Transatlantski (ne)prijatelji

17. February 2020.
Prijatelj ili neprijatelj? Stanje odnosa je komplikovano! Na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti jasno se pokazalo koliko je dubok jaz između SAD i Evrope, smatra Matijas fon Hajn.
transatlantski neprijatelji
picture-alliance/AP Photo/M. Sohn

Dugo se kuvalo; sada su duboke naprsline u transatlantskom odnosu izašle na videlo i to otvoreno kao nikad do sada. Replika američkog minisra spoljnih poslova Majka Pompea na uvodni govor nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera pokazuje: Evropa ili bar Berlin, i još više Pariz, udaljeniji su od Vašingtona neko ikad ranije.

Kina – slika neprijatelja

Delegacija SAD, neuobičajeno velika za jednu izbornu godinu, trudila se da zatvori jaz koji se otvorio između dve atlantske obale. Ono u čemu su vlada SAD i Kongres složni jeste: Kina je nova slika neprijatelja. Protiv te pretnje bi, tako se bar nadaju, Evropljani i Amerikanci mogli da se vrate na svoje zajedničke vrednosti. U svakom slučaju nije bilo razgovora, panela niti govora, u kojem delegacija SAD nije pomenula predstojeću gradnju komunikacione mreće 5G – uz upozorenje da u toj gradnji ne bi smeo da učestvuje kineski koncern Huavej. Uz svu opravdanu skepsu: tako permanentno podignut kažiprst izaziva najpre odbijanje.

Jedno je sigurno: povratka na lepa vremena transatlantskog prijateljstva – neće biti. Evropljani su se probudili – bar retorički. Mnogo se govori o suverenoj strateškoj političkoj moći zvanoj Evropa. Traži se da Nemačka ponovo nauči jezik sile, kojim francuski predsednik Makron, kako izgleda, već vlada.

Poeni za francusku ideju

U pogledu transatlantskih odnosa ocrtavaju se tri pozicije. Francuska vizija evropske nezavisnosti. Pozicija koja vlada pre svega u Istočnoj Evropi, da je potrebna tesna povezanost sa Vašingtonom, ma šta se desilo. I treće: neodlučnost između ta dva pola kakva vlada u Nemačkoj. Doduše, sa određenom sigurnošću se može predvideti: ako Donald Tramp u novembru bude izabra u Belu kuću na nove četiri godine, rnacuski tabor će dobiti mnogo više pristalica – pa i iz Berlina.

Dinamika za evropsku debatu

Možda je nastup francuskog predsednika Makrona zaista bio vrhunac konferencije. Makron unosi neverovatnu dinamiku u evropsku debatu. On se odlučno bori za evropsku samostalnost. On hoće zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku. I ako to ne moće da uspe sa svih 27 članova EU preostalih nakon Bregzita, onda neka uspe sa onima koji sa Parizom hoće da na pozadini „rivaliteta velikih sila” stvore delatnu Evropu.

Makron izvlači zaključak iz saznanja: ambicije u svetu nisu dovoljne. Potrebne su i sposobnosti. Nemačke reakcije su bile uglavno u znaku odobravanja. Ostaje da se vidi hoće li se to pokazati i na delu.

Tekst je prenet sa portala Deutsche Welle.