Most: Da li će se ispitivati poreklo Vučićeve imovine?

29. Mart 2021.
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakav je odnos prema ispitivanju porekla imovine u Srbiji i Bosni i Herecegovini. Sagovornici su bili predstavnici Transparency International-a, međunarodne organizacije za borbu protiv korupcije: Ivana Korajlić, izvršna direktorka te organizacije u Bosni i Hercegovini, i Nemanja Nenadić, programski direktor Transparency International-a u Srbiji.
VUCIC OBISAO RADOVE NA NA IZGRADNJI VIJADUKTA U BESKOJ
Aleksandar Vučić. Foto: BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC

Autor: Omer Karabeg

Bilo je reči o tome kakvi će biti efekti Zakona o ispitivanju porekla imovine koji je u Srbiji stupio na snagu sredinom marta, zašto Republika Srpska prepisuje taj zakon, kako vlast u Srbiji vodi kampanju protiv jednog od opozicionih lidera – Dragana Đilasa optužujući ga da ima tajni račun na Mauricijusu, što on demantuje, zašto nikada nije do kraja ispitano poreklo imovine ministara u vladi Srbije – Siniše Malog i Aleksandra Vulina.

Razgovaralo se i o tome kako je u Bosni i Hercegovini visokom funkcioneru Draganu Čoviću ukinuta presuda za korupciji zato što su se dokazi izgubili na putu između dva tužilaštva, zašto nikada nije utvrđeno kako je Milorad Dodik kupio vilu u Beogradu, kako Tužilaštvo Srbije naknadno pravda Vučićeve postupke, kao i o tome kako je pravosuđe u Bosni i Hercegovini, koje izbegava da se bavi korupcijom visokih funkcionera, nemilosrdno prema nižim službenicima, pa je policajca granične službe osudilo na godinu i četiri meseca zatvora zato što je primio mito od 50 evra.

Omer Karabeg: Sredinom ovog meseca u Srbiji je stupio na snagu Zakon o ispitivanju porekla imovine u kome se kaže da će imovina na koju se utvrđuje poseban porez biti oprezovana sa 75 posto. Koja je to imovina?

Nemanja Nenadić: Reč je o imovini većoj od 150.000 evra za koju niti vlasnik ima dokaze o izvoru prihoda kojim je ta imovina kupljena, niti država može dokazati da je ona stečena na nezakonit način. To su oni slučajevi kada se vlasnik imovine bavio poslovima u domenu sive ekonomije, nije u potpunosti poslovao regularno, pa su isplate bile u gotovom, a ne preko računa. Onda je tom gotovinom, čije poreklo može biti sumnjovo, kupio neku imovinu za koju državni organi nemaju nikakav dokaz da je stečena vršenjem krivičnog dela.

Omer Karabeg: Da li u Bosni i Hercegovini postoji sličan zakon?

Ivana Korajlić: Još uvijek ne, ali je Savez nezavisnih socijaldemokrata, vladajuća stranka u Republici Srpskoj, najavio da će ići u proceduru sa takvim zakonom. Nacrt tog zakona, koji cirkuliše u javnosti, je zapravo prepisani zakon iz Srbije samo su zamijenjena imena institucija. Sve ostale odredbe su iste. Šta će biti sa tim zakonom – teško je reči. Može se ponovo desiti da od toga ne bude ništa jer i do sada smo viđali brojne najave nekakvih zakona o ispitivanju porijekla imovine od kojih nije bilo ništa.

S druge strane, i u Republici Srpskoj i u Federaciji BiH postoji zakoni o oduzimanje nelegalno stečene imovine, za čiju primjenu nije ispunjen osnovni preduslov, a to su pravosnažne presude za organizovani kriminal i korupciju kojih gotovo nema.

Miljenici Poreske uprave

Omer Karabeg: Kako će se utvrđivati koja imovina treba da bude oporezovana sa 75 posto i ko će za to biti nadležan?

Nemanja Nenadić: Biće nadležna Poreska uprava, odnosno njena posebna jedinica koja je formirana na osnovu Zakona o ispitivanju porekla imovine. Ne postoji nikavo vremensko ograničenje za imovinu koja treba da bude ispitana. Može to biti čak i period između 1950. i 1959. ako je vlasnik živ. Od vlasnika se traži da dokaže da je novac kojim je kupio tu imovinu stekao na zakonit način, a, ako to ne može da dokaže, onda na tu imovinu mora da plati porez od od 75 posto.

Glavni problem ovog zakona je njegova retroaktivnost. Naime, po postojećim propisima pravo Poreske uprave da utvrđuje poreske obaveze zastareva posle pet godina, a, kao što sam rekao, pomenuti zakon nema nikakva vremenska ograničenja. Može se vrlo lako desiti da Ustavni sud utvrdi da retoaktivnost tog zakona nije u skladu sa pravnim poretkom, pa bi onda država imala obavezu da vlasniku imovine vrati naplaćeni porez i to s kamatama.

Omer Karabeg: Da li u Bosni i Hercegovini postoji organ koji se bavi ispitivanjem porekla imovine?

Ivana Korajlić: Kod nas ne funkcioniše ni mehanizam provjere imovinskih kartona funkcionera. Naime, u Bosni i Hercegovini funkcioneri imaju obavezu da prije stupanja na funkciju podnesu izvještaj o svojoj imovini – takozani imovinski karton, ali nema nikakve provjere tačnosti podataka. Centralna izborna komisija, koja prikuplja imovinske kartone, samo ih objavljuje, ali ne provjerava. Funkcioner može da napiše bilo šta u tom kartonu.

Inače, kad je riječ o naplati poreza, Poreska uprava ima vrlo subjektivan pristup. Postoje miljenici vlasti kojima se poreski dug oprašta. Ako se usvoji Zakon o ispitivanju porijekla imovine, Poreska uprava će odlučivati čiju će imovinu provjeravati. To će se raditi bez utvrđenih kriterijuma samo na osnovu nekakvog plana rizika koji donosi direktor Poreske uprave i koji neće biti javan. Dakle, postojaće mogućnost da se Zakon koristi za političke obračune s protivnicima vlasti dok će oni koji su na vlasti biti izuzeti od bilo kakve provjere imovine.

Mauricius

Omer Karabeg: Kritičari vlasti u Srbiji kažu da je Zakon o ispitivanju porekla imovine pre svega usmeren protiv političara iz opozicije. Izgleda da im daje za pravo činjenica da se ovih dana u medijima bliskim vlasti vodi velika hajka protiv Dragana Đilasa, lidera opozicione partije Stranke slobode i pravde. Njega su predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali optužili da u Dojče banci na Mauricijusu ima tajni račun na kome je preko 5.700.000 eura.

Čim je izrečena ta optužba, Uprava za sprečavanje pranja novca požurila je da saopšti da će se obratiti partnerskim službama u inostranstvu kako bi došla do Đilasovih računa. Đilas sve to dematuje tvrdeći da su papiri koje predstavnici vlasti pokazuju lažni jer je po njemu Dojče banka još 2018. godine zatvorila svoju filijalu na Mauricijusu, a ti navodni dokumenti o njegovom računu nose datum od 20. decembra prošle godine.

Nemanja Nenadić: Kad je reč o mogućnostima zloupotrebe, pa i političke, one su neizmerne jer će kriterijumi, na osnovu kojih će Poreska uprava vršiti provere, biti tajni. Inače, pojedini predstavnici vlasti su već najavili da bi najpre trebalo ispitati imovinu nekih od njihovih viđenijih političkih protivnika. Te najave su štetne, a jednako su štetne i izjave koje smo mogli da čujemo od predsednika Vučića da bi on voleo da se nađe među prvima koji će biti provereni.

Vrlo lako može doći doći do selektivnosti u primeni zakona, pa će neki ljudi biti odmah provereni, a drugi za 20, 30 godina ili možda nikada neće doći na red. Što se tiče afere Mauricijus, treba raščistiti da li su podaci, koje se iznose, autentični ili lažirani. A pre svega trebalo bi videti koja je njihova relevantnost. Jer nije nikakva tajna da Dragan Đilas, odnosno firme u njegovom vlasništvu, imaju neki novac, ali do sada nismo imali prilike da čujemo da li postoje konkretne sumnje u bilo koje krivično delo.

Nasuprot tome i poslanici u Skupštini i drugi predstavnici vlasti danonoćno pričaju o 619 miliona evra za koje kažu da ih je Đilas ukrao. U stvari, taj podatak je preuzet iz zvaničinh finansijskih izveštaja firmi koje su bile u njegovom vlasništvu tokom nekoliko godina. To su ukupni prihodi tih firmi.

Dodik i Čović

Omer Karabeg: Da li vlast u Bosni i Hercegovini optužuje lidere opozicije da imaju tajne račune u inostranstvu?

Ivana Korajlić: Dovodi se u pitanje način sticanja imovine opozicionih političara, ali to nije toliko prisutno kao u Srbiji. Ovde se najviše spominje imovina ljudi koji su 20 godina na vlasti. Brojne afere nikada nisu rasvjetljene od Dodikovih vila u Srbiji do Špirićevog stana u Beču i mnogih drugih stvari. To je samo ono što je isplivalo u javnost, ali nikada nećemo saznati ko šta ima na offshore računima i ostalo. Uostalom, niko od tih funkcionera nema ni firme, ni imovinu na svoje ime. Svaki malo pametniji političar prepisaće svoju imovinu na drugog. Firme koje su direktno povezane sa funkcionerima često se u registrima vode pod imenima ljudi koji nisu ni članovi njihovih porodica.

Omer Karabeg: Meni je najeklatantniji primer Dragana Čovića. On je najpre osuđen za zloupotrebu položaja, pa je potom na višem sudu oslobođen jer su dokazi izgubljeni na putu od jednog do drugog tužilaštva. Kako je moguće da se tako izgube dokazi?

Ivana Korajlić: Kada je Dragan Čović u pitanju, sve je moguće. I to nije jedini predmet u kojem je on bio oslobođen. Kad je bio u predmetu sa Lijanovićem, taj predmet je propao. Kasnije je Lijanović osuđen na najveću kaznu zatvora koja je za korupciju ikada izrečena u Bosni i Hercegovini, ali tada Čović nije bio u tom predmetu. Pojedini ljudi u Bosni i Hercegovini su nedodirljivi jer imaju kontrolu nad pravosuđem, što je slučaj sa gospodinom Čovićem koji direktno kontroliše Tužilaštvo Bosne i Hercegovine. On ne može ni doći u situaciju da se protiv njega pokrene bilo kakav postupak jer se unaprijed osigura da do toga ne dođe.

Nedodirljivi

Omer Karabeg: Da li zvanični organi u Srbiji ispituju kako su pripadnici vladajuće garniture došli do imovine? Novinari KRIK-a, mreže za istraživanje kriminala i korupcije, otkrili su još 2016. godine da je sadašnji ministar finansija Siniša Mali kupio 24 luksuzna stana u Bugarskoj kao direktor nekoliko offshore kompanija sa Devičanskih ostrva.

Pre devet godina sadašnji ministar policije Aleksandar Vulin nije mogao da dokaže poreklo novca kojim je kupio stan, pa je objašnjavao da mu je novac pozajmila tetka njegove žene iz Kanade. Da li su ikada ispitani ti slučajevi?

Nemanja Nenadić: Oni svakako nisu ispitani na bilo kakav adekvatan način. Tužilaštvo nije voljno da ispituje slučajeve sumnji na korupciju do kojih dođu mediji i nevladine organzacije, niti ono što politički protivnici kažu jedni o drugima. Tužilaštvo je uglavnom pasivno i čeka da neko podnese krivičnu prijavu. A i kada se krivična prijava podnese, veoma često dolazi do njenog odbacivanja bez valjanog obrazloženja.

Kao rezultat imamo situaciju na koju nas svake godine upozorava Evropska unija – da nema presuda za korupciju na visokom nivou i da su najviši predstavnici vlasti praktično nedodirljivi, pa ta korupcija ostaje nekažnjiva. Nema presuda ni za pripadnike bivše vlasti.

Dragan Đilas je svakog dana meta optužbi od strane predstavnika vlasti, ali za većinu stvari, za koje ga optužuju, nema čak ni krivičnih prijava, da ne govorim o sudskom postupku. Slična situacija bila je i nakon smene vlasti 2000. godine. Funkcioneri Miloševićevog režima, za koje se sumnjalo da su zloupotrebili javne funkcije, praktično su ostali nekažnjeni. Neki postupci su, istina, vođeni, ali to je veoma dugo trajalo i na kraju je došlo do zastarevanja. Tako da je politička elita u Srbiji gotovo potpuno nekažnjiva za korupciju bez obzira na promene političkih garnitura.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Siniša Mali upire prstom u Đilasa i njegov račun na Mauricijusu, a sam je bio bio direktor raznih offshore kompanija sa Devičanskih ostrva, a Devičanska ostrva su, kad su u pitanju tajni računa i tajne firme, na gorem glasu od Mauricijusa.

Nemanja Nenadić: To se odnosilo na period kada Siniša Mali nije bio u državnim strukturama već je radio kao konsultant. Tu je prevashodna bila sumnja na pranje novca. Mnogo je ozbiljnije što nisu ispitani slučajevi koji se odnose na period kada je Mali obavljao javne funkcije – bilo kao savetnik u vladi ili kasnije kao gradonačelnik Beograda – a koji su, recimo, vezani za izjave koje su bile javno dostupne o tome kako neki anonimni prijatelji finansiraju školovanje njegove dece u privatnim školama.

Osim toga, čitav posao zaključivanja ugovora oko izgradnje Beograda na vodi, koji je on vodio, obavijen je velom tajne. Kasnije se u istraživačkim medijima pojavila informacija da je njegov brat dobio na poklon stan od firme koja izvodi radove na tom području. I to je prošlo bez ikakave reakcije Tužilaštva.

U zatvor za 20 eura

Omer Karabeg: Izgleda da stvarnu imovinu političara saznamo tek kad neko od njih umre. Imamo slučaj Miće Mićića, bivšeg gradonačelnika Bijeljine, koji je godinama bio opozicioni političar u Republici Srpskoj, znači, nije bio deo vladajuće strukture. Kada je nedavno umro, ostavio je silne stanove u Srbiji i Republici Srpskoj i milione u stranoj valuti na bankovnim računima. To se saznalo kada je počeo ostavinski postupak.

Ivana Korajlić: Moram samo da vas ispravim. Mićić je većinu svoje političke karijere bio član Srpske demokratske stranke koja je opozicija u Republici Srpskoj, ali je sve to vrijeme bio gradonačelnik Bijeljine, bio je, dakle, lokalna vlast. Znalo se da je bio umiješan u brojne malverzacije vezane za nekretnine, izgradnju zgrada u Bijeljini i slično. Bez obzira što je bio u opozicionoj stranci, on je na neki način zaduživao i one koji su bili na vlasti u Republici Srpskoj.

Oni jedni druge ne diraju ukoliko za to nemaju nekakav lični interes. Inače, pravosuđe u Bosni i Hercegovini hvali se da ima dvjestotinjak presuda za slučajeve korupcije. Međutim, sve su to sitniji slučajevi dok o krupnim ima veoma malo optužnica, da ne govorimo o pravosnažnim presudama. Zbog toga svako ko je na vlasti može do u beskraj da uzima i zloupotrebljava javna sredstva bez ikakvih posljedica.

Omer Karabeg: Kad ste pomenuli sitne slučajeve korupcije, nedavno sam pročitao nešto što me je zapanjilo. Policajac iz Granične policije BiH osuđen je na godinu dana i četiri meseca zatvora zato što je na graničnom prelazu uzeo mito od 50 eura. Pored kazne zatvora, tri godine neće moći da radi u graničnoj policiji. Čoveku je uništen život zbog 50 eura. A prošle godine jedan policajac opet iz Granične policije osuđen na 5 meseci zatvora zbog mita od 20 eura. Ne ispituje se krađa stotina hiljada eura, a čovjek ide u zatvor za 20 eura. Kakva je to pravda?

Ivana Korajlić: Tužilaštvo BiH zaduženo je za slučajeve korupcije zaposlenih u institucijama Bosne i Hercegovine, u koje spada i Granična policija, ali je nadležno i za slučajeve velike korpcuije. Međutim, s obzirom da se slučajevi velike korupcije apsolutno ne procesuiraju, onda se statistika bilda na graničnim policajcima i službenicima nižeg nivoa. A kada se pojavi slučaj nekog visokog funkcionera, obično se radi o obračunu na političkoj osnovi. Krivične prijave se drže u ladicama da bi se aktivirale onda kada se s nekim iz političkih razloga treba obračunati i diskreditovati ga.

Uslužno pravosuđe

Omer Karabeg: Da li se u Srbiji tužilaštva koriste za političke obračune?

Nemanja Nenadić: Ima i toga. Inače, vidljiva je uslužnost pravosudnih organa prema predstavnicima vlasti, ne samo kada je reč o tužiocima, nego i sudijama. Naveo bih primer postupanja tužilaca povodom incidenata koji se letos dogodio ispred Narodne skupštine kada je došlo do fizičkog obračuna između članova opozicionog pokreta Dveri i Marjana Rističevića iz Srpske napredne stranke. Tada je poslanik vladajuće stranke Aleksandar Martinović započeo štrajk glađu da bi, kako je rekao, naterao Tužilaštvo da reaguje protiv Dveri, a da pri tom nije podneo ni krivičnu prijavu na osnovu koje bi Tužilastvo moglo da reaguje. Ubrzo nakon toga Tužilaštvo je podnelo prijavu protiv članova pokreta Dveri.

Omer Karabeg: Dešava se i da Tužilaštvo naknadno pravda poteze predsednika države. Kada je Vučić na televiziji pokazao užasne fotografije iznakaženih tela mladića za koje se sumnja da ih je ubila kriminalna grupa Veljka Belivuka, to je izazalo negodavanje dela javnosti. Mnogi su rekli da to nije trebalo pokazivati. Onda je Tužilaštvo brže-bolje saopštilo da je prethodno dalo saglasnost za objavljivanje tih fotografija kako bi se, navodno, utvrdio identitet ubijenih.

Nemanja Nenadić: To je stvarno vrlo bizaran slučaj i čini mi se da može ugroziti istragu koja se vodi. Pomenuli smo kako su tužioci uslužni prema vlastima. Ali ima takvih i sudija. Karakterističan jer slučaj kada je sud odbacio tužbu opozicionog lidera Vuka Jeremića koju je zbog povrede časti podneo protiv predsednika Vučića kao fizičkog lica.

Sud je bez ikakvog pravnog osnova saopštio da takav postupak ne može da se vodi zato što predsednik uživa imunitet od takvih tužbi što nije tačno jer je imunitet predsednika države ustanovljen za slučajeve krivične odgovornosti, ali ne i za građanske parnice i zahteve za naknadom štete. Imamo pravosuđe koje je očigledno najslabija grana vlasti jer je itekako podložno uticajima i pritiscima. Istovremeno, pripremaju se promene Ustava koje bi umesto da dovedu do toga da pravosuđe bude nezavisnije mogle dodatno da cementiraju razne kanale uticaja vlasti na pravosuđe.

Omer Karabeg: Da li se zakoni o ispitivanju porekla imovine donose samo zato da bi se zamazale oči javnosti jer je borba protiv korupcije uvek popularna tema?

Ivana Korajlić: U svakom slučaju – da. To je u Republici Srpskoj populistička priča jer vladajuća stranka osjeća da gubi podršku javnosti. Ako Poreska uprava bez javnih kriterijuma bude odlučivala kako će se i kome provjeravati imovina, onda apsolutno ne možemo očekivati fer postupke.

Nemanja Nenadić: Mislim da su primarni razlozi za donošenje ovog zakona bili populistički, odnosno to je neka vrsta političkog marketinga.

Članak je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.

Share