prijave, službena beleška ne daje oštećenom pravo na prigovor, niti obavezuje tužioca da ga obavesti o odluci.

Stručnjaci upozoravaju da se granica između ova dva postupanja često gubi u praksi, jer nije precizno definisano kada se donosi rešenje, a kada službena beleška. Takva neujednačena praksa otvara prostor za zloupotrebe i uskraćivanje prava oštećenih.

Zaključak analize pravnika NUNS-a je da postojeći propisi pružaju dovoljan okvir, ali da je neophodno ujednačiti praksu tužilaštava i sprečiti zloupotrebu službenih beleški, kako bi se obezbedila veća pravna zaštita novinara i drugih oštećenih lica.

Bez jasnih pravila: kako tužilaštva odlučuju u predmetima napada na novinare

Analiza pokazuje da službene beleške, koje bi trebalo da budu izuzetak, postaju uobičajeni način okončanja predmeta. Od ukupno 70 analiziranih odluka u poslednje tri godine, čak 42 su službene beleške, a 28 rešenja o odbačaju prijave.

Ključni nalaz jeste da se ne mogu utvrditi jasni kriterijumi po kojima tužilaštva odlučuju da li će doneti rešenje ili samo službenu belešku. Razlike postoje čak i unutar istih tužilaštava, što dovodi do neujednačenog tretmana oštećenih.

Analiza je pokazala velike oscilacije u kvalitetu obrazloženja: dok neka tužilaštva detaljno navode radnje i razloge, druga pišu beleške bez ključnih podataka, što je suprotno obavezama propisanim Pravilnikom.

U brojnim slučajevima tužilaštva su sprovodila opsežne dokazne radnje, iako je službena beleška predviđena samo kada je odmah jasno da nema elemenata krivičnog dela. Time oštećeni često ostaju bez informacije o ishodu postupka i bez prava na prigovor.

Posebno je problematično što se neka krivična dela razmatraju detaljno, dok se druga potpuno ignorišu, čak i u slučajevima kada je očigledan fizički kontakt ili određeni stepen sumnje. Slični predmeti se rešavaju različito: negde rešenjem, negde beleškom, što direktno utiče na prava oštećenih.

Kod dela Ugrožavanje sigurnosti, uočene su drastične razlike u postupanju, dok se kod Nasilničkog ponašanja pojedini fizički napadi odbacuju sa obrazloženjem da nisu narušili javni red i mir, niti su ozbiljnije ugrozili spokojstvo građana.

Analiza je otkrila i da su neka tužilaštva postupala u predmetima za koje nisu nadležna, posebno kod dela izvršenih putem interneta, što predstavlja ozbiljno kršenje procedura.

Ukupni zaključak: praksa tužilaštava je neujednačena, često netransparentna i u pojedinim slučajevima uskraćuje oštećenima pravo na pravno sredstvo — što je posebno zabrinjavajuće u predmetima koji se odnose na napade i pretnje novinarima.

Neujednačena praksa tužilaštava uskraćuje prava oštećenih

Analiza prikupljenih odluka tužilaštava ukazuje na niz propusta koji mogu ugroziti zakonitost postupka i prava oštećenih, posebno u slučajevima napada na novinare. Ključni problem je učestala primena službene beleške, koja je predviđena podzakonskim aktom koji ne obezbeđuje isti nivo prava garantovanih zakonom, poput prava na prigovor.

Iako bi službena beleška trebalo da bude korišćena samo u izuzetnim slučajevima i isključivo kada nema osnova sumnje da je učinjeno krivično delo, analiza pokazuje da tužilaštva često posežu za njom čak i kada postoji konkretan oštećeni ili kada su sprovedene brojne dokazne radnje. Time se oštećenima uskraćuje pravo da ulože prigovor i da budu obavešteni o ishodu postupka.

Najveći problem predstavlja neujednačena praksa tužilaštava, kako između različitih tužilaštava, tako i unutar istih institucija. Različito tumačenje istih normi dovodi do pravne nesigurnosti i nejednakog postupanja prema oštećenima, što podriva poverenje građana i ugrožava osnovna načela pravičnosti.

Posledice neadekvatne zaštite: uticaj na rad novinara i demokratske procese

Bezbednost novinara ključna je ne samo zbog njihovog fizičkog integriteta, već i zbog mogućnosti da slobodno i bez pritisaka obavljaju svoj posao. Kada se novinari osećaju ugroženo, ne mogu nesmetano da istražuju i informišu javnost, što direktno utiče na kvalitet i dostupnost pouzdanih informacija. Time se narušava javni interes, ali i osnovni demokratski procesi zasnovani na kritičkom mišljenju i slobodi izražavanja.

Pored sve učestalijih pretnji i napada, dodatni problem predstavlja neujednačeno postupanje tužilaštava i uskraćivanje procesnih prava oštećenim novinarima, što ih stavlja u još nepovoljniji položaj. Nekažnjivost počinilaca šalje lošu poruku i ne deluje preventivno — naprotiv, može podstaći nove napade i produbiti nepoverenje u institucije.

Za novinare koji se već osećaju nebezbedno i nemaju poverenja u sistem, neadekvatno postupanje državnih organa dodatno urušava veru u pravosuđe i njihovu spremnost da prijavljuju napade, što dugoročno ugrožava slobodu medija u Srbiji.

Preporuke za ujednačavanje prakse tužilaštava i bolju zaštitu oštećenih

Analiza ukazuje da nije neophodno menjati zakone, posebno u trenutnom društveno – političkom okuženju, jer postojeći propisi već pružaju dovoljan okvir za pravilno odlučivanje u predmetima napada na novinare. Umesto toga, ključno je ujednačiti praksu tužilaštava i sprečiti zloupotrebe u primeni službenih beležaka.

Preporuke predviđaju aktivno uključivanje Vrhovnog javnog tužilaštva i apelacionih tužilaštava u davanje jasnih uputstava o tome kada se službena beleška može koristiti, kako bi se zaštitila prava oštećenih i izbegla pravna nesigurnost. Potrebno je razmotriti izmene Pravilnika o upravi u javnim tužilaštvima, kako bi se njegova primena uskladila sa Zakonom o krivičnom postupku, posebno u delu koji se odnosi na pravo oštećenog na prigovor.

Tužilaštva se pozivaju da ograniče primenu službene beleške samo na situacije kada je potpuno jasno da nema elemenata krivičnog dela, kao i da prilikom postupanja posebno vode računa o procesnom položaju oštećenog.

Preporuke uključuju i konsultacije sa tužiocima, prezentovanje rezultata istraživanja, razmenu mišljenja i organizovanje obuka o pravilnom postupanju u predmetima u kojima su oštećeni novinari. Krajnji cilj je unapređenje položaja oštećenih u krivičnom postupku i obezbeđivanje pune i jednake pravne zaštite.

Celu analizu možete pročitati na sledećem linku.

Tekst je prenet sa stranice NUNS.