‘Smrt bih lakše podneo’: Otac nestalog sa Kosova

Autori: Bekim Bislimi i Sandra Cvetković

U to vreme se, zbog nasilja srpskih snaga na Kosovu, sa porodicom preselio u selo Mramor, oko 15 kilometara istočno od glavnog grada.

Međutim, srpske snage nisu prestajale sa progonom a Šaip je, kao i mnogi drugi raseljeni Albanaci koji su krenuli put sela u blizini planine Goljak, morao da se vrati u rodno mesto, Ajvaliju.

Njegov sin Baškim je tada imao 27 godina i ostao je na toj planini kako bi se sakrio od srpskih snaga.

Prema Šaipovim saznanjima, Baškim je 22. aprila 1999. pokušao da ode u Kojlovicu, predgrađu Prištine, gde je imao stričeve. Međutim, put do tog naselja je bio pod kontrolom srpskih snaga.

“Pokušao je da ode u Kojlovicu. Tu je i uhvaćen. Odveli su ga u zatvor u Lipljan. Odatle su ih 12. juna prebacili u Srbiju. Ne znam ništa dalje, samo bih mogao da slažem. Samo Bog zna da li je ubijen ili šta (se desilo), ja ne znam više ništa o njemu”, priča Šaip za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Šaip dodaje da je nakon rata ’99 godine angažovao advokata da traži njegovog sina po srpskim zatvorima, ali svi napori su bili bezuspešni. Sada je, priča dalje Šaip, izgubio nadu će se njegova sudbina ikada rasvetliti.

“Bojim se, 99 odsto da neće [se rasvetliti sudbina mog sina], a jedan procenat da se možda hoće [otkriti istina]. Prošlo je 23 godina od tog 18. aprila. Čoveka održava nada. Dugo čekam, ali nama, roditeljima, to je duplo teže od smrti. Od tog dana moja supruga nije dobro. Imala je moždani udar, majke su osetljivije. Teško je. Smrt je smrt, ali bar da znamo neki pravac…”, kaže Šaip.

Na kraju navodi da ne očekuje da će sudbina njegovog sina, ali i drugih oko 1.600 nestalih lica tokom rata na Kosovu, biti rasvetljena ako bi bilo eventualnog dogovora Kosova i Srbije u okviru dijaloga o normalizaciji odnosa.

Priča iz Uroševca

Velika očekivanja nema ni Jasmina Živković iz Uroševca, koja više od dve decenije pokušava da sazna šta se desilo sa njenim ocem nakon 28. septembra 1999. godine, kada mu se gubi svaki trag.

“Sumnjam da može doći do pravednog dogovora oko nestalih lica jer mislim da je to, pre svega, ljudsko, humanitarno pitanje, da tu moraju biti uključeni istražni organi a da politika najmanje treba imati uticaja”, kaže za RSE Jasmina.

Njen otac Paun Živković bio je direktor srednje Tehničke škole u Uroševcu. Prema njenim rečima, na dan kada je kidnapovan išao je u pratnji KFOR-a (mirovna misija NATO-a) da pokupi svoja dokumenta, kako bi tražio drugo zaposlenje. Tada su živeli u Štrpcu, mestu sa većinskim srpskim stanovništvom kod Uroševca.

“Ono što mi znamo je samo priča koju nam je KFOR rekao tek uveče, rekli su da su tata i Marko (prijatelj njenog oca) nestali”, priča Jasmina.

Potom su, kako dodaje Jasmina, svedoci rekli da su u kancelariju tadašnjeg direktora “upala uniformisana lica i da su ih samo izvukli”.

“Život vam se promeni potpuno, iz korena, ne znam kako da vam opišem, u tom trenutku kada je KFOR došao i rekao da je tata nestao, ja i moja sestra smo ostarile u sekundi za 50 godina”, navodi ona.

Podvlači da je uvek bila protiv “politizacije” pitanja nestalih lica, jer ne veruje da će na taj način biti otkrivena prava istina.

“Mi, članovi porodice, ćemo morati da se pomirimo sa tim šta se političari budu dogovorili. Iskreno, bojim se tog dogovora”, kaže Jasmina.

Politizacija pitanja nestalih osoba

Nakon rata na Kosovu, Međunarodna komisija za nestala lica, Međunarodni komitet Crvenog krsta, kao i institucije na Kosovu i u Srbiji, su poručivali da je pitanje nestalih humanitarnog karaktera.

Međutim, poslednjih godina članovi porodica nestalih, ali i civilni sektor, ukazuju na veliku politizaciju ovog pitanja.

Bekim (Blakaj) Bljakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosova ocenjuje da je pitanje nestalih lica postalo političko. Napominje da su i dalje nedostupne informacije o masovnim ili pojedinačnim grobnicama.

“Na primer, 2015. godine pronađena je masovna grobnica u Rudnici (Srbija). Čekalo se 15 godina na tačne informacije oko lokacije te grobnice. Jasno je da su srpske institucije trebale da imaju tu informaciju. Zatim, nekoliko godina kasnije, otkrivena je još jedna grobnica u Kiževaku [Srbija] i tako dalje”, podseća Bljakaj.

“Dakle”, konstatuje, “ovo pitanje nije tretirano kao humanitarno”.

“Očigledno je usput ispolitizovano i kao rezultat imamo i dalje veliki broj ljudi koji se vode kao nestali”, kaže Bljakaj.

Hoti: Srpska strana ne prihvata dogovor

Prema najavama Evropske unije (EU), Kosovo i Srbija bi ove nedelje trebali ponovo da se sastanu u Briselu, kako bi se nastavio dijalog o normalizaciji odnosa.

Jedan diplomata je novinarima 25. aprila rekao da je stranama upućen poziv za nastavak razgovora oko registarskih oznaka, ali i o drugim temama. Isti izvor tvrdi da su Kosovo i Srbija “veoma blizu” potpisivanja dva sporazuma, o energetici i nestalim licima.

“Što se tiče pitanja nestalih, ostalo je da se usaglase praktično dve reči, odnosno pola rečenice, da bi se postigao dogovor”, rekao je on, ne iznoseći detalje.

Andin Hoti, šef vladine Komisije za nestala lica na Kosovu, izražava sumnju da će u skorije vreme biti postignut dogovor o nestalim licima.

Napominje da su zahtevi kosovske strane jasni, te da EU treba da odredi rok Srbiji u okviru kog treba da podeli informacije oko rasvetljavanja sudbine nestalih lica.

On navodi da je od Evropske unije zatraženo da iskoristi svoj uticaj i da izvrši pritisak na Srbiju, da dozvoli pristup dokumentima iz arhive 1998. i 1999. godine. Međutim, kako kaže Hoti, srpska strana nije pristala na tako nešto.

“Zbog pitanja, zbog procesa, pokušali smo da se distanciramo od nekih izjava oko zahteva koje smo imali, a koji nisu bili toliko suštinski, jer pokušavamo da se dogovorimo oko suštinskih zahteva, koji će imati efekta oko istine u rasvetljavanju sudbine nestalih lica. Ali srpska strana se do danas nije složila”, kaže Hoti.

On nije želeo da precizira koji su to zahtevi kosovske strane za postizanje dogovora sa Srbijom oko nestalih lica.

Odalović: EU nema pojma

Sa druge strane, šef Komisije za nestala lica Vlade Srbije Veljko Odalović odbacuje navode EU da su Priština i Beograd “blizu postizanja dogovora” o nestalim licima.

“Evropska unija pojma nema, priča bez veze. Da li Priština ima informaciju gde je skoro 600 Srba? Ne znam šta traže. Imamo dogovor i imamo radnu grupu koja je rešila preko 1.800 slučajeva i koja je sačuvala ceo mehanizam od politike. Ja sada ne razumem šta oni hoće?”, kaže Odalović.

Međutim, Hoti demantuje Odalovićeve navode da je radna grupa – koju čine Albanci i Srbi – rešila 1.800 slučajeva. Prema njegovim rečima, većina tih slučajeva je rešeno tokom 2000. godine zbog pritiska međunarodne zajednice na Srbiju, te podvlači da u tom periodu radna grupa nije ni postojala.

Zajednička radna grupa za nestala lica osnovana je 2004. godine, pod pokroviteljstvom specijalnog predstavnika za Kosovo generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (UN). U okviru te radne grupe su delegacije Prištine i Beograda, koje razmenjuju informacije i planiraju aktivnosti na rasvetljavanju sudbine nestalih lica.

Dijalog i pitanje nestalih

Dijalog Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa započeo je 2011. godine na tehničkom nivou, a već naredne godine je podignut i na viši, politički nivo.

Kosovske vlasti godinama unazad govore kako će u okviru dijaloga, kojim posreduje EU, pokrenuti i pitanje nestalih lica.

U aprilu 2011. godine bilo je registrovano 1.821 nestalih osoba tokom rata na Kosovu. Prema podacima vladine Komisije za nestala lica na Kosovu, trenutno se 1.617 osoba vodi kao nestalo. Dakle, u proteklih 11 godina rasvetljena je sudbina samo 204 osobe koje su se vodile kao nestale.

Šef Komisije za nestala lica na Kosovu Andin Hoti podvlači da se ovo pitanje ne tretira kao humanitarno nego kao političko. Kako kaže, u proteklih 10-ak godina su pronađene samo 62 osobe koje su se vodile kao nestale, a tela su uglavnom ekshumirana iz grobnica u Rudnici i Kiževku.

Sa druge strane, na Kosovu je, kaže, pronađeno preko 140 posmrtnih ostataka. Hoti optužuje srpsku stranu da ne pruža informacije o sudbini nestalih.

“To bi trebalo da bude humanitarno [pitanje], ali ne znam da li je ikada tretirano kao humanitarno. Srbija je davala veoma malo informacija o Kiževaku i Rudnici… Prošlo je deset godina kako su naši timovi radili na obe lokacije u Srbiji, jer se Srbija igrala, nije otkrivala gde su tačno masovne grobnice, dok satelitski snimci iz prijateljskih zemalja nisu stigli do nas, preko kojih bismo ih onda pronašli”, kaže Hoti, ne precizirajući o kojim zemljama je reč.

Dodaje da se Srbija i dalje “igra” informacijama oko rasvetljavanja sudbine nestalih lica.

Ima li Srbija dokumenta o masovnim grobnicama?

Sa druge strane, Veljko Odalović demantuje navode Hotija i tvrdi da je Srbija kosovskoj strani pružila informacije kojima je raspolagala.

“Mi smo dali 2.417 dokumenata Prištini, Priština nama nije dala nijedan. Znate šta vam kažem, jedan dokument nismo dobili iz Prištine. Tako da ta njihova priča ne pije vodu, nije ozbiljna. Dali smo arhive, sve što smo imali u arhivama MUP-a, vojske, komunalnih preduzeća, informacije o mestima sahranjivanja, po tim našim informacijama”, rekao je Odalović.

Hoti istovremeno poručuje da im je srpska strana predala dokumenta koja nisu imala nikakav suštinski značaj.

“To znači da u njima ne možemo ništa da pronađemo”, kaže Hoti.

Tokom rata na Kosovu 1998-1999. ubijeno je oko 13.000 osoba iz svih etničkih zajednica, preko 800.000 je bilo raseljeno a oko 6.000 nestalo.

U masovnim grobnicama u Srbiji pronađeno je na stotine tela ubijenih kosovskih Albanaca. Veruje se da je prebacivanjem tela sa Kosova u Srbiju, Beograd želeo da prikrije zločine. Do sada je iz Srbije na Kosovo vraćeno oko 1.000 posmrtnih ostataka.

Saradnja na tekstu: Sandra Cvetković

Članak je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.