Kroz pakao i mrak do etičnosti i istine

Autorka: Nedim Sejdinović, Izvor: Dosije o medijima

Mali je ovo prostor da se pobroje sve novinarske nagrade koje je naša sagovornica Tamara Skrozza dobila proteklih godina. Valjda nema niti jedne važnije koja nije završila u njenim rukama, sasvim zasluženo. Rođena je u Somboru, dugo godina radila u nedeljniku Vreme, potom i za portal Cenzolovka. Sada je zamenica glavnog urednika agencije Fonet. Ovogodišnju nagradu za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“ ima ipak izvesnu specifičnost. Osim što Skrozzino ime po difoltu vezujemo za etiku i hrabrost, priznanje je dobila u godini kada prolazijezivog „toplog zeca“ režima i režimskih medija, optuživana je maltene za terorizam, a svakako za ugrožavanje života predsednika Vučića.

DOSIJE: Dobijali ste i ranije novinarske nagrade, ali „Bogavac“ dolazi u godini koja je bila posebno teška za vas. Šta vam zbog svih ovih okolnosti priznanje znači, da li ga doživljavate i kao izraz novinarske solidarnosti?

TAMARA SKROZZA: Pre svega, nagradu posmatram kao znak solidarnosti. Tokom kampanje protiv mene imala sam veliku podršku kolega sa svih strana. Mnogo mi je to značilo, sačuvalo me u tom ludilu. Nagradu doživljavam i kao poruku medijske zajednice državnom vrhu, prvenstveno ministru informisanja Dejanu Ristiću i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji su bili perjanice kampanje. Dakle, solidarnost, potom poruka državnom vrhu, a onda i neka vrsta nagrade za životno delo. Slobodan Georgijev je to na neki način i rekao na svečanoj dodeli, u obrazloženju, da ovu nagradu dobijam kao čovek, a priznanja za novinarski rad već sam ranije dobijala.

DOSIJE: Kažete da ste imali značajnu podršku kolega, da solidarnost u našoj profesiji postoji. No, da li je uvek i u svakom slučaju ima u dovoljnoj meri?

SKROZZA: Suprotno uvreženom mišljenju, mislim da solidarnosti među novinarima ima. Mi, međutim, živimo u nenormalnim okolnostima da čovek u nekim prilikama ne zna kako solidarnost da iskaže. Dešavalo mi se, kada je neki kolega i koleginica bio meta hajke, da ne znam više šta da im kažem, kako da izrazim kolegijalnost i empatiju. Na mrežama, na protestima, telefonskim pozivom? Ne znaš, naime, više da li to ima bilo kakvu svrhu. Onda, tako sluđeni i zbunjeni, ponekad izgledamo kao nesolidarni. Solidarnosti ima pogotovo u situacijama kada je nekome ugrožena egzistencija, kada je neko izložen pretnjama, kada je targetiran u medijima. Samo je pitanje kako je iskazati i kako se organizovati na adekvatan način da kolegu ili koleginicu odbranimo kada je to moguće, ili makar osnažimo, ako ništa drugo. Mnogo manje solidarnosti ima kada su u pitanju nedovoljno vidljive stvari. Mnogi novinari rade u okolnostima mobinga, zlostavljani su na poslu, obespravljeni su, ima rodnih i drugih neravnopravnosti, ali tu ne reagujemo, nismo solidarni, naprosto zato što ne znamo sve okolnosti.

DOSIJE: Nedavno istraživanje organizacije Lokal pres kazuje o osobito teškoj i ranjivoj poziciji lokalnih novinara u Srbiji. Oni su neposrednije izloženi političkim pritiscima, pa i nekim oblicima nasilja, a manje su u mogućnosti da pridobiju zaštitu javnosti,za razliku od ugroženih kolega iz velikih centara. Kako se njima može pomoći?

SKROZZA: Kolegama iz lokalnih medija može se pomoći tako što ćemo ih konstanto ojačavati i afirmisati. Mi iz većih centara treba da učinimo sve da budu prisutniji u našim medijima. Ali, i da mi budemo prisutni u njihovim sredinama, te da im i na taj način pružamo neku vrstu oslonca. Ljudi u njihovim sredinama treba da vide da stojimo iza naših kolega, i to da stojimo u jedinstvenom frontu. Dakle, kolege iz velikih centara treba da lokalne novinare zovu u goste u emisijama koje uređuju. Zašto u prelistavanjima štampe uvek mora da bude neko veliko i poznato ime iz Beograda, Novog Sada ili Niša? Može to da bude neko iz manjeg mesta, pogotovo neko ko je neposredno izložen pritiscima. Takođe, trebali bismo i mi češće da odlazimo u lokalne sredine, da govorimo na tribinama, da gostujemo u lokalnim medijima, da i na taj način iskazujemo solidarnost sa njima. Mnogo znači i lični kontakt. Shvatila sam da kolegama iz manjih sredina mnogo znači kada mogu sa nama da se vide, da se druže, popiju kafu, bilo gde, na bilo kojoj strani sveta i Srbije. Lični kontakt ih, na neki način, ojačava i daje im veru da nisu sami. A zaista i nisu, koliko god ponekad delovalo da sami vode svoje bitke. Svi smo mi, što bi se reklo, u istom sosu, i svima nam nad glavom stoji ista sekira.

Selektovanje medija u Srbiji

DOSIJE: Da li biste generalno mogli da selektujete novinare i medije u Srbiji, u odnosu na političke performanse? Da li je uobičajena podela na „nezavisne“ i „režimske“ dovoljna da nekome sa strane objasni našumedijsku scenu?

SKROZZA: Postoji potreba da se mediji u Srbiji razvrstaju drugačije. Po meni, oni su ili režimski, a većina ih je režimska, ili antirežimski, ili profesionalni. Namerno pravim razliku između antirežimskih i profesionalnih, iz prostog razloga jer svi antirežimski nisu istovremeno i profesionalni. U nekoliko skandaloznih slučajeva pojedini antirežimski mediji objavljivali su najgore bljuvotine, koje suprava bruka za profesiju. Imamo i antirežimskih medija koji su kontantno u sivoj zoni, na ivici poštovanja etičkih standarda.

Postoje, naravno, i preklapanja – mediji koji su i profesionalni i antirežimski istovremeno. Režimski opet po pravilu nisu etički, odnosno profesionalni. No, verujem da ni ovakva podela medija ljudima sa strane ne bi mogla da približi ovo sve što se kod nas dešava. Situacije su tako dugo bizarne i tragikomične, da neko ko ne živi ovo zlo svakog dana teško može da ih razume. Teško može da poima i šta se dešava u našim medijima, i šta se, posledično, zbiva u društvu.

DOSIJE: Vratimo se na napade na vas. Naravno, niste jedini, već smo o tome govorili. Mnoge naše kolege su meta napada režima, uz prateće laži, podmetanja i dehumanizaciju. Šta su po vamaukupniciljevi tih jasno organizovanih hajki?

SKROZZA: Kampanjama vlast ubija više muva jednim udarcem. Pre svega, diskvalifikuje se novinar koji je na meti napada. Potom, diskvalifikuje se medij u kojem novinar ili novinarka radi. Šalje se, takođe, poruka ljudima koji misle i govore slobodno ili žele da misle i govore slobodno – da to ne čine ili da dobro razmisle da li će to i po koju cenu da rade. Kod onih koji su ranije prošli “toplog zeca”razvija se proces retraumatizacije. Neka vrsta stresa se javlja i kod onih koji nisu bili meta hajki, ali postoji mogućnost da budu u budućnosti. Naravno, čovek koji je izložen napadima trpi teške fizičke i psihičke posledice. Ne možete da ostanete imuni, koliko god se trudili. Nema sumnje, režim cilja na život, egzistenciju, dobrobit i zdravlje čoveka protiv kog pokreće kampanju. No, mnogo više od trenutnih efekata mene zanimaju posledice koje ovakve kampanje imaju na budućnost našeg društva. Kada sve ovo prođe, ako ikada prođe, pitanje je ko će se usuđivati da javno govori ono što misli. Verovatno opet samo pojedinci koji donkihotovski idu na vetrenjače. Javno iznošenje mišljenja i dalje će biti nešto što je nepoželjno, nenormalno. A normalno je, da podsetimo, da postoji kulturni javni dijalog u kojem ljudi iznose slobodno svoja mišljenja i argumente, bilo da su u pitanju oni koji brane ili oni koji kritikuju vlast i političke i društvene procese. Plašim se da posle ove epohe u našoj istoriji – toga zadugo neće biti. Ne samo zato što su ljudi preplašeni već zato što je stvorena klima u kojojsu slobodan govor i slobodna misao nešto što automatski sa sobom povlači odmazdu ili kaznu.

Ukidanje javne debate

DOSIJE: Kada govorimo o dijalogu, podsetimo na to da predstavnici vlasti već deceniju i nešto odbijaju da govore ili učestvuju u emisijama „neprijateljskih“ medija. U čemu je tu smisao, da li to rade samo zbog toga jer nemaju šta da odgovore na moguća provokativna i kompleksna pitanja, ili je cilj da ignorisani mediji budu u javnosti doživljeni kao pristrasni pošto nemaju „drugu stranu“? I da se generalno i na ovaj način ukinemogućnost bilo kakve javne debate?

SKROZZA: Ima tu svega pomalo. Jedan predstavnik vlasti kolegi je recimo otvoreno rekao da ne može da dođe u njegovu emisiju, jer bi tu nešto morao i da kaže.Izbegavaju, dakle,nepoželjna pitanja. Žele i da te medije predstave kao zatvorene, one koji neguju jednoumlje. Takođe, cilj im jei da onemoguće bilo kakvu vrstu javne debate. Ali, ima i dodatnih elemenata. Pokušavaju, naime, da obesmisle posao medija. Kao novinar, vi bi trebalo da – po starom novinarskom jeziku – imate dve strane, a sada je to nemoguće, pogotovo kada su političke teme u pitanju. Iz prostog razloga, jedna strana neće da razgovara sa vama. Govorim iz sopstvenog iskustva:na početkunjihove vladavine mogla sam i da nađem nekog naprednjaka da mi da izjavu ili odgovori na pitanja, a onda je usledila potpuna blokada. Posle izvesnog vremena, osećate se kao da ste u zatvorenom kavezu, vritite se u začaranom krugu sa određenim brojem sagovornika. To je obesmišljavanje uloge medija, njihovo iscrpljivanje. Nije u pitanju samo poguban način političkog ophođenja, već je to i kršenje Ustava, treba i to imati u vidu. Diskriminacija novinara na osnovu medija u kojem rade ili nekakve ideološke pripadnosti, stvarne ili pretpostavljene. Državni funkcioneri, koje mi plaćamo, i partijski funkcioneri, koje mi takođe finansiramo, imaju obavezu da poštuju Ustav i da se ne ponašaju diskriminatorno. Uzgred, beskrajno su zanimljivi načini na koji nas eskiviraju. Ima onih koji vam se jednostavno ne javljaju na telefon i ne odgovaraju na poruke. Ima i onih koji kažu – da, da, sve okej, baš bismo voleli, cenimo vaš rad, a onda vam otkažu neporedno pre termina za intervju. Interesantno je da su i predstavnici opozicije u poslednje vreme počeli da primenjuju identične metode eskivaže.

DOSIJE: Da li vam se čini da je cilj ove vlasti da ukine javnu debatu u samom korenu, da se zbog toga da recimo od skupštine pravi „rijaliti“, kako bi sesuspendovalidijalog i razmena argumenata?

SKROZZA: Skupština i mediji nisu jedini od kojih je napravljen „rijaliti“. Vlast je od naših života napravili „rijalitije“. Naš život je postao skup bizarnih aktivnosti kojima pokušavamo da premostimo svaki bogovetni dan. Ponekad pomislim da nas sve neko posmatra i da se pritom ludo zabavlja. Da, u skupštini i medijima obesmišljena je javna debata i razmena argumenata, obesmišljena je sloboda govora, obesmišljen je govor kao takav.

Dijalog sa vlašću

DOSIJE: Uporedo sa svim o čemu govorimo, već dugo medijska i novinarska udruženja ulažu ogromnu energiju da kroz dijalog sa državom i usvajanje i izmenu strateških dokumenata, zakona i podzakonskih akata – unaprede medijsku scenu. Rezultati su loši, takoreći nikakvi, zapravo,nikada nam nije bilo gore. Kakav je vaš stav, da li iz ovog dijaloga treba izaći ili nastaviti sa njim?

SKROZZA: Od početka dijaloga praktično se zalažem za njegov prestanak. Smisao razgovora sa ovom vlašću prestao je onog trenutka kada je Suzana Vasiljević izašla pred Nacionalni konvent i rekla da je Aleksandar Vučić odlučio da se pravi nova Medijska strategija. To je bilo, ako se ne varam, u aprilu 2018. Pristali smo da u svemu sudelujemo ne pitajući se da li je posao predsednika, koji nema nikakve ustavne i zakonske veze sa medijima, da odlučuje kada će se izrađivati strateški dokument, a njegove savetnice da nas o tome obaveštava.

Ali, kada smo već ušli u sve to, i kada nam je to besmisleno potrošilotoliko vremena i energije, hajde makar sada da prekinemo agoniju. Zaista ne vidim smisao da nastavljamo dijalog: to je isto kao da razgovaraš sa dželatom koji ti drži giljotinu nad glavom. Nema odista nikakvog smisla. Ljudi iz vrha države, pre svega, ne razumeju šta je uloga medija i novinara u iole demokratskom društvu, niti žele to da znaju. Gradonačelnik Beograda vređa novinare, pokušava da uređuje medije, kreira događaje samo da bi privukao medije i novinare koje će na tom događaju napasti. Predsednica parlamenta pravi film u kojem se otvoreno targetiraju novinari i novinarke. Imamo ministra informisanja koji se, bar u mom slučaju, pokazao kao glavni raspirivač progona. Umesto da me brani, što mu je bio posao, bio je najveći i najglasniji napadač. Imamo predsednika koji u svakom intervjuu napadne bar jednog novinara. I o čemu mi da pričamo sa tim ljudima?

DOSIJE: Kakva je tvoja procena delovanja donatorske zajednice u medijskoj sferi Srbije? Nema sumnje da bi bez nje veliki broj nezavisnih medija odavno prestao da postoji. No, da li možemo da ukažemo i na neke greške i propuste?

SKROZZA: Uz svu zahvalnost donatorskoj zajednici, treba reći da ima problema. Pod jedan, izuzetno je komplikovana administracija, kako za podnošenje, tako i za nadzor nad projektom i njegovu finalizaciju. Mnogi mediji nemaju kapaciteta da administraciju sprovedu na način kako se zahteva, bez obzira ne silne školice i asistencije. Drugo, oni koji nadziru realizaciju projekata vrlo često zarađuju više nego što projekti koštaju. To je iracionalna organizacija posla, po mom mišljenju. Možda je ipak jedan od najvećih problema to što donatorska zajednica najređe daje pomoć koja nam je najpotrebnija, a to je institucionalna podrška. Sve se pakuje u nekakve projekte, koji su nekada korisni i smisleni, a nekada potpuno lišenismisla i nikome na korist, samo da bi se obezbedile pare za institucionalno funkcionisanje. Nije mi jasno zašto se ne preskoče nepotrebne formalnosti. Čujem takođe da donatorska zajednica ne daje novac samo medijima koji se profesionalno bave svojim poslom, već i režimskim. Ako je to tačno, onda imamo veliki problem, ne samo finansiranja nego i razumevanja medija. No, tačno je da bi bez donatora profesionalni mediji u Srbiji veoma teško mogli da opstanu.

Stanje stvari sa „našim“ medijima

DOSIJE: Za vaše ime najčešće se vezuje Kodeks novinara Srbije i vrednosti koje proističu iz njega. Razlog za to je dugogodišnji angažman u Savetu za štampu, ali i ekspertiza iz ove oblasti, kao i javno zalaganje za etičko izveštavanje. Znamo već iz istraživanja u kojoj meri se ovaj dokument „ismeva“ u režimskim medijima. No, u kojoj meri su mu privrženi ovi „naši“ mediji? Već smo nešto govorili o tome, ali hajde da stvar produbimo.

SKROZZA: Takozvani naši mediji sve češće proklizavaju i odlaze u sivu zonu etičkog izveštavanja, pa čak i otvoreno krše novinarski kodeks. To se naročito odnosi na “crnu hroniku”, posebno ako je tema na neki način ukrštena sa politikom. Čim recimo neko od osumnjičenih ima veze sa politikom, vrata pakla se otvaraju i nikakva pravila više ne važe. „Naši“ mediji znaju da krenu u utrku sa tabloidima, odnosno režimskim medijima u „klikabilnosti“. A tu trku je teško dobiti, jer nasuprotv vas su su oni koji uopšte ne poštuju etičke standarde, mogu da rade što im je volja i imaju dovoljno novca.Pobeda je uvek njihova. Izveštavajući o nekim tragedijama tokom proteklih godina, neki „naši“ mediji katastrofalno su kršili etičke standarde.

DOSIJE: Ali, neki vele da se na režimsku propagandu mora odgovoriti maltene istom merom. Kakav je vaš stav? Kako odgovoriti na moćnu i sveobuhvatnu režimsku propagandu?

SKROZZA: Veliki sam pristalica nenasilne komunikacije, sa godinama sve više. Navešću stihove iz himne bivše države: Mi stojimo postojano kano klisurine! E, to je pravi odgovor na režimsku propagandu, da stojimo „kano klisurine“ i da se strogo pridržavamo pravila profesije. Ako krenemo istom merom da uzvraćamo, naše delovanje će biti samo komično. Nemamo pre svega novca, a sa druge strane su eksperti za kršenje kodeksa koji raspolažu svim sredstvima ovog sveta.

Mislim da ih najviše pogađa kada na njihovu propagandu odgovaramo dostojanstvom i pristojnim ponašanjem, voljom i istrajnošću. Nepokazivanjem umora, koji svakako osećamo. Nepokazivanjem iscrpljenosti, koja svakako postoji.

Šta se desi „običnom čoveku“ kada čita tabloide

DOSIJE: Dugo godina ste analizirali kršenje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima. To znači da ste morali svakodnevno da iščitavate sve one medijske pojavnosti koje čovek ne sme ni da otvori jer se plaši da nešto ne iskoči iz njih i ne ujede ga. Iako ste profesionalka, koja ima otklon od pročitanog, da li je to ipak ostavilo traga na vama? Odnosno, šta se dešava „običnom čoveku“ kada svakodnevno konzumira takve sadržaje?

SKROZZA: Pogotovo ukoliko konzumira više tabloida dnevno, čoveku se lako može dogoditi da postane njihova žrtva. To znači da počne tabloidno da razmišlja i tako poima svet oko sebe. Dok sam radila monitoring tabloida, u svakom minutu svakog dana imala sam u glavi najcrnje moguće scenarije kako bi on mogao da se završi. Recimo, ako dete krene u školu, ja imam u glavi 16 užasnih scenarija u kojem ono strada recimo na pešačkom prelazu ili u školi. Ukoliko negde putujem, zamišljam 20 načina kako ću na tom putu poginuti, doživeti tragediju. Počnete da živite tabloidni paranoidni život. Plašite se svega, svako oko vas je potencijalna opasnost, vrebaju na vas, imaju loše namere… I to doživljavate ne samo čitajući stranice rezervisane za „crnu hroniku“ nego i one političke ili zabavne. Zato što tabloidi obesmišljavaju normalan život, u njima je sve banalizovano, učinjeno bizarnim, zabavnim za široku publiku i istovremeno – izuzetno toksičnim. „Običnom čoveku“ može se desiti da postane neobično ljudsko biće koje će živeti zatočeno u narativima koje su mu zadale novine koje konzumira.

DOSIJE: Izađimo malo iz Srbije.Da li vam se čini da etičko i profesionalno novinarstvo gubi utakmicu i na globalnom nivou, da ne može valjano odgovoriti na političku, komercijalnu ili kakvu god drugu instrumentalizaciju medija?

SKROZZA: Pre nekoliko godina urednik jednog našeg tabloida rečeda su novinarski kodeksi “demodirani”. Ako su ikada i bili „demodirani“, a ja mislim da nisu, stičem utisak da se profesionalni i etički standardi u poslednje vreme vraćaju u modu. Odista se ponekad činilo da su profesionalni mediji gubili trku sa komercijalnim i drugim interesima medijskih vlasnika i poslenika, ali se stvari menjaju. Vidimo to po stručnim konferencijama na kojima se ponovo vrlo ozbiljno raspravlja o etici. Preko nje se ne prelazi kao preko neke nužne i dosadne teme koja je bila potrebna da sami sebi izgledamo bolje. Upotreba veštačke inteligencije u medijima prate bezbrojne analize etičke primene u kontekstu mogućih posledica. Vidi se to i po tome što je sve manje rigidnih tumačenja javnog interesa, što se odustaje od relativizacije etičkih normi. Uzmimo samo primer „Me Too“ pokreta, koji je usmeren protiv seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja. Nekritički su objavljivana neka imena i prateće informacije, a naknadno se utvrdilo da su neke od javnih optužbi bile neosnovane, te da su neki nevini ljudi stradali. Kada su mediji videli da su pogrešili, napravili su par koraka unazad i stvarimapočeli da pristupaju mnogo profesionalnije. To je samo jedan od primera. Uopšte mi se čini da se ozbiljnije pristupa optužbama za kriminal i zlostavljanje, jer je svima postalo očigledno kakve loše posledice može da ima neetičko izveštavanje, odnosno optuživanje ljudi bez ozbiljne provere.

„Old fešn“ i moderno novinarstvo

DOSIJE: Uobičajena je usporedba „old-fešn“ i modernog novinarstva, obogaćenog baskrajem tehnoloških inovacija i mogućnosti. Šta bi po tebi bile prednosti, a šta zamerke jednom od, uslovno govoreći, dva novinarska pristupa?

SKROZZA: Kao i u mnogim drugim stvarima u životu, mislim da je tajna uspeha u pametnoj mešavini. „Old-fešn“ novinarstvo je sporo i neprivlačno savremenoj publici. Ali, ako je ono sa druge strane zasnovano samo na tehnologiji, dobijamo novinarstvo bez duše. A mislim da sunašoj profesiji potrebne i duša i glava. „Old-fešn“ pristup koristiti kad god je to moguće, a tehnologiju kada je to neophodno. Podaci, dobro provereni, naravno da su veoma važni, ali hajde da odemo u priču koja se krije iza podataka, iza brojeva, iza matematike, iza eksel tabela. Mnogo mi nedostaju tekstovi starog tipa, na po deset stranica, koje mogu sa uživanjem da čitam, bez milion podataka i tabela. Da, podaci su neophodni, ali tekst mora da ima i dušu, priču, tok radnje…

DOSIJE: Za kraj, u kojoj meri Kodeks novinara opstaje u novim „medijskim projektima“ koji su, čak i ako nisu politički instrumentalizovani, pod pritiskom nedvosmisleno precizne statistike, pre svega okrenuti „klikabilnosti“?

SKROZZA: Da, mnogi novi projekti isključuju medijsku etiku, bar u izvesnoj meti. Sretala sam se sa predavačima koji su zastupali teze zasnovane na nepoznavanju opštih mesta novinarskog kodeksa. U budućnosti, mislim, to neće biti održivo. Naprosto, nakon nekog vremena svako ko proizvodi medijske sadržaje, ko radi u medijima, ko se bavi medijima, ko ih analizira – zaključiće da bez poštovanja etike stvar nikuda ne vodi ili vodi u jako lošem pravcu. Upravo se profesionalnim standardima i etičkim kodeksima brani suština medija, ono zbog čega oni postoje. A oni su tu zbog javnog interesa, zbog istinitosti, zbog građana i društva. Profesionalnim standardima i etikom štitimo javni interes, štitimo interese građana, brinemo o čoveku koga informišemo i o kojem izveštavamo. Štitimo čoveka kao takvog. I u nekim drugim životnim i profesionalnim disciplinama, nakon mnogo toga što doživiš, vratiš se na kraju osnovama, odnosima sa svojim okruženjem, bazičnom čovekoljublju, bazičnom vaspitanju. Tako stoji stvar i u medijima. Sve smo probali – i eksel tabele, i veštačku inteligenciju, i rad sa velikim brojem podataka – ali na kraju ćemo doći do osnovnih postavki i pitanja zašto smo uopšte mi tu. A od tog pitanja, pa do profesionalnog i etičkog novinarstva, samo je jedan korak.

Tekst je prenet sa portala NUNS.