Medijska strategija i jesmo li ponovo „džabe krečili“?

Piše: Ivana Petrović

Teško je shvatljivo da na kraju 2022., i dalje apelujemo da se Medijska strategija i Akcioni plan sprovedu a svesni smo da smo već zagazili u drugu polovinu perioda na koji se Strategija odnosi. Iz ugla jednog malog nezavisnog medija nikakvog poboljšanja situacije nema. To se posebno odnosi na oblast projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja u javnom interesu na lokalnom nivou ali i na mnoge druge stvari. Da pođemo redom.

Novom Strategijom su definisani Posebni ciljevi,  a da se podsetimo to su: 1) poboljšani bezbednosni, socio-ekonomski i profesionalni uslovi za rad novinara i medijskih radnika; 2) uspostavljeno funkcionalno, održivo i fer medijsko tržište zaštićeno od političkog uticaja; 3) funkcionalne, kompetentne, profesionalne i otvorene institucije raspolažu mehanizmima zaštite od spoljnih pritisaka i dosledno primenjuju javne politike i propise; 4) kvalitetni, pluralni i raznovrsni medijski sadržaji zadovoljavaju potrebe za informisanjem različitih društvenih grupa; 5) unapređena profesionalna znanja i razvijene digitalne kompetencije građana, institucija, medija, novinara i medijskih radnika .

Već kod prvog cilja, ako se osvrnemo na period poslednje tri godine, shvatićemo da se nije mnogo odmaklo. Novinarima se i dalje preti, etiketiraju se gotovo na dnevnoj osnovi, nasrće se na njihov profesionalni integritet, ugrožava se dodatno njihova socijalno ekonomska situacija.  O tome ima bezbroj primera. Sada su popularne Slapp tužbe. Sa njima se trenutno suočava maleni Jugpress iz Leskovca ali i KRIK i još neki mediji . Dok se u slučaju medija sa sedištem u Beogradu  i sa razvijenom mrežom internacionalnih partnera, reaguje koliko toliko organizovano i glasno, slučajevi nalik 3 slapp tužbe Millenium Team-a protiv Jugpressa  zbog toga što su preneli  izjavu sa press konferencije Narodne stranke, a u kojoj se pominjao Millenium -prolaze potpuno neprimetno. Dve tužba je zbog smanjenja vrednosti žiga, a treća je za duševnu bol  dvojice vlasnika te moćne, vlastima bliske kompanije. Jugpressu se sudi u Beogradu, što ionako iznuren finansijski medij tera u još ozbiljnije troškove i iznurivanje.

Ljiljana Stojanović, glavna i odgovorna urednica tog malenog ali glasnog leskovačkog portala, podelila je sa nama osećaj usamljenosti, nakon ročišta koje je nedavno imala u Palati pravde u Beogradu.

„Osećamo se kao da smo prepušteni sami sebi, na milost i nemilost moćnika. Sve ovo prati poprilični zid ćutanja mnogih. Zašto? Ovo se ne tiče samo Jugpressa. Presude li nama zbog toga što smo radili svoj posao, stvoriće se model kažnjavanja svakoga ko im nije po volji“ – kaže, i dodaje da bi sve mnogo lakše bilo izdržati da postoji solidarnost na delu.

I zaista, pre tri godine je Strategijom predviđeno da se novinarima i medijskim radnicima imaju obezbediti bolji bezbedonosni, socio ekonomski i profesionalni uslovi. Slučaj Jugpress-a govori jasno da to nije iskrena namera.

Slučaj vranjskog OK radija koji se posle tri decenije rada nalazi bukvalno pred gašenjem jer već mesecima trpe pravu torturu lokalnog kriminalca, nasrtaj na privatnu imovinu i jedini izvor njihovog finansiranja,kafić , je zaista da se ostane bez komentara. Čak i kada Stalna radna grupa za bezbednost novinara priskoči u iskrenu i kompletnu pomoć i nasilnik se privremeno skloni sa ulice, njegov biznis, legalne ali i ilegalne kladionice, nastavlja da cveta i uz sve kontroverze umesto da bude zabranjen dozvoljava mu se rad jer se ne kosi sa javnim interesom a biznis OK radija propada jer je demoliran a zaposleni zastrašeni. Javni  interes u oblasti informisanja javnosti očito ima manji značaj nego kocka i klađenje, ilegalno, legalno, ko više mari za to.

Ni taj slučaj ne spada očito u domen sprovođenja Medijske strategije odnosno savršeno se uklapa u to što se ne sprovodi  u velikoj meri već godinama. A logika je jasna, nema izvora finansiranja –nema novinara, nema nezgodnih pitanja, nema problema po određene političke, ekonomske ali i kriminalne centre moći.

Kaže se dalje u Strategiji da tržište naše nasušno treba da bude funkcionalno, održivo i fer zaštićeno od političkog uticaja. Sa mnogo sigurnosti i ličnog bolnog iskustva ću ustvrditi da to nije ni u jednom jedinom segmentu.  Ubija ga zapravo nekada iz dobrih namera stvoreni model projektnog sufinansiranja za koji smo se između ostalih saboraca i mi zdušno borili onomad kada smo takođe, ispostaviće se, džabe krečili.

O kakvom medijskom tržištu u Nišu možemo da sanjamo ako je za 7 godina 4,5 miliona evra naših para, para građana, po sistemu tante za kukurike, burazerskim dogovorom i netransparentno preliveno u džepove par vlastima bliskihmedijskih mogula. U procentima blizu 85% opredeljenih sredstava.  Kako je to sve uticalo na cenu reklama za ionako nezainteresovanie a i poprilično osiromašene lokalne oglašivače? Pristup onima na nacionalnom nivou maleni lokalni mediji nemaju već više od decenije. Tužili smo, protestovali, žalili se.  I ništa.  Ali o tome bih nešto kasnije.

Nova Medijska strategija je u okviru ostvarenja tog cilja propisala konkretne mere od kojih su neke veoma značajne a tiču se konačnog identifikovanja stvarnih vlasnika mnogih medija kroz unapređenje Registra medija. Dosadašnja praksa, da mediji niču kao pečurke posle kiše pred, ili u toku raspisivanja konkursa za javno informisanje na lokalu, upisivanjem u Registar medija tek par podataka, kada bi se napisano i sprovelo bi moglo da se bar nadalje spreči.

Iz ugla lokalne radio stanice, bilo bi nam dragoceno da se makar sada sa zakašnjenjem rasvetli  kreiranje mreža lokalnih stanica kroz koju se postiže nacionalna pokrivenost i proceni zakonitost toga. Brojne su radio stanice na lokalu dobijale frekvenciju pod jednim imenom i sa jednim vlasnikom a preko noći bi menjale vlasnika i krenule da emituju program već poznatog emitera iz mreže. Pa i poslednji  takav slučaj a tiče se nacionalne frekvencije je zanimljiv, jer frekvenciju je dobila nepoznata Cherry radio stanica a sa talasa se od prvog dana čuje već poznata Karolina.

Sve to bitno utiče na medijsko tržište ionako gotovo nepostojeće. Bilo je važno da se sa sprovođenjem tih mera krene odmah jer smo već zagazili u godinu kada se iznova konkuriše za regionalne frekvencije, a dogodine nas očekuje i ponovna raspodela lokalnih. Ukoliko zakon jasno ne bude precizirao šta se sme a šta ne, postoji bojazan da se Vlasi ne dosete i da pod plaštom navodno transparentnog procesa dodele frekvencija  bez istih ne ostave sve one stanice koje se percipiraju od strane vlasti kao neposlušne, kad već drugim vrstama iznurivanja nisu uspeli da nas nateraju da se prodamo poželjnijim vlasnicima ili da se u krajnjoj liniji ugasimo, što je sudbina mnogih nekada dobrih malih emitera.

Iako je ovaj cilj možda iz ugla malih lokalnih medija najvažniji, jer je preduslov za sve ostale pošto se tiče pukog opstanka lokalnih medija i treći cilj je veoma važan i prilično je bolno što se i sa primenom mera vezanim za njega kasni. Institucije koje prilježno i u skladu sa mandatom poštuju zakon i nadgledaju njegovo sprovođenje je od ogromne važnosti za lokalne medije kako ne bi kao u svim prethodnim godinama bili šetani od vrata do vrata, od jednog do drugog ministarstva kad žele da se požale na kršenje zakona ili zakonom zagarantovanih prava. Ko je nadležan? Niko. Deluje nestvarno ali se u prethodnih 7 godina to itekako dešavalo.

Vratimo se na zlehudo projektno sufinansiranje. Novom a sada već i starom startegijom predviđeno je, u okviru ostvarenja cilja koji se odnosi na kvalitetne, pluralne  i raznovrsne medijske sadržaje koji zadovoljavaju potrebe za informisanjem različitih društvenih grupa, sprovođenje Mere 4.4. Obezbeđeno adekvatno ostvarivanje svrhe projektnog sufinansiranja – podrška proizvodnji i distribuciji (nedostajućih) sadržaja u javnom interesu.  Ovo pitanje svih pitanja, najpominjanije u negativnom kontekstu u prethodnom periodu,  pogotovo kada je reč o lokalnim konkursima te mere identifikovane kao adekvatne za ublažavanje tog problema trebalo je sprovoditi odmah po donošenju strategije jer je u tom trenutku bilo i više nego dovoljno analiza koje su ukazivale ne na usamljenu praksu pojedinih lokalnih samouprava već na veoma dobro organizovanu zloupotrebu konkursa na teritoriji čitave zemlje. Nesprovođenje Strategije u tom delu još čitave 3 godine uslovilo je da se organizovana mreža još više ojača i učini čitav proces potpuno besmislenim. U tom procesu javni interes je nebitan, nebitni su građani, bitni su samo ekonomski interesi medijskih mogula bliskih vlastima i politički interesi vlastodržaca koji negde žmure na silne nepravilnosti a negde, ako u Nišu aktivno saučestvuju birajući u komisije članove GONGO udruženja i kooperativne koji zapravo samo verifikuju prelivanje novca građana u jedne te iste, vlastima bliske džepove.

Primer Niša je veoma slikovit a konkursi u njemu nebrojeno puta opisani do detalja . Od donošenja Strategije do danas su sprovedena još tri nakaradna konkursa , za par meseci će biti raspisan i četvrti. Ukoliko bude izborna godina izvesno sa mnogo većim budžetom i mnogo višim gornjim pragom po projektu (i ovogodišnjih 20 miliona je holivudski iznos), valjaće da se plati delom i kroz to izborna kampanja. Sve dok se vlast ne ogradi od te zloupotrebe i ne krene u zaista suštinsko sprovođenje mera koje je usvojila nemamo nikakvih razloga da verujemo da je i ovaj ciklus na unapređenju medijskih zakona  i uređenju medijske oblasti  tek puka farsa za potrebe pozitivnijih izveštaja EU, dok se oteže sa stvarnim sprovođenjem dok se Strategija potpuno ne obesmisli i ne “ubajati” pa ćemo Jovo nanovo sve ispočetka.

Ono što međutim duboko verujem jeste da se čestiti deo medijske zajednice koji je umoran i iscrpljen gore nego Sizif neć ponovo uhvatiti one molerske četke, posle koje se uvek ispostavi da smo džabe krečili.

O tome bi svaka vlast, ova ili neka naredna morala da vodi računa.

Ivana Petrović, glavna urednica City Smart radija i članica Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija.